Колега ме већ деценијама уредно зове на антиратне скупове, где је он један од виђенијих организатора и пропагатора мировног покрета у Панчеву. Мировни повод недавно је био, три деценије антиратних активности и акција Антиратне групе – Жене у црном.
Не одох ни овај пут.
Све некако мислим, да, као учесник последењег рата, носим неку „милитаристичко-агресорску мрљу на души“ и да ми не приличи да будем са „пис систерсима и брадерсима“. „Војевао“ сам у околини Илока, два и по месеца, крајем 1992. и почетком 1993. године. На ратиште сам отишао као мобилисани припадник качаревачке територијалне јединице у саставу ЈНА.
У то време, као и већина грађана, помно сам пратио све што се дешавало у држави која је нестајала. Назирало се и тада, да ће последња заједничка држава јужних Словена, скончати у још једном крвавом грађанском рату.
Одзив Качареваца на мобилизацију 1992. године био је скоро стопроцентан. У Илоку и околини, нисмо починили никакво непочинство, нико од преосталог становништва, није повређен. Хрватско становништво је пар месеци пре нашег доласка углавном напустило градић, а у две или три улице живели су Словаци који никада нису ни напуштали Илок. Наш основни војни задатак био је да даноноћно удвојено држимо стражу на одређеним пунктовима. Као јединица нисмо имали ни један војни окршај. Највеће опасности од погибије, у првих неколико дана претиле су од скоро паралишућег страха. Десетак дана касније, после бољег упознавања са тереном и ситуацијом на ширем ратишту, глава се могла изгубити од претераног опуштања, недисциплине и превелике количине алкохола. Тако је од рафала нашег стражара, који је ревносно поштовао стражарску процедуру, страдао један војник, припадник српске војне полиције, избеглица из околине Пакраца (Западна Славонија), који је упркос упозорења прошао кроз стражарско место. Испаљени хици зауставили су његов живот и аутомобил којим је управљао на самој обали Дунава.
Качаревачки одред вратио се кући у истом бројном стању. Ако би се сумирао наш „ратни учинак“, могло би се рећи да смо се часно одазвали позиву државе којој смо се као војници обавезали, а послове које смо као униформисана лица са обележјима СФРЈ имали, одговорно смо обавили. Наш допринос да очувамо земљу којој смо се заклели био је недовољан. Али као војници немамо се чега стидети. У тешким, хаотичним временима одазвали смо се позиву за одбрану земље коју смо волели и сматрали је својом.
Садашње време помало личи на оно пре три деценије. Провокације, запаљива реторика, затегнутост и звецкање оружјем на Косову и Метохији. Погледи преко нишана између западних и источних војних савеза. Пуца се у околним земљама на граници са Русијом. Нека чудна предмобилизациона атмосфера.
Мотиви за одлазак у рат су различити и могу се сместити од искрених родољубивих осећања, личне одговорности и жеље да се допринесе очувању земље коју волиш, па до крајње нечасних побуда, од пљачке до убијања људи. Ту је, наравно, и политичка пропаганда о искључивој кривици оних других, ту су биле и заводљиве националистичке приче интелектуалаца, које су код неких рађале и идеју за осветом и намиривањем историјских рачуна.
Уз све магле тадашњег времена, имао сам још једну личну измаглицу у сопственој кући. Скоро сваки дан, враћајући се с посла, код мајке у стану заједничке куће, затицао сам „моје жене у црном“. Поред мајке ту су биле још четири њене другарице, а каткад и више њих.
Биле су обучене углавном у црно, јер су увек за неким биле у жалости. Окупљале су се и помно су пратиле домаће, и латиноамеричке серије на ТВ-еу, које су тада биле популарне. Наравно, пажљиво су слушале и ТВ вести са ратишта и сузама испраћале погибије младих људи и различите породичне трагедије.
Када бих их обишао у шали сам питао – Ко данас председава АФЖ-еом (Антифашистички фронт жена) Србијанске улице?
Све је тако ишло, док син једне од маминих другарица није мобилисан и отишао у рат у Источној Славонији, где се, чули смо то и овде, свакодневно гинуло. Све чешће су ме у кући дочекивале сузе. Остале су тешиле своју другарицу, а плакале су и саме. Лиле су се сузе више од два месеца.
Срећно се завршила и ова ратна прича. Са комшијом нисам много причао о овој теми. Само ми је уз чашу вина једном рекао да се нагледао смрти и да никоме не би пожелео да иде у рат.
Недуго затим стиже ратни позив и мени. Нисам се двоумио. Чудно ми је сада, са ове временске удаљености, како сам тада, лако одлучивао. Можда зато, што сам око себе видео позната лица Качареваца, а у кризној ситуацији, човек и не жели да се разликује од других. Те људе виђам, са њима се срећем, помажемо се у невољи, заједно се и веселимо и није баш часно одбити позив који су пре тебе такорећи сви прихватили.
Ко зна да сам се, у то доба улицама Београда шетао са женама у црном, да сам се дружио са Соњом Лихт, Наташом Кандић… , да сам пио виски са Весном Пешић, можда би било другачије. Можда сам на губитку, али нису моје друштво.
Са комшијом и сада могу да попијем чашу вина. Наравно, не само због овог ратног сећања.