Зашто Пензионерска дописница?
Пензионерска, то је логично. Стекли се законски услови, подудариле се воље послодавца и моја, држава оверила сагласност ових воља и ето пензије.
Дописница, зато што ме подсећа на поштанску дописницу коју сам први пут видео у нижим разредима основне школе и која је у то доба била весник отворене комуникације и свих дигиталниг чудеса данашњице. Наравно, то тада нисмо знали. Знао сам само за писма која су се лизала и облизивала и чинила ми се тајновитим. Дописница, иако гола и отворена, деловала ми је некако чедно и чисто. Кратко и што јасније напишеш то што хоћеш, па док не стигне до правог примаоца, ако неком падне под руку и ако му је занимљиво, нека чита.
У то доба сам је први пут и употребио.
Дали су ми је родитељи са већ уписаном кућном адресом, да је уз текст – Стигао сам – у Нишу, где смо ишли на екскурзију, убацим у прво поштанско сандуче. Тако сам и учинио. Осећао сам се важно, ко да сам ушао у неки нови свет. Посебно ми се допао тренутак убацивања дописнице у сандуче и звук оних лако покретљивих металних плочица испод поклопца сандучета. То је била музика, која ме и данас привлачи, када ретко убацим неку пошиљку у сандуче.
Тај звук данас је заменио ударац кажипрста на „ентер“ на тасатури компјутера. Писма стижу брже, одмах. Електронска дописница.
У оно време, то је изгледа, био вид очигледне школске наставе, коју су здруженим снагама спроводили учитењи и родитељи, не би ли децу васпитали и научили да више читају и да се дописују, а да што мање времена проводе на улици, што је за генерацију 54 било главно зборно и прокужено место. Ми смо волели улицу!
Наша деца и унуци сада само пролазе улицом, али тамо се више не јури лопта, не игра се клис, индијанаца и каубоја, труле кобиле, жмурке, школице, не чује се – дај гриз, дај срк, нашто касније, дај један дим …
Данас најбољи другови и другарице иду једни поред других, телефонирају, или ходајући слушају музику уз помоћ неких „стетоскопа“ на ушима. Причају ретко, али, ако је за утеху, пишу бар СМС поруке.
Нема више улица какву смо ми волели. Технологија је победила.
Сада шаљем електронске дописнице, ударам по “ентеру“, и ако је неком занимљиво, нека завири шта на њима пише.
Nikada mi nece biti jasno zašto su ljudi prestali da pišu pisma, da šalju razglednice, nekada davno dopisnice.
Gde smo izgubili i gde leprsaju sve te reči koje su nam otvarale srca, lepim, ponekad tužnim ali uvek jakim doživljajima. Kuda su otputovale želje da poštar pozvoni i upita za ime…. kaže da je stigla neka pošta za nas, a da to nije prekršajnog tipa, pa da čekamo rok zastararelosti postupka. Penzionerima je dozvoljeno da pišu sve što misle, ionako sada i ne treba da mislimo, tako nam kažu. Zato, zanemarite ovo poslednje.
Sećam se kao dete, ne dopisnica toliko ali dnevnika i pisane reči. Kada otputujemo na more, prvo potražim postu i razglednice, dugo gledam koje su najlepše, brojim da nekoga ne zaboravim i onda… kako se vec lepe markice, ispišem sve sitno i da što više stane pozdrava i srca. Samo se plašim da ne stignemo mi pre nje.
Zato, dok sam čitala zašto dopisnice,preplavili su me osećaj i sreće i tuge.
Vranje,moj tata u vojsci tada ponosne JNA, ja tek svet počela da uzdišem. Da li su mama i tata imali dopisnice, razglednice, telefone ili samo redovne dolaske i posete? Ne znam. Samo znam da su imali ljubav a tu ne postoje reči ne postoji vreme, tu je sve van svih okvira i prećutno.
Ipak znam da imali zaista krasnopise i nalazila sam na njihovo međusobno pisana imena i jedan, samo njima određen znak simbol ljubavi i poštovanja.
Sve to po njihovom odlasku negde gde imaju mir, gde ovo zemaljski niko nema, bar mislim.
Čuvam rukopise, pisma, volim starine, teško se odvajam od poklona, sitnica… verovatno je problem u glavi. Teško se odvajam i od dragih ljudi. Postoji i ta neka tajna veza gde ne postoji reč. Najveća dela su precutna. Okrenimo se, neko vas voli, volite!!
Marijana.