Месец: јул 2020.

Умрети од Корона вируса је некако у складу са временом у коме како-тако живимо. За разлику од смрти на коју смо навикли (ако смо навикли), скончавати са овим вирусом уклапа се у време свеопште отуђености и егоизма. Стручни савети за преживљавање у овим пандемијским условима, такође су прилагођени времену у коме живимо и своде се на ону народну – Чувај се и бог ће ти помоћи!

Смртна непобедивост, осим за искрене хришћанске вернике који са дубоком вером и миром одлазе с овог света, за многе је постала страшно дневно питање које израња у сваком тренутку. Низ уобичајених  активности, на које до јуче уопште нисмо обраћали пажњу, сада нас подсећају да се ту можда крију неки погани невидљиви вирусни ђаволи „Ковида 19“, који ће нам у страшним пакленим мукама појести плућа, џигерицу и остале унутрашње органе.

Утеривање страха због овог вируса свакодневно је. Телевизије звоне, што преко директних преноса, што преко бројних извештаја са разних места у Србији и широм зараженог света. Траке у дну ТВ екрена, попут река,  само теку и понављају, колико је заражено, умрло, колико је на респираторима.

Шта је главна порука и шта ми смртници морамо утувити у твду главуџу! Живот за време Короне нам је, уствари, до бола, поједностављен. Довољно је само да сте дисциплиновани, послушани, да увек носите маске преко лица, да редовно и дуго перете руке сапуном, да не љубите ни ближње ни туђе, не рукујете се, а ако баш морате да се с неким пипнете, онда се лактајте и држите дистанцу од сваког живог земаљског створа бар метар од вас. Наравно, останите код куће и само у случају велике нужде, на кратко, уз све напред наведене мере, скокните тамо где  морате отићи.

Тако се владајте и са вирусом ћете некако ваљда изаћи на крај.

Дакле, с једне стране вирусна пандемијска пошаст са којом нас медијски бомбардују, опасна да опаснија не може бити, а борба против ње једноставна, не може бити простија. Само се држи оних неколико једноставних правила и преживећеш.

Ако се каткад осоколиш, па пожелиш да живиш као некада (пре Ковида 19), веруј ми, неће ти пријати. Није то више онај живот. Нема га више.

Све је другачије – у дућану где пазарим дневе потрепштине, у кафани, код лекара, у апотеци, на улици, бензинској станици… Другачија су славља, прославе, рођендани деце, унука, крштења, недељни ручкови, чак и породична свакодневица.

Само по две особе с маском могу ући по лекове, виче апотекарка, касирка у самопослузи, такође наређује да се подигну маске преко носа. Медицинска сестра из локалне амбуланте ме отправи на улицу да ту сачекам прозивку. Лекар ме примио стојећи у ординацији на удаљености од два метра, а када сам само коракнуо и понудио му налазе које ми је сам тражио, одскочио је као опарен од стола и рече да то није потребно. Све ми, вели, верује на реч.

Одох у кафану да „смирим живац“ и попијем пиво, кад не лези враже, пре поруџбине загледао сам се конобару у руке и почео дискретно да загледам да ли су му руке чисте, има ли црног под ноктима, носи ли рукавице, маску. Опет дилема – нећу точено пиво, можда кригла није добро опрана.  

Мука голема, уселили се страхови због Корона вируса. Не можеш побећи. На ТВ-у, свако мало, вести. Прекидају програм са фришким информацијама у којима: лекари, политичари, министри и ниже државно особље, у „ситна цревца“ обавештавају – тестирано оволико, умрло онолико, на респираторима више него јуче, чека нас још опаснија јесен, вакцина тек идуће године…

Са свих страна стижу претње. Сви упозоравају – угрожено здравље,  сви морамо да поштујемо прописане мере.

И, наравно, све је то због твоје безбедности човече.

То што ти је украдено оно мало дојучерашње слободице, па шта, и није била нека! Све је то за твоје добро. То што ти мислиш да је ово још један облик дресуре и да се нешто дебело ваља против јадног и убогог света, окачи на шиљак још једне промашене теорије завере и немој много да ми мудрујеш како безбедност не може без слободе и како важи и обрнуто.

Маску на лице и заверенички мумлај себи у браду!

А и смрт је за време короне добила неку нову тајанственост, другачији породични и јавни третман и обред.

Јер, шта данас значи када неко умре од канцера, срца, болести изаваних високим шећером у крви, високог холестерола који је запречио крви долазак до срца или мозга, отказивања бубрега, или смрти у саобраћајним несрећама… То су сада само обичне болести, зле судбина и личне трагедије које помажу вирусу Короне да се „разбашкари“ по човечијој унутрашњости.

На ове „старе“ смртне узрочнике ми смо добрано свикли. Ништа ново. Нема везе што свака од ових појединачних бољки однесе више живота за месец дана, неко вирус невидљиве Короне у читавој  држави за годину дана, али Ковид 19 нам је заковитлао животе па и саму смрт.

Истина ми смо смрт и све обичаје око ње некако шаблонизовали, постала је застарела и таква више није у складу са временом садашњим. То се у савременом свету више не трпи, тако више не може!

А било је: У породичном кругу, уз мање или веће присуство шире фамилије, комшија, најчешће појање попа, пригодну говоранцију и даћу уз обавезно печење и купус салату ( уобичајен мрсан испраћај), или пржен товљени шаран, ослић, кромпир салата или пребранац (уобичајена посна даћа).

Умрлим од короне присуствује врло мали број сродника. Сахрана на гробљу више личи на конспиративни скуп неколицине натмурених илегалаца, а како се ствари одвијају, није искључено да ће и попови скратити опело или ће га можда служити  на плеј бек уз помоћ неког музичког помагала.

Гробари се са снебивањем хватају за конопац да покојника спусте у раку. Уплашени и они, мада су видно „вакцинисани“ дуплом дозом  алкохола. Треба их разумети Корона вирус је уздрмао и њихову темељну занатску равнодушност према смрти.

Олако сам пресудио када сам у дописници „Коме је теже“, онако болећиво и навијачки написао да је младима теже него старијима. Лако им није, не спорим, али ваљало  би нешто дописати о невољама старијих.

Једна од лепших српских речи за децу је – нејач. Наравно, ово се односи на „ситну“ децу која без родитељске бриге не могу биолошки опстати, али нејач не би требало да буду млади стасали људи у пуној снази. Тако су бар нама из поратних генерција, а ту је и генерација 54, родитељи говорили.

Пресудих у корист младих, јер смо сви оптерећени тешкоћама садашњице, а ваљда и због менталног склопа људи на овим просторима, где су преко мере уврежене потребе и жеље старијих да младе заштите. А понеле ме мало и емоције.

Али живот, тај најбољи режисер, недавно у чекаоници интернистичке ординације Дома здравља у Панчеву, другачије ми је узбуркао емоције.

Седео сам на клупи и чекао супругу која је са свим лабораторијским налазима и упутом ушла  у ординацију лекара интернисте, како би добила „зелено светло“ за већ заказану операцију.

Као и увек у лекарским чекаоницама помало ме савлада осећај беспомоћности. Чекаш резултате медицинске пресуде и без обзира да ли се ради о теби или неком другом, не можеш ни помоћи ни одмоћи, а чекање једе живце.

Већ сам тонуо у песимистичка размишљања кад се на тешким стаклено-металним самозатварајућим „каубојским“ вратима, појавише баба и деда. Покушавали су да уђу у чекаонцу. Помогох им да „савладају“ врата и дођу до шалтера. Хтели су да ми захвале, али нису успели да дођу до даха.

Деда је у нешто бољој кондицији, а баба се кретала уз помоћ штапа. Била је скучена, челом ближа свеже опраном терацо поду, него раменима.

Деда предаде папире сестри, а баби сам помогао да дође до врата тоалета.

„Не можете са овим код доктора, немате лабораторијске налазе и недостаје вам упут вашег лекара“, прилично смирено рече сестра.

„Нама у Долово у амбуланту рекли да са овим дођемо овди и да после водим бабу да се аперишe у Београд“, рече деда.

„Не може деко, опет ће сестра“ и разложно рече. „Немате оно што је потребно да би доктор интерниста дао дозволу за операцију“.

Допратио сам бабу из тоалета, па и она припомаже.

„Али нама у Долово тако казали“.

„Молим вас седити тамо. Да ли ме разумете. Говорим српски. Морате имати све потребне лабораторијске анализе па тек онда код интернисте“.  

Упут изабраног лекара није поменула и стекао сам утисак  да би им  због овог „фаличног папира“ и сама прогледала кроз прсте.

И сестра се сажалила и заборавила на медицинске процедуре.

Не подижући глас, опет им благо рече:

„Седите на оне клупе поред врата, одморите се па дођите други дан“.

У међувремену уђоше још три пацијента у чекаоницу.

Сестра опет дође до бабе и деде и рече им да због Корона вируса у чекаоници може бити само пет пацијената и да они морају да оду.

Старине се лагано и ћутке дигоше, отворих им врата и изађох са њима.

Супруга ме затече пред вратима, рече да је све у реду и још само да „прескочи“ Ковид тест и „зелено светло“ за оперцију ће засијати.

„А што дежураш поред врата“, упита ме.

„Управо сам видео нашу будућност“, рекох и испричао сам јој шта се збило у чекаоници за последњих десетак минута.

Док смо пили кафу у Авив парку и договарали се о о стратегији како даље кроз лавиринт здравствених процедура, сетих се  нашег великог песника Јована Дучића који је мудро запазио да су три највеће невоље човека – старост, болест и беспарица.

Која ли ће трећина надвладати или ће удруженим снагама напасти?

У последњим месецима пред одлазак у пензију и рођена супруга, са већ укњиженим петогодишњим пензонерским стажом, све се активније укључила са коментарима и подсећањима да је време  и за моје „радно и свако друго смиривање“.

Наговештавала је промене које ће ме снаћи.

Каткад, када би приметила моју повећану нервозу приликом одласка, или доласка с посла, било је и утешних речи  – „Ма брзо ће то проћи, још пар месеци и  готово“!

Али, пред крај, у самој радној завршници, када је пала дефинитивна одлука и тачан датум када ћу се „радно и свакако друго смирити“, приметио сам  да сам за супругу постао поприличан „брачни напор“.

Повод,  како то најчешће бива, баналан. Реч је о одевању, тачније, о њеној улози у мом спољашњем изгледу. Пеглање кошуља је био посебан проблем.

„Једва чекам да одеш у пензију. Кад одеш, кошуље нећу више да видим у ормару. Евентуално једну, или две, кад идемо на неко славље, и не дај боже, на, тамо нечију, сахрану. Ово данас нису кошуље. Ово се не може пеглати. Ти притискаш пеглу и не можеш да распеглаш наборе, а кошуља се и уз  фајтање још више скупља. Страшно! Кад одеш, има да купимо оне 3 ИКС-ИКС-ИКС-ЕЛ мајице, што кратких, што дугих рукава, које се оперу, после само протресу, осуше и у орман. Нису Американци блесави као ми, па да губе време на пеглање. А знаш, кошуље ти некако и не стоје тако лепо као некада. Угојио си се“.

Због оштре ивице на рукаву, што је за моју супругу поуздан знак добро испеглане кошуље, све сам чешће сам погледао на модни стил одевања пензионера, којима сам се у међувремену и сам прикључио.

Резултат посматрања пензионерког дрес кода, прилично суморан. Пензионерска братија прилично оскудно одевена. Најчешће фармерице или тренерке које висе на усахлој задњици и предњици, а на трупу мајице из кинеске робне куће. Кошуље као одевни предмети се врло ретко могу видети, а о оштрим ивицама на испегланом рукаву да и не причам. У оваквом издању, у било које доба дана, најчешће можете срести већину пензионера. Нешто формалнији, боље рећи пристојнији и годинама приличнији начин одевања, пензионери заиста упражњавају на весељима и сахранама. Има више кошуља на овим скуповима. Штрафте на рукавима нису баш да се мува посече, али се назиру. Обистинише се предвиђања моје жене!

Мораћу је пажљивије слушати убудуће.

Знам, ми просечни српски пензионери, нисмо остарела енглеска господа која се и за вечеру у сопственој кући пресвлаче у друга одела. Али, одласком у пензију ми баш радикално променисмо одевни стил и прилично се опустисмо. Истина постоји и тај стил одевења и кад смо већ код Енглеза, они су га и крстили – кежуал (casual) у преводу – неформално, опуштено.

Са приватизацијом и преузимањем са запада разних стандарда, процедура, правила понашања, укључујући и другачији пословни бон-тон, прихватили смо и одговарајући начин одевања. Није то баш било под морање и није то била нека оригиналност, јер слична правила су постојала и овде код нас за време “комунизма и ренесансе“. И онда и сада, правила су налагала да се спрам прилике, одговарајуће „натучеш“, како би рекли шумадинци. Ако идеш у госте, или ти важни гости долазе, ако си у друштву виђенијих менаџера и младих јапија, нема друге него да припашеш кравату и све остало како не би штрчао. Обичним радним даном може и мање формално, а ако је дан петак и нема важних догађаја у предузећу, одевање може бити још опуштеније. Тако је било последњих десет радних година.

Са пензијом навике се мењају. Недеља се више не дели на радне дане и викенд, па је разумљиво да бивши радни човек више нема мотива да претерано ради на својој спољашности и да сваки дан буде скоцкан као конобар.

Дакле, промена и осетан пад модног стила су очекивани код пензионера. Нема силе послодавца која те тера да се формално одеваш и да и на тај начин доприносиш имиџу предузећа. У кући те сви знају, а када изађеш на улицу, такође не штрчиш, јер синовљеве изношене фармерице и тренерке носе и остали пензионери, а разгажене патике пасент. С друге стране и наше супруге се умориле, досадило пеглање, а и кошуље праве од све лошијег материјала.

Зато, кежуал, бивши трудбениче!

Дрес код, само на слављима и, тамо неким, сахранама!