Не знам како ви, али отекао сам од кукњаве за дијалогом. Какав црни дијалог. Као, то је једини спас за наше располућено  друштво. Мучно је више и слушати мудра зборења са дубокоумним реченицама које нас упућују  како је једини излаз  који нас води до социјалног склада, слоге и мира, његово величанство ДИЈАЛОГ. Никад више захтева за спасоносним дијалогом, а он ни на видику.

Појам дијалога је већ деценијама, бар за нас у Србији, изгубио сваки смисао. Ко је у досадашњим дијалозима и другим формама разговора супротстављених страна, користио чињенице, здраву логику, историјску, политичку и економску позадину, како би решио неке спорне ситуације? Нико. Тако је било јуче, тако је и данас. Истинска комуникација која би почивала на овим поставкама, која би могла да резултира здравим компромисом, што и јесте смисао сваког разговора, за нас у земљи Србији није ни дозвољена.

Такав дијалог је забрањен. Разговор се сада одвија само међу истомишљеницима. Саговорници аминаше један другом, што је  монолог удвоје. То нам је слика јавне медијске сфере. Разлика је што једни „бију“ искључиво лево, други десно.

Садашње поимање појма дијалога, у ствари је већ утабан пут да баш не дође до никаквог решења. Јер, спорне, проблематичне ствари и стања у Србији морају да трају. Да је киње и исцрпљују. Таква назови комуникациона дијалошка вештина у Европској унији и земљама западне хемисфере, негује се за нас (само за нас). Овакав испразан и јалов дијалог такође је део хибридног рата у циљу умирења и упокојења непослушне Србије која хоће својим путем, а то је јерес која се мора спречити. Као у средњем веку, инквизиција је и данас против правог дијалога. Нуди се неки сурогат искреним разговорима, а то јесте делић обојене револуције против Србије која траје од распада бивше СФРЈ. Петооктобарски пуч 2000-те године, донео је половичан резултат, а сада би посао дисциплиновања Србије требало завршити. Ово је нескривена политика ЕУ њихових следбеника на домаћем терену.

Присетимо се само неких дијалошких помагала за постизање „праведних“ договора за Србе и њихове комшије, који су се обилато користили приликом доношења: Дејтонског споразума, Париског потписивања истог, Кумановског мира после бомбардовања, Бриселског и Охридског споразума… – узми или остави, штап и шаргарепа, нон пејпер, уцене , претње санкцијама, обавезни посредници у разговорима, добре услуге, потпуно искључени разговори лицем у лице, кружење посредника, кружење папира, шатл дипломатија, медијски притисци, утисци уместо чињеница…

Додуше, све  наше досадашње власти, укључујући и актуелну, дале су свој „допринос“ учествујући са ЕУ и колективним западом у разним „оригиналним“ решењима на нашу штету. Неки кажу да  има и „добронамерног“ шапутања и са истока.

У све  што нам се догађа последњих годину дана до грла је умешана ЕУ са препознатљивим интересима водећих земаља ове заједнице.

Универзитетски ректорски, декански и професорски кор, већине наших факултета који су скривени у сенци политички инструисаних и истурених студената блокадера и домаћих „професионалних“ медија којима се командује из  иностранства (читај ЕУ), још увек делимично управљају збивањима у сфери друштвене надградње, вешто користећи све добро научене вештине накарадног дијалога, који се ево већ скоро годину дана одомаћио и међу грађанима Србије.

Власт стално пружа „дијалошку руку“, али друга страна се још није ни легитимисала и не узвраћа спремност за руковање. Слутим да ће  блокадери са све професорском свитом, делом (не)поштене интелигенције уз расклиматану политичку опозицију, императивно затражити „добре услуге“ и помоћ из иностранства за  дијалог са влашћу, ако до њега дође. ЕУ спремно чека да „допринесе“ читавим арсеналом од, нон пејпера до разних пакета санкција.

Дакле, далеко смо од истинског садржајног дијалога, а све што смо од разговора до сада имали, боље да се не понови. Ако и дође до таквог дијалога, биће то килава, јадна и још једна предигра за нове невоље.

Проблем је у кући и овде се мора решити. Сопственим снагама. Репертоар добрих „дијалошких услуга“ са свих страна света,  енергично се  мора одбацити. Јер све је у нашим рукама.

Ако до сада, „пендрек спаса“ кога су блокадери прижељкивали, није радио, није потребно ни да се полицијска палица, без преке потребе, диже и сада. Сада би доследну примену  закона за све који га не поштују,  ваљало подићи на највиши ниво. Без изузетка. Ово ће отворити очи свима, а истински дијалог ће неминовно уследити као резултат законске доследности.

Тада би све  „корисне дијалошке алатке“ требало вратити Европској унији и ако нас тада искрено буду хтели у својој дружини и то се поклопи са нашим искреним хтењем за чланством, брзо ћемо отворити све преостале кластере и залепити фластере од убоја и рана на европском путу.

Без обзира како је називамо, „класичном или обојеном“, битно обележје сваке револуције, не мери се само степеном насиља, количином проливене крви и бројем одсечених глава, већ чињеницом да све  захвате за коренитим променама у друштву, можемо вагати количином узајамне искључивости и мањком здравог разума. Та искључивост данас се препознаје на најширем друштвеном нивоу, у држави, међу политичким партијским идеолошким противницима, али и  у породици, између родитеља и деце, чак и међу децом.

Историја је пуна доказа револуционарног терора над идеолошким неистомишљеницима и успутним умешачима у тренуцима друштвеног радикализма. Нама у Србији за овај наук нису потребни силни потоци крви, Француске буржоаске (јакобинци и термидори), ни Совјетске комунистичке револуције (бољшевици и мењшевици). За болно искуство, из кога се  може доста научити, довољна нам је и наша револуција после победе Комунистичке партије у Другом светском рату. Само због идеолошког неслагања, комунистички револуционарни терор у Србији, не рачунајући рат, у првим поратним годинама у смрт је одвео неколико десетина хиљада људи. Од живота их је делило само то што нису мислили као победници. У револуцији немаш право да другачије мислиш. Ил` се склони ил` се поклони. Тако је било и у потоњим деценијама социјализма, јер смо имали и хвалили се,  револуцијом која тече.

Сведоци смо и петокотобарске револуције, или пуча (како вам драго) 2000. године. Великог насиља и  крви није било. Било је пуно револуционарних амбиција, обећања, младих неискусних кадрова, наглих заокрета, а осврнемо ли се и оценимо успешности те револуције, тешко да се нечим вредним из тог периода можемо похвалити. Јер, сам чин револуционарног терора и рушења старог није ни најмања  гаранција да ће нови поредак бити бољи и успешнији. После ове револуције већина грађана је осиромашила, држава доведена до банкрота, а како то обично бива, појединци који су управљали „5. октобром“ су се обогатили.

Недавно нас је опет сустигао захтев за коренитим променама.

На срећу, то што се последњих месеци код нас збива, није обележено крвавим насиљем. Захтеви студената, њихових професора и помагача у земљи и из иностранства, су: смена актуелне власти, „ненадлежног“ председника, пре свих и нови, потпуно нови живот из почетка. Дакле, циљ је радикалан и јесте реч о некој револуцији. Она није крвава и класична (на срећу). Није ни обојена у јарким бојама у гваш техници, али јесте неки „акварел пуч“, са још неухватљивим камелеонским колоритним сенкама и преливима.

У свом пику, свака револуција је лишена разума. То је обележје свих друштвених радикалних процеса, без обзира на степен насиља који оне носе са собом.

Наша стварност сада је таква да се разлике, искључивост и мржња могу  чути и читати на сваком кораку. У јавној медијској сфери, а нарочито на друштвеним мрежама, „револуционарна памет“, изгледа овако!

Овде ништа не ваља! Страва и ужас од врха до дна! Сви су лопови! Најлоповскија је власт, а ненадлежни председник државе је највећи криминалац! Све су упропастили! Овде се ништа не може поправити ни урадити! Све мора из почетка! Тотални ресет! Ко не мисли као ми, има се оградити у тор за дисциплиновање и преваспитање, или трајно елиминисати! Ко не мисли као ми, ко не дели, али сто посто не дели наше идеје, тај је ћаци. Таман посла „ћаци“, то никако! Скачи, играј, млатарај рукама, буди шашав, кревељи се к`о луд на брашно, само не смеш бити ћаци.Зар да знојавим поштеним радом стижеш до циља! Тако не може!  Дуго траје! Мора одмах! Сада и све!

Ова наша акварел револуција  која се већ пет месеци „премењува“, коначно је доспела и до политичког обличја. Професори наших дичних београдских и иних српских факултета са  све деканима и смушеним симбол-ректором Ђокићем, смогли су последњи атом снаге и убедили своју децу студенте, са којима су били у конспиративном противприродном политичком блуду и дању и ноћу, да затраже изборе како би убедљиво победили прошлост, садашњост и будућност и коначно се изборили за вечни рај у земљици Србији. Овај циљ достојан је сваке револуционарне погибељи. Нема цене за ово! Све мора стати! И живот се мора зауставити, ако не иде другачије!

Наши студенти блокадери-револуционари са све акедемским професорским, кремом наших универизтета, презиру еволуцију. Не виде ништа што би се могло поправити, нигде добро што би могло  бити боље. Они као да не живе у реалности.

Слоган на протестима младих последњих месеци – „РЕВОЛУЦИЈА ПА ЕВОЛУЦИЈА“, често је био у гро плану. Тај тобож мотивишући кредо опасно дели друштво. Питање је колико млади уопште и разумеју овај транспарент који је у последњих сто година одвео у смрт стотине хиљада живота са ових простора.  

Али „акварел револуција“ баш подгрева овај појмовни хаос међу младима. Није ваљда да професори наших факултета ово не знају. Случајно су ваљда „произвели“  ћације који им грдно сметају. Али не примећују да су  нехотећи произвели и  „делулу“ младе.

Погрдно се говори о „ћацима“,судентима који би да уче, а са похвалама у небеске висине се дижу „делулу“, опет наша деца, срењошколци и студенти којима се у главу усађују  заблуде   које почивају на нереалним револуционарним очекивањима да све може, сада и одмах. Нажалост у овом „просветитељском“ послу стварања револуционарне пешадије учествују и „делулу родитељи“.

Тешко ми је поверовати да „делулу маме и тате“ и „поштена“ српска интелигенција овога нису свесни. Или је можда ствар приземнија, материјалне природе, па осим дирљиве јавне манифестоване љубави према својим потомцима, „делулу родитељи“ желе да заштите капитал које су им донеле претходне револуције. Ко зна, можда би се још штогод могло ушићарити и од ове револуције.

У овом покушају „акварел преврата“ количина мржње и искључивости код револуционара у управној је сразмери са мањком здравог разума.

Реци никад револуцији!

Блокадерски перформанс, ту и тамо, још траје. Сада је актуелна блокада РТС-а. Све што се збивало са друштвено политичком кризом, а тиче се највише скоро читавог просветног система у Србији, догодило се у фебруару ове године. Већ тада су улоге биле јасно подељене.

Иако судентска и остала младалачка енергија још није потпуно угасла, јасно је било да се иза ње крију: ректори, декани, професори и наставници факултета, средњих и основних школа. Део опозиционих партија се такође добрано самоулупао, од „биберијаде и бакљаде“ у српској Скупштини до потоњих покушаја да у појединим градовима, општинама и селима, неуспешно покушају да  уместо постојећих органа власти, устоличе некакве зборове. Дефинитивно је пропао и захтев за формирањем прелазне, или експертске Владе, па смо у међувремену добили и реконструисану Владу са новим Председником.

Актуелна власт је доследна одлуци да на насилне методе, кршење закона и остале  анархичне изливе протестаната, не користи полицијску репресију. Дакле, и даље без „пендрека спаса“. Да ли за овај „полицијски пацифизам“ постоје и неки неизговорени јаки државни разлози, мораћемо да сачекамо, али факат је да Србија још није „у васер ваги“ .

Мрцварење и живот у неизвесности још је ту око нас. Живот нам је попут лика у огледалу. Лево је десно, десно лево. Слуђени смо животом у инверзији. Боримо се за рад институција, а на делу показујемо да их уопште не поштујемо, неправдом смо за правду, не правом за право, лажима смо за истину, очигледним пороцима смо против елементарне васпитаности и пристојности, сопственом слободом потиремо слободу оних поред нас…

У овој чудној инверзији нико ништа није добио. Сви смо изгубили. Можда смо богатији за још једно мучно срицање демократије на српски начин. Читај – Залудно трошење енергије.

Све оно што нам се догодило и још се догађа, наш народ је скупио у једну приземну, али тачну мудрост – „Ко с` децом спава упишан устаје“!

Ако би кватификовали степен уринарних флека, најгоре су прошли челни људи универзитета и факултета. Пали су у моралном, професионалном, васпитном и  педагошком смислу, па се ваља запитати да ли ти људи треба да остану где су сада!? Наравно, ово се не односи на све наставнике, већ искључиво на оне који још увек „спавају са децом“.

Студенти, посебно они у блокадама, такође ће трпети последице, али млади су, брзо се пресвлаче а из свега што су прошли могу извући и корисне поуке. Уосталом они се увек могу изговорити „влажним сновима“.

Без обзира на смиривање тензија у друштву, што актуелној власти тренутно иде у прилог и њени гласноговорници би могли да пролуфтирају панталоне. Ако не окрену ћурак како треба, неће дочекати свечано отварање светске изложбе за две године (ЕКСПО).

Кад год одлуче да „свиралу за појас задену“ и деблокирају сада „затворене факултетске дућане“, студенти би требало да добро размисле и подробно анализирају српску стварност са којом су се суочили у овом „зимском међусеместру“. Ово искуство може им бити од веће користи него силна теорија и све практичне вежбе које се изводе на факултетима, посебно оним друштвених наука.

Ван факултетских аула и семинара, на терену, студенти су, шетајући у реалном свету, остављајући за трен виртуелну стварност у којој млади данас највише обитавају, боље могли упознати: интелектуалце политичко-оперативног типа, односно актуелну власт, имали су прилику да на делу виде (не)моћ интелектуалне политичке опозиције, а кроз анонимну и конспиративну коресподенцију могли су боље проценити и своје професоре и менторе са највишим универзитетским звањима. Успут, шетајући од града до града, могли су сами да стекну објективнију слику о степену  народне подршке њима и њиховим захтевима. Са жуљевима на ногама  и рукама не морају да верују ни домаћој ни иностраној телевизији, а да „лајкаче, хејтере и шероваче“  на друштвеним мрежама читају без вишка емоција.

Студенти имају довољно материјала и чињеница за решавање дилема – стати или наставити, куда и како даље?    

Поштено судите о свим типовима интелигенције и осталим случајним и намерним умешачима у актуелну српску свакодневицу, али увек имајте на уму, да ћете, колико сутра и ви бити у једној групи интелектуалаца. Сасвим сигурно, један број вас ће управљати овом земљом, неке ваше колеге ће међу опоненте власти у некој новој опозицији, а понеко ће се окитити и највишим академским звањима, остаће на факултету и образовати вашу децу, а сасвим сигурно биће ту и наш народ, који ће са оштријим критеријумима мерити учинак свих властодржаца и давати им поверење, надам се на, искључиво,  демократским изборима.

Да ли ће, рецимо, за  двадесет година  актуелна власт  имати најтежу „мешину грехова“, као што је носи и садашња, а решава их само у изнудици, брзином рањеног пужа? Хоће, јер грехови и  грешке увек најпре иду на рабош власти, али се не сме заборави и све добро што једна владајућа гарнитура уради, а ова се има и чиме похвалити. Да ли ће наша опозициона интелигенција бити успешнија од садашње? Да – јер ће добро разумети да су ови данашњи све радили како не треба. Хоће ли  будући професори, бити мудрији, храбрији и поштенији према својим студентима? Хоће, само ако превазиђу, већ јавно уочене мане својих некадашњих ментора. То не би требало да буде велики проблем за ову генерацију студената, јер садашњи академци  овакве професоре који се скривају иза својих студената,  треба да превазиђу за  три копља  у професионалном, а посебно у моралном погледу. Част појединцима са академским титулама, који отворено говоре и поштено  износе своје мишљење. 

Са практичним искуством које су студенти стекли у „непланираном зимском семестру“ ваљало би да се што пре посвете уџбеницима, обавезној и проширеној литератури и да опосле студије. То је за њих најбољи излаз из свих дилема.

У противном, не би ваљало да обећавајући белег једне генерације, која је спремна да се жртвује за добро свих, што одавно није виђено у Србији, нагризу разне дилеме, појединачни или политички партијски интереси. Нова револуција, преврати и пучеви сада нам нису потребни. Актуелној власти послат је други „жути картон“. До „црвеног картона“ треба да стигнемо само преко избора. 

Власти сте рекли све што треба, дистанца од ваших професорчића, за које сте доста урадили, не би била на одмет, као и од српске политичке опозиције рециклиране од остатака петооктобарске револуције, која од сопствених интереса не види ништа  друго, а ваљало би се клонити и „добрих услуга“ из иностранства, јер то су увек били Данајски дарови.

Дакле, дилеме не би требало да разједају. Поскидајте катанце и широм отворите амфитеатре. У противном могло би се завршити као у поучној причи о Буридановом магарцу, који скапава од глади, јер није знао са ког пласта ће јести исто сено.

Хоће ли блокадерске и протестне шетње са  захтевима сроченим у слоган, „пумпај, пумпај незадовољство“, довести до општенационалне и општедруштвене подршке и солидарности, на чему се ради и што би  у крајњем требало да изазове експлозију, слом и неславни крах актуелне власти, што страсно пропагирају и дижу у небеса: студенти, универзитетски професори, такозвани независни медији и сада притајена српска опозиција, или ће, стратегија –  „пумпај, пумпај“, спласнути и издувати се?

Студентска побуна, пленуми који о свему одлучују, блокаде саобраћаја, шетње од ћошка до ћошка, од моста до моста, а сада и од града до града, помало ме подсећају на методологију партизанског рата од 1941. до 1945. године у Југославији.

Суштина партизанског рата своди се на то да он води ка победи, само ако идеје револуције што фанатичније прихвати најшири круг присталица, спремних да за то гину. За идеологе партизанског покрета, што веће страдање и жртве, ма колико то апсурдно изгледало, подизали су прокламоване револуционарне идеје у неслућене висине. Томе су такође посебну пажњу поклањали ондашњи пленуми, разни политички комесари и агитпропови.

 Идеје су онда биле: слобода, борба без компромиса против страних и домаћих издајника, правда, социјална једнакост, одговорност, морална чистота, братство и јединство… Слични захтеви су и данас предмет окупљања и шетања које испостављају студенти.

Иначе, у ратној партизанској пракси која је узроковала милионске жртве, мало ко је погинуо из Врховног Штаба Народно ослободилачке војске. Главнина Врховног штаба увек се успешно извлачила из непријатељских обруча, али, зато су масовно гинули обични борци. На  територијама где се могло дуже боравити, Врховни штаб је: негде правио Републику, негде пленумски заседао, закључивао и доносио историјске одлуке, а негде формирао нове пролетерске бригаде, јер су старе уништене, бранећи Главнину Врховног штаба. Бежећи на нове територије, на онима које је Главнина напустила, народ је масовно страдао или у својим кућама или у збеговима. Тако је било у свих 7 офанзива (боље рећи дефанзива), од битке на Кадињачи, до Сремског фронта.

Истина на Сутјесци је рањен и друг Тито. На основу „истините легенде“ спасио га је његов верни пас Лукс, немачки овчар. Ваљда у знак сећања на Лукса у данима слободе и доживотне владавине, Тито је заволео пудлице. Пре пар недеља и у Новом Саду је на протесту страдала једна куца, а окупљени грађани су јој сутрадан исказали пијетет и посветили 16. минут ћутње.

 На срећу, на садашњим протестима изостају велике жртве и погибељи. А, није да се не призивају од стране незадовољника. Тако би им добро дошла нека „крвава брљока“ сметеног режима. То би разгорело, помало угасли плам и енергију „пумпај, пумпај“ револуционарне стратегије. Крвава слика у реалности оправдала би све, крваву руку као симбол крволочне власти и дала би нову снагу незадовољству и зато – пумпај, пумпај док негде и нешто не  експлодира. Било шта, само да пукне. Актуелна политичка власт је свесна ове опасности и, рекло би се, прибојава се оваквог сценарија и пажљиво се консолидује.

Наравно, по много чему се и разликује  „партизанско шетање“, углавном, кроз Србију и Босну, за време Другог светског рата у окупираној и распарчаној земљи у којој је буктао грађански рат и извршен геноцид над српским народом и садашњих студентских шетњи кроз Србију. Партизане је носио знатно већи идеолошки фанатизам. Битна разлика је у легитимисању инспиратора и носилаца идеје о ширењу стратегије – „пумпај, пумпај“ незадовољство. У жељи да се то представи као самоникли, спонтани бунт изневереног народа, као инспиратори се јављају: пленумски студенти, иза њих се крију неки професори, наставници, учитељи, „успаљени родитељи“ са малолетном децом, прикривена политичка опозиција, а ако се крене трагом новца, онда су то разне невладине организације са запада које су у потаји празниле своје фондове финансирајући ову обојену револуцију.

За партизане се зна, Комунистичка партија на челу са Титом су легитимни, а потом и легални победници оне револуције. Они су се на почетку разоткрили.

У последње време, читам по друштвеним мрежама да треба наставити са анонимношћу носилаца идеја о садашњим протестима. Додуше студентски пленуми више нису добар  назив и предлаже се да то треба да буду, „анонимни агрегати“. Јер, нико не сме да се идентификује именом и презименом, а ако се неко јавно огласи, може да преноси само усаглшени став „анонимног агрегата“.

Једна од бројних дефиниција слободе је била је да је Слобода – спозната нужност. „Анонимни агрегати“ кажу да Слобода нема границе и зато пумпај-пумпај док не експлодира.

Гледајући и слушајући шта се збива са нама и око нас у овим блокадним временима, када свако прича своју причу, а за аргументе других и не хаје и где дијалога нема, није тешко приметити да се највећа концентрација мржње и искључивости сместила у сфери правно-политичке надградње, дакле у средњем пресеку друштва. Србија је због овога у раскораку, а између страна у спору је море неразумевања. Читав образовни систем се љуља. Чак су и деца у вртићима постали  таоци ове мржње.

У економској основи српског друштва, људи су збуњени и уплашени, али обављају своје редовне послове. Врх идејне и духовне сфере друштва још мерка „ком ће се царству приклонити“.

Разобручена мржња куља из самозваних независних луксембуршких медија који на све начине покушавају да ангажују што више грађана на страну против власти. Душтвене мреже су преплављене разним подметачинама и једних и других, али „независни“ предњаче за три копља. Они који се још не изјашњавају и ћуте, подвргнути су критици „домаћих неодвисних медија“ и сваком би хтели да туре бар пиштаљку у уста, ако већ не говоре или не лајкују  за „праву“ ствар. У ту сврху, свака реч против власти, а нарочито против Председника државе (то се додатно бодује), коју изговоре: ректори, декани, професори, наставници, глумци, режисери, сценаристи, ТВ водитељи, родитељи деце, звани и названи гости итд.  подижу се на ниво генијалности. Наравно, студенти као иницијатори демонстрација и блокада, постали су предмет култног обожавања. Овакво идлопоклонство помало личи на библијску причу о златном телету.

Сва ова збивања у земљи могу се посматрати и као судар теорије и праксе. Ово се пре свега односи на студентски поглед и разумевање  стварности Србије која је, теоретски посматрано, у дебелом нескладу са оним што свакодневно виде у  стварном животу. Речи које су данас најчешће у оптицају су: слобода, право, правда, правна држава, солидарност, рад институција, у српској пракси, поштено говорећи, заиста су далеко од теоријских постулата о овим појмовима. Опет, треба и то знати, да склад између онога што је записано на папиру и како је у реалности нигде није достигнут. Тога нема ни у најразвијенијим демократијама. Иронија је да је овај несклад, нарочито сада у светским превирањима, највидљивији управо у земљама које су до јуче биле узори демократије и светионици слободе и правде.

Верујем да професори на факултетима и те како добро знају да објасне овај несклад, али изгледа да су ову лекцију прескочили. Биће да им није ни одговарало да ову лекцију са млађим колегама подробније анализирају. Слутим да ће се на крају испоставити да су студенти, ипак, били продужена рука својих професора. Ово ни најмање не умањује њихово знање, памет и енергију да се обрачунају са друштвеним неправдама. Више говори о њиховим професорима. Коначно, несклад између нормативних решења и стварног живота  неће се решити, ако се у овај српски расцеп који је дубок, помињу и истичу искључиво ружни делови свакодневице. Последњих недеља, професори су у медијским наступима у тај раскол мржње  товарили све како би доказали да је наша реалност дошла до доњих слојева пакла. За то су коришћене све наше несреће, од поплава у Обреновцу, пад хеликоптера, време короне, злочини у Рибникару, Орашју и Дубони, све до трагедије на новосадској железничкој станици.

За време комунистичког времена, када сам био студент, професори, права, социологије, политичке науке, економије, упоредних политичких система, са посебном пажњом су објашњавали баш овај несклад. Циљ сваке генерације је да се  „судар“ нормативног и стварног у друштву што је могуће више смањи. Сигуран сам да је ова иницијална каписла „запалила“ и данашње студенте. То их је мотивисало да крену у акцију. Ово што чине је вредно похвале, али  од провидног уздизања њих и њихових захтева до култа и идолопоклонства, суденти морају сами да се дистанцирају.

Са овим у вези још један лични академски наук од пре пола века. Професор др Јован Ђорђевиђ (предавао и на Сорбони) говорећи о различитим политичким системима је рекао  (парафразирам) –„Нема, не постоји, политички систем који доноси срећу свима, јер и у најригиднијим дрштвеним уређењима било је и има срећних људи, као што и у најлибералнијим системима има много несрећних људи. Раскорак између нормативног и стварног у  политичким системима  ће увек постојати, а борба за праведније друштво у коме се лакше дише и већи број људи брже долази до, правде, слободе и  личне среће је идеал у који свака генерација мора уградити део себе“.

Студенти управо то показују и на добром су путу. Опослили су добар део задатака, а  сад је на носиоцима правно-политичких послова у држави да покажу шта знају и да бар за педаљ смање тензије и мржњу.

Председник је  у обиласку Србије. Ревизија. Кренуо је од малих општина на југу. Одлична идеја. Поздрављам. Храбро. Хоће да чује обичан народ.

Борац је председник. Не да оно што је добро учињено у последњих десет година, а ваљан је и да се надбада са онима који не знају ни шта ће са собом, а још мање знају шта ће са „крезавим српским народом“ и Србијом у успону.

Пошао је у ревизију у овом „блокадерском времену“ у коме студенти са својим знањем и енергијом захтевају све и одједном, (што младости и приличи), док њихови уважени професори и „крем“ наше интелигенције (умало не  написах  без наводника) са лакованим ципелама и кристално белим зубима у правилном низу, терцирају својим ђацима. Истурају њихову лепоту, младост, моралну чистоту, љубав, домишљатост, енергију, планове… Користе их за све оно што они немају и не могу ништа паметно да учине, али могу да сметају и коче. Могу да нас врате у ружну прошлост коју су баш они креирали и добрано јој допринели. За „крезави народ“, који они у дубини душе презиру,  њихова лепа прошлост, народу је ружна до бола. У тој прошлости, ничим заслужено, имали су све што пожеле. Они би да то време сада опет претворе у стварност и такву будућност  само за себе прижељкују.

О ревизорским пословима

Кад дође на ред северна српска покрајина, Јужни Банат рецимо, Град Панчево на пример – како општина у Панчеву нема (Град је све и сја), предлажем да, зарад тачног увида у комунално стање ствари на терену, председник зађе у месне заједнице. Има их девет. То су мања или већа издвојена насеља. Немам права да га зовем у име свих, али властан сам да га позовем у Качарево, једно од највећих градских насеља, које жели да буде  комунално напредније, уређеније, чистије. Тим поводом смо и основали, Удружења грађана – Качарево општина.

Има нас који желимо да Качарево у организационом смислу постане општина. То не тражимо зато што нам је стало да функција и фотеља. Отворено кажемо, то тражимо због пара. Буџетких пара које нам у свакој поштеној расподели и припадају. Припадају зато што у Качареву као насељу градског типа живи преко 6 хиљада становника, више од 3 хиљаде је запослених, а са пензионерима је близу 5 хиљаде  грађана који учествују у стварању буџета државе. Израчуајте Председниче, то ви радите добро, имате и оне лепа табеле, колико ми доприносимо државној каси. Знате да је буџет Града, коме као пасторче припадамо, 100 милиона евра на годишњем нивоу. Качаревци од тога добију само 7 милиона динара, или око 80 хиљада евра за годину дана. Са овим парама, сложићете се, нема планског комуналног развоја. Нема ни канализације, ни уређене депоније смећа, нема ни чистог ваздуха, ни квалитетније здравствене заштите, ни спортских клубова… Има само фингираног комуналног развоја. Упитајте нас, ко је за то одговоран?

Бићу ироничан и искрен. Процените има ли више ироније или поштења, у овоме што ћу рећи. Прижељкујемо више корупције у нашем месту, јер корупције има тамо где је више пара. У Качареву нема велике корупције, али нам је преко главе ситног јајарења између Града Панчева и неких наших приоритетних и стварих комуналних потреба.

Добро дошли у Качарево!

О пендреку спаса

Многе усијане и „мудре“ малоивеликосрпске главе отворено су тражиле да се држава силом супротстави и спречи студенте и разне животно оцвале, сујетне и искомплексиране незадовољнике који блокирају улице и раскрснице у већим градовима. Говорили су и љутито предлагали да пендрек мора да ради. Упоређивали су то са Европом, којој тежимо, где полиција без обзира на разлог демонстрирања бије и пребија и младо и старо, прска сузавцем и воденим топовима и пуца гумени мецима.

Код нас је, на упорно инсистирање Председника, пендрек остао у футроли.

Није било пенрека спаса, који су организатори протеста управо прижељкивали. А да је пендрек радио, то би био највећи поклон баш њима. А тек медијима из Луксенбурга. Како би то они „хумано“ обрадили у својим медијским срцепарајућим извештајима. Било би оно – „наше студенте, младост,  те небрушене и брушене дијаманте наше српске душе и светле будућности, хапсе, пребијају и у окове стављају“.  Врхунац би сигурно били овакви наслови –  „Вучић и Курти браћа рођена“, „ Подједнако туку и бију Србе“ „Бије Курти, ал` бије и Вучић“, „Диктатура и тиранија се показала у пуној суровости“…

Овог пута држава са полицијом који трпи понижавања од представника опозиције, осталих блокадера и демонстраната показала је снагу трпељивости и велику мудрост. Вучић је показао да разуме студента и да је спреман да их заштити и чува. Пружена је и рука за разговор са њима. Тада је послета и порука Србима са Косова и Метохије да издрже тортуру насилника који их убија и прогања. Бољи дани ће стићи. Европи  је послата порука да је Србија земља којој је стало до мира и напретка својих грађана.

 Блокадери раде и даље свој посао, полиција није ни замахнула пендреком, истрпели су разна понижења, а ево сада обезбеђује скупове демонстраната и блокадиста. Тако и треба. Сопствени грађани се не пендрече. У овој причи држава Србија мора истрајати.

Качарево за годину дана за сопствене комуналне потребе не досегне ни четвртину дневнe буџетскe порцијe Панчева.

Расподелом буџета града Панчева за идући годину, Качарево није ни поменуто. Неће добити ништа, до, како би рекао наш народ,  шупаљ нос до очију.

У градском буџету за идућу годину на располагању ће бити око 100 милиона евра, а више од 97 посто ових средстава утрошиће се за потребе Панчева. За Качарево нула.

Узгред, оваква расподела  буџета у градској Скупштини изгласана је скоро једногласно. Градски финансијски егоизам подржала су 144 одборника, три су била против и један уздржан. Надам се да је бар неко од одборника из Качарева бар био уздржан, али сумња ми је већа од наде.

Живимо у времену када је новац постао мера за све. Могао бих наћи стотине разлога зашто ово није добро, међутим, када се ради о свакодневном реалном животу, конкретним пословима у комуналној сфери, онда је расподела заједничког новца ( буџет је управо то) – посао који  тражи знање, стручно планирање, поштење и добру вољу, оних који о тим средствима одлучују.

У Панчеву у органима градске власти не седе људи које красе овe особине. Хиљадама километара су далеко од овога и то показују већ деценијама уназад. Нема аргумената за овај себичлук, а најмање га могу покрити и ублажити некаква политичка и идеолошка демагогија. Једноставно речено то су лажи и злоупотребе заједничких пара.

Током идуће године Град ће за сопствене потребе трошити више од 8,3 милиона евра месечно, или 280 хиљада евра дневно. Овакав буџет, славодобитнички је оценио Александар Стевановић, градоначелник Панчева, као „стабилан и развојни што омогућује  да се настави са политиком континуитета“.

 Континуитет о коме говори градоначелник је погубан за Качаревце.

Kоме та стабилност, развојност и континуитет одговарају. Зар је могуће да Качарево за годину дана за сопствене комуналне потребе не досегне ни четвртину дневнe буџетскe порцијe Панчева.

Драги Качаревци, пред нама је још једна, већ виђена година. Биће пара за језеро, филтере за биваторијум, још неке ситнице које ће се искукати вучењем за рукаве уважених градских отаца. Озбиљних комуналних планова за развој Качарева нема ни у наговештају.

Надам се да ће бити пара за шрафове на клацкалицама репарираног дечијег игралишта у  центру Качарева. Не би ваљало да се расклимају.

Молио бих за још једно овакво игралиште. Можда мало веће. За одрасле. Нек се види комунални напредак Качарева. То нам је најпотребније.

На тобоган, па на љуљашку и де се клацкамо.  

Хоће ли бити више инвестиција по нашим сокацима после недавно одржаних избора, или ће се локални гласови и комуналне потребе, по ко зна који пут, угушити вишим државним разлозима?

На недавно завршеним изборима, локал је помогао националној власти. Исказао је апсолутну подршку и локални интереси су, без остатка, стали под окриље централне власти. Све политичке партије које творе власт на нивоу државе, уз неке пребеге из  опозиције и још неке, на брзину склепане странке и удружења, у наредне четири године дуваће у исту тикву у локалу.

Хоће ли се за ову велику локалну подршку,  национална, покрајинска, и градска  власт, одужити, нама доле? Хоће ли бити више инвестиција по нашим сокацима, или ће се локални гласови и комуналне потребе, по ко зна који пут, угушити вишим државним разлозима?

У свакодневном животу, биће као и до сада. Недавни избори на локалу  донели су нам још четири године, „статус квоа“. Пред изборе смо се наслушали  многих фаличних обећања. Све то сада тоне у заборав, а у фокусу су капиталне инвестиције од националног значаја. Њихов значај и шири интереси засењују све и неутралишу све насушне комуналне потребе, тамо неких локалаца који бунцају о канализацији, дивљим депонијама, лошем здравству и којечему другом из ружне комуналне свакодневице.

О овим темама, неће се много причати ни у панчевачком парламенту ни у извршној власти. Нема ни ко. Од некадашња четири одборника из Качарева у Скупштини града, сва је прилика, да ће књига сада пасти само на једног.

Дакле, окренемо ли се према представницима Града и нашим суграђанима који ће тамо с времена на време ходити и представљати наше интересе, очекују нас лажна обећања филована са похвалама како је у Качареву  све лепо, како из дана у дан све више напредујемо. Ту ће се наћи и гомила качаревачких „корисних идиота“, који ће зарад свог личног интерешчића, ићи низ длаку очајној комуналној политици Панчева према Качареву. Исход је познат – ништа од великих комуналних инвестиција! Већ три деценије све исто! Назадујемо и даље!

У Удружења грађана – Качарево општина, нисмо успели да  са нашим идејама и програмом досегнемо до самосталне изборне листе на недавним локалним изборима. Истина, нуђено нам је да будемо део неких политичких партија и Удружења грађана. Били смо у дилеми, али понуду нисмо прихватили, јер смо проценли да би у садашњој изборној утакмици изгубили суштину наших захтева. Национално је поразило све локално. Све оно зашто се као Удружење грађана залажемо, „утопило“ би се у лошу градску комуналну политку према Качареву, која ће се, сасвим извесно, наставити. Да смо то учинили и приклонили се уз једне или друге, били би саучесници даљег пропадања нашег места.

Сигурни смо да је наш програм са краткорачним и дугорочним задацима добар. Усмерен је ка приоритетним комуналним потребма и за Качарево је то најбољи начин да кренемо стазом сталног комуналног развоја. Да поновимо по ко зна који пут, да се до овог циља може стићи само уз много веће инвестирање новца из градског буџета. Никада не треба да заборавимо да тамо леже и наше, качаревачке паре, које сада неко други користи за своје потребе.

Опет потпуно смо свесни, да су: идеје, пројекти, програми, ма колико били добри, далеко од успеха, ако не обезбеде подршку већине  наших суграђана. Објективно, ми ту подршку сада нисмо имали. Срећом, избори у Србији су честа појава!