Месец: август 2020.

Некако у исто време када се у медијима полемисало о изградњи споменика Стефану Немањи у Београду, са синовима и синовцем поправљали смо породичну гробницу.

Зуб времена је накривио тешки јабланички мермерни споменик са сликама мојих најближих. Уз стручну помоћ вештог каменоресца, пореклом, мог Далматинца, посао смо добро обавили и није да ми није било мило што сам оне четири слике на споменику вратио у вертикалу.

Да, споменици су ту да не заборавимо, или како се  данас каже, да негујемо културу сећања.

Ето и сећање има културу.

Чудни смо ми. Споменик Стефану Немањи још није ни подигнут, а два наша позната режисера, Емир Кустурица и Горан Марковић се завадише око етичких и естетских разлога, а све у вези са овим спомеником. Оне етичке размирице сам како тако и разумео, али оцењивање естетских вредности споменика, нисам. Како да судим о лепоти и ружноћи Стефановој, кад га  још нико  није ни видео „на лицу места“.

Сачекаћу октобар ове године и после свечаног отварања и свих помпезности у кореографији власти, које ће нас помало нервирати, неком згодом ћу отићи на Главну железничку станицу у Београду   (сада се то зове Савски кеј) и гледати споменик, а посебну пажњу ћу бацити на то, са колико културних сећања ће ме „напасти“ Свети Симеон.

Хоће сигурно, толико се познајем, јер осим научно поређаних и обрађених узрока и последица везаних за разне догађаје и личности из прошлости, што је приоритет историјске науке, у чему се она и није баш прославила на овим просторима, национална историја ме додатно занима и жешће ми „провоцира живац“.

На пример, радознао сам, али ме емотивно не дотиче много јурњава Хенриха 8. енглеског монарха за неколико жена које ће му родити сина наследника и то што им је откидао главу, или када самодржац Петар Велики сече браде руским бољарима, утерујући им ондашње европске вредности, али у потаји пустим сузу, кад читам нашу поезију, или када гледам филм „Марш на Дрину“.

Споменик историјским личностима, или неком догађају, не оствља те равнодушним. Споменици крајпуташи, којих је највише јужно од Београда, час су емотивног историјског сећања. Па и на месном гробљу, где су сахрањени многи обични људи које сам и површно познавао, застанем каткад поред неке слике и сетим се човека. Неког по добром неког по злу.

Како рече један мој другар – За добрим човеком звона звоне, а за лошим се прди. Мора да се ту негде, између ових звукова, сместила она култура сећања. Када скончамо, на доњој полици ове културе сећања смо ми, обични смртници, а звук звона, а не ону другу „музику“, и нама ваља заслужити часним животом.

Мислим да нећу погрешити ако кажем да је Кип слободе на Острву Слободе код Њујорка, споменик који се уз националну заставу најчешће појављује у разним згодама и незгодама. У америчким филмовима посебно. Наравно, за то је најзаслужнија холивудска производња.

Реч је о споменику, симболу слободе, који су Французи поконили Американцима крајем 19 века, поводом стицања  америчке независности у борби са британском влашћу.

У детињству сам обожавао да гладам каубојске филмове, касније, по инерцији читао сам романе о Вајат Ерпу, а и данас, по цену свађе с женом, недам даљинац ако је  на ТВ-еу неки стари црно бели филм, или римејк тог каубојца у боји. У тим филмовима све је било црно – бело. Знало се ко је у филму добар, а ко зао. Навијали смо за добрицу, а то су онда били „бледолики“, док су индијанци листом били зли. Тешко смо подносили филмове у којима на крају није срећн крај, већ „гине младић“. Тако смо ми онда називали позитивца.

Некако у потаји, било ми је жао индијанаца. Холивуд као да је препознао ову моју печал и онда су почели да снимају филмове где има и добрих, разумних, „припитомљених“, да не кажем, „поштених индијанаца“. Нешто касније у раној младости, сазнадох да су малобројни индијанци који су претекли, завршили у резерватима (то му дође као лепше име за наци-логор).

Овај кроки историјски пресек индијанског народа, трагично је тачан, али увек је ту био високи Кип  Слободе, на Острву Слободе, да сакрије, или бар скрајне трагедију једног народа који је данас сведен на статистичку демографску грешку. Последњих година у новијој холивудској продукцији, случајно преживели потомци, Апача, Чироких, Ирокеза, Сијукса, Команча…  у филмовима су листом  позитивци, или у најмању руку, осветници с јаким разлогом. Сликају их уз Кип слободе и заставу. Ето, Империја им враћа дуг.

Буктиња Кипа Слободе, се кроз деценије разгорела. Не могу рећи, осветлио је овај пламен: Нила Армстронга на Месецу, небеску кошарку, Силиконску долину, чудну земљу Аризону, широке друмове и велике аутомобиле, хиперинфлацију, прохибицију и Ал Капонеа, Њу дил, високе грађевине, Елвиса, Мерлинку, џез, „Труманова јаја“, фантастичне мостове и то, не само у округу Медисон…

Али, подбочени војном и сваком другом силом стигли су ватрени језици са овог Кипа до: Кореје, Вијетнама, Ирака, Сирије, Либије, Авганистана, многих земаља Јужне Америке и посејали милионе убијених широм света.

Монументални кип је и ово заклонио.

Буктиња са Острва Слободе, острвила се и на нас. Не би јој довољно зла које је 90-тих придодала нашим невољама и свађама, него је коју годину касније, наша дворишта засипала бомбама. Срећом, те су бомбе биле хуманитарне, и убиле су само 3 хиљаде душа и срећом биле су само  благо обогаћене уранијумом.

Кип и ово заклања.

Аутор и дародаваци овог споменика вероватно нису желели овакве неспојиве супротности које су се уселиле у Кип на Острву Слободе. Сила Холивуда са великом имагинацијом, чаробним сликама, талентом многих стваралаца, све теже успева да  ружну прошлост и садашњост Америке, покрије оним што Кип симболички представља –  амерички сан, слободу, људска права и демократију.

Да ли се Кип слободе уморио од ове подвојености. Вероватно. Мечка у облику расних немира ових дана опет игра Америком. Ни тамо нису сви изузетни и једнаки, а и ту причу последњих деценија причао је овај споменик.

Да прича није истинита препознају многи, чак и они који нису обогаћени уранијумом.

Холивуд ће се трудити и даље, али…

О Немањи зам да нам је пре осам векова, „сковао“ овакву државу, а много је помогао и син Растко. Векови кажу да је то некад било за понос и дику, а каткад и није. Ваља поштовати ових осам векова. Ја ћу, не када се нареди, али, неком згодом, сигурно доћи на Главну железничку станицу у Београду, поразговарати са Стефаном, прошетати обалом Саве и кад ми се среде утисци после ове шетње, послаћу вам дописницу.

Још пар редака о претходној дописници

А шта ће Качареву више пара? Зашто би те паре утрошили?

Радо би смо потрошили за Клоака Максиму, или у преводу за канализацију Качарева.

То је план који је стар 20 година и који се у потпуности подудара са жељама и стварним потебама мештана. Пре 15 година посао је започет и у скоро половини насеља постављене су канализационе цеви. Оквирна вредност, тада обављеног посла је више од 200 хиљада евра. Радило се годину дана, а онда се стало.

Кажу, пресушио новац из Покрајине, а ни тада ни сада из Панчева ништа није стигло. Наша ондашња општина, а потом, садашњи Град, ову инвестицју сместише иза седме рупе на свирали и сада смо ту где смо, са кипућим септичким јамама.

Сетите се, претходне дописнице и колико би пара приходовали да је којим срећним случајем Качарево општина, или да Град, врати и уложи у наше место, бар упола мање пара, него што нама, по правди, припада.

Хајде да не будемо на крај срца и знатно умањимо оних 600 хиљада које би нам дотекле да смо општина, већ да та новчана маса одговара средствима која су нам ономад пристигла из Покрајине ради реализације пројекта канализација. Дакле 200 хиљада евра. 

Ову суму би ваљало помножити са 15, јер 15 лета је прошло од „домаћинског закопавања“ оних 200 хиљада еврића.

Рачун каже да смо за ово време, сигурно ускраћени за 3 милиона сопствених евра, а за те паре би направили канализацију и штошта приде.

Из  Града је пре извесног времена, из уста бившег градоначелник, стигло једно немушто објашњење, да ће једног дана, колектор који се прави за прикупљање отпадних вода из Северне индустријске зоне, где су никле нове фабрике, послужити и за канализцију која ће се градити у северним насељима (Качарево, Јабука, Глогоњ и Скробара). Када ће то бити, није рекао.

Уствари, поручено је  – не таласајте о канализацији, јер од овог посла нема ништа.

Додуше ово је поручила стара градска власт, а ускоро ћемо чути како ће се о овоме изјаснити нова-стара СНС власт. Од ње све зависи, а видећемо шта ће о овоме рећи нови градоначелник.

Ко не види значај ове инвестиције за Качарео – Комунално је слеп. Еколошки је слеп. Здрвствено је слеп. Економски је слеп. Политички је слеп.

Видећемо да ли ће нова градска власт, скинути ову тамну мрену с очију.

Да, Качарево треба да буде општина у другачијој, модернијој и, пре свега, финансијски поштенијој расподели буџетских пара града Панчева.

Тако би морало бити, јер у садашњим условима, то је једини прави начин да Качарево, као и друга насељена места, која су сада месне заједнице у оквиру  Града, добију више новца, тачније своје паре.

У случају Качарева, то је много више новца него што се сада, на кашичицу, удељује из градског буџета и то је најјачи аргумент да Качаревци у потпуности узму бригу о даљем комуналном развоју.

Да ли сва околна насеља могу бити општине, отворено је питање. Ограничења могу бити:  правни, организациони, економски, финансијски, кадровски, демографски и други критеријуми. Већа насељена места, попут Качарева у коме живи преко 7 хиљада становника, са изузетно  повољним буџетским потенцијалом, сасвим сигурно да.

Већ више од десет година, практично од времена када је Панчево добило статус  града, позиција околних месних заједница, изгубиле су сваки смисао и житељи ових насеља из дана у дан постају све невидљивији за градске структуре власти. Град их се сети једном годишње додељујући све јадније дотације, и, наравно, уочи избора, када се нешто окречи и прикрпи, тек толико да се фингира да житељи у насељеним местима нису заборављени.

Оно што сада раде у месним заједницама своди се на, ситно муљарење, радуцкање и крадуцкање. То градска власт толерише из чистог користољубља, јер су за мале паре купили лојалност и мир који ће трајати до наредног изборног циклуса, а онда опет, нека дречава бојица на оронулој зградици, црвен цреп уместо „бибера“ на уличном делу неке државне куће, затрпана рупица на осфалту, мало тротоара и, идемо даље за мале паре.  У Граду, наравно, знају за ова ситна финансијска непочинства у месним заједницама, али лако прелазе преко тога, јер не желе да отварају „кутије грехова“, јер би  неко могао да отвори и  градску, а она би баш завоњала.

Качарево се у комуналном смислу не развија ево већ скоро 30 година. Овде, пре свега, мислим на инвестициони капитални комунални развој који би почивао на  нашим средствима, који су се некада сливала у буџету општине, а сада у градску касу. Ова наша средства, ни онда, за време општинског панчевачког земана, ни сада, за време градске управе, ни приближно сразмерно нисмо добијали, ономе што смо у заједничку касу улагали.

За нас Качаревце постоји и једна болна инерција, која нас је у време социјализма уздизала и препоручивала, али у исто време и помало изазвала завист код других. Наиме, све досадашње значајне капиталне комуналне инвестиције, углавном смо опослили сами. Почетком деведесетих година прошлог века успешно је завршена последња оваква инвестиција и Качарево је било прво место у ондашњој општини које је потпуно гасификовано. Као и остали велики инвестициони послови који су претходили овом, између 70-тих  и 90-тих година прошлог века, асфалтиране су све улице, проширена је и изграђена нова школа, водоводна мрежа, подигнута нова здравствена станица, спортска хала, капела … и све је то највећим делом изграђено средствима самодоприноса или неким другим облицима директног инвестиционог улагања самих грађана.

Сада се по некој инерцији очекује да Качарево и даље може на овакав начин градити своју комуналну инфраструктуру.

Не, то више није изводљиво. Једини легалан и легитиман пут је да се из буџета издвајају средства за комунално уређење. Наравно, постоје и други видови инвестиционе изградње, попут јавно-приватног партнерства, али то је, бар код нас у Србији, на дугом и прилично трулом штапу.

Шта кажу бројке које говоре у  прилог предлогу да Качарево буде општина.

На годишњем нивоу буџет града Панчева износи око 6 до 7 милијарди динара.

На годишњем нивоу из Буџета Града у Качарево се инвестира око 12 милиона динара. У овој суми су и дотације за рад Јавно комуналног предузећа „Качарево“, које је сада под ингеренцијом Градске скупштине. Дакле, реч је о укупној суми од око 100 хиљаде евра.

Ради бољег разумевања, да кажем да 90 посто новца који се слива у буџет, потиче од: пореза на доходак и добит свих привредних субјеката, прихода од пореза на зараде запослених и прихода од пореза на имовину. Од овако „убраног“ новца држава задржи за бројне јавне издатке, школство, здравство, војска полиција… око две трећине средстава, а око једне трећине, чешће и мање од тога, остаје буџетима локалних и градских самоуправа.

Државе склоне децетрализацији више пара остављају локалцима, а оне које љубе централизацију, (а богме наша јесте таква) шкртије су према нама доле.

Да поновимо и закључимо градиво – Буџет  Града Панчева „тежак“ је на годишњем нивоу око 50 милиона евра, а Качарево за годину дана добије око 100 хиљада евра. То је сав новац који Град враћа Качареву.

Како би изгледало да је Качарево којим случајем општина?

Буџетски потенцјал Качарева почива на око 3 хиљаде запослених који плаћају порез на сопствена примања, порез на имовину плаћа више од 2 хиљаде власника различите имовине и у Качареву је око 30, што  привредних субјеката, што трговинско угоститељских објеката и самосталних занатских радњи, који такође плаћају порезе држави.

Ево, како би конкретно изгледала пројекција Буџета Општине Качарево. Она три буџетска извора показују да Качаревци у централну буџетску касу годишње партиципирају, или допринесу око 200 милиона динара. Реч је о суми од близу 2 милиона евра. Две трећине ових пара, као што малопре рекох, остале би у државном буџету, а у нашу, још увек замишљену касу, вратило би се више од 600 хиљада евра. Дакле, пет пута више него сада.

Није ово моје прво замишљање и размишљање о овој теми и није да нисам покушао да ствар мало погурам. Пре две године, када се средином другог мандата ова градска власт учврстила и својски засела у владалачко седло, што је потврђено и на недавним изборима, овај предлог – Качарево општина – у неколико наврата износио сам и на састанцима владајућег Месног одбора Српске напредне странке. Неколико десетина Качареваца који су саслушали овај предлог и пратећу аргументацију, која се мање-више садржи у овој дописници, врло радо су прихватили и поздравили ову иницијативу. У Градском одбору странке овај предлог није добро дочекан. Можда тајминг није био добар.

Трећи владалачки мандат је започео, а за четири године, ако се хоће, онда и може.