Месец: јун 2020.

Зашто Пензионерска дописница?

Пензионерска, то је логично. Стекли се законски услови, подудариле се воље послодавца и моја, држава оверила сагласност ових воља и ето пензије.

 Дописница, зато што ме подсећа на поштанску дописницу коју сам први пут видео у нижим разредима основне школе и која је у то доба била весник отворене комуникације и свих  дигиталниг чудеса данашњице.  Наравно, то тада нисмо знали. Знао сам само за писма која су се лизала и облизивала и чинила ми се тајновитим. Дописница, иако гола и отворена, деловала ми је некако чедно и чисто. Кратко и што јасније напишеш то што хоћеш, па док не стигне до правог примаоца, ако неком падне под руку и ако му је занимљиво, нека чита.

У то доба сам је први пут и употребио.

Дали су ми је родитељи са већ уписаном кућном адресом, да је уз текст – Стигао сам –  у  Нишу, где смо ишли на екскурзију, убацим у прво поштанско сандуче. Тако сам и учинио. Осећао сам се важно, ко да сам ушао у неки нови свет. Посебно ми се допао тренутак убацивања дописнице у сандуче  и звук оних лако покретљивих металних плочица испод поклопца сандучета. То је била музика, која ме и данас привлачи, када ретко убацим неку пошиљку у сандуче.  

Тај звук данас је заменио ударац кажипрста на „ентер“ на тасатури компјутера. Писма стижу брже, одмах. Електронска дописница.

У оно време, то је изгледа, био вид очигледне школске наставе, коју су здруженим снагама спроводили учитењи и родитељи, не би ли децу васпитали и научили да више читају и да се дописују, а да што мање времена проводе на улици, што је за генерацију 54 било главно зборно и прокужено место. Ми смо волели улицу!

Наша деца и унуци сада само пролазе улицом, али тамо се више не јури лопта, не игра се клис, индијанаца и каубоја, труле кобиле, жмурке, школице, не чује се – дај гриз, дај срк, нашто касније, дај један дим …

Данас најбољи другови и другарице иду једни поред других, телефонирају, или ходајући слушају музику уз помоћ неких „стетоскопа“ на ушима. Причају ретко, али, ако је за утеху, пишу  бар СМС поруке.

Нема више улица какву смо ми волели. Технологија је победила.

Сада шаљем електронске дописнице, ударам по “ентеру“, и ако је неком занимљиво, нека завири шта на њима пише.

За генерације рођене средином  50-тих година прошлог века затварају се радне књижице. Ово се углавном односи на мушкарце, јер наше колегнице исписнице, већ пет година су у пензији.

Они који су имали среће, да су без већих психо-физичких оштећења преживели сва чудеса за протеклих 35 или 40 радних година, сада су млади пензионери, или су се добрано интимизирали са чиновницима у испоставама Пензионог фонда, где сређују папире, како би „удружили рад и средства“ са последњим овоземаљским  послодавцем.

За нас рођене средином прошлог столећа пут кроз радни век започео је причама о колективној срећи и благостању.

Успут, све мање радећи, а све више не радећи, за четири деценије колективне наде су нестале, па, ко пре, ко касније, разумесмо да колективно и не можеш бити задовољан и срећан. Не бива то. Ако је каткад и засвирала колективна срећна жица, кратко је трајала. Опет, ту колективну симфонију ни онда нисмо сви једнако доживљавали и сви искрено уживали у музицирању.

Прошли смо пут од велике државе у којој смо били самоуправни власници предузећа у којима смо радили, живели у братству и јединству народа и народности, затим били активни учесници и сведоци ратова и распада те велике земље, прошли кроз национално о(не)свешћивање и буђење у све новијим и мањим државама, ратовали, преживели Нато агресију, или, како неки, са или без наводника овај период називају, „хумано бомбардовање“, доживели и преживили још једну револуцију, коју неки зову и државни пуч са великим примесама страног капитала, закасали смо у жестоку приватизацију, успут погубили многа права и сада из најамног радног статуса чекамо јесен наших живота.

Тако, прилично збуњени, прођосмо кроз радни животни левак који цеди и пропушта једно по једно радно биће.

Е сад, који те је жрвањ, или зупчаник допао у тој мељави, да ли онај који цеди и притиска до изнемоглости, или онај који међу зупцима има луфта, па се човек каткад може сакрити од невоље, зависи ти и крај. Резултат – неко спечен, изможден и једва жив, остали са мање или више видљивих оштећења.

Финални производ овог процеса, који је имао безброј бочних стресних удара на радног човека који је започео свој радни век са надом у срећан крај – је пензионер. Дакле, ово ће бити пензионерске дописнице, цртице о додирима магловите прошлости и садашњости која се из ових тмуша изродила.