Не рачунајући „акутни корона период“ када су сахране биле такорећи илегалне, сада, када вирус посустаје, све чешће одлазим на гробље. Качаревачко најчешће, а ако поштовање и блиске рођачке везе са покојником захтевају, одлазио сам и на друга.
У минулих пар година јео сам кољиво на гробљима у: Београду, Инђији, Панчеву, Црепаји, Дебељачи, Падини…
Није изненађење што на градским гробљима има више реда и дисциплине и што је обред сахране убрзан. Као на траци. Ово је разумљиво, јер умрлих је много више и сваки део сахране, од свештеничког опела, поворке, некролога, до полагања сандука у раку има своју минутажу и актере који професионално смирено и с пијететом према породици преминулог, обављају своје послове.
Пријатно сам изненађен што се у околним насељима сахране обављају слично као у градовима. Са дозом скрушености, тишине и поштовања, на крају се тело покојника врати земљи.
Нажалост у Качареву, није тако. Смрти је све више и код нас. Скоро да нема дана када се не чује звоно са овдашње капеле.
Али, код нас је прилично хаотично, од неуређеног паркинга испред гробља до последње фазе спуштања сандука у раку када се често догађа драма у завршници опроштаја од покојника.
Ако сахрани присуствује већи број људи и оранице се користе за паркирање, иако би се простор насут туцаником могао асфалтирати и тиме избећи мање и веће рупе на путу, баре са водом и блатом када пада киша.
Стаза до капеле по правилу прљава.
Свештеничком опелу испред одра покојника присуствује мањи број људи него што их је испред капеле. Ако сте у капели ближе вратима, као и да нисте на сахрани, јер више чујете жамор и галаму која долази са спољне стране. Каткад смех и галама присутних који су испред капеле не дозвољавају и да се чује „вечнаја памјат“.
Свештеници раде свој посао добро, толерантни су преко сваке мере, што им је у опису посла и најважније. Уважавају права атеиста, агностика припадника других вера и секта, што је лепо и за похвалу, али ваљало би да с времена на време са кандилом изађу из капеле како би дим тамјана додирнуо брбљиве Качаревце. Не знам да ли би ово по канонима Српске православне цркве било задирање у приватност и повреду људских права, али верујем да би то бар мало допринело пристојности качаревачких торокуша, које су у овом случају искључиво мушкарци.
Спровод по истрошеном и рупичастом асфалту доводи до раке.
Ту настају муке, јер мушкарци, углавном блиски рођаци или пријатељи покојника треба сандук са покојником да поставе на две пречке које су постављене на фосне које клизе ка раки са земље која је прхка ако је суво, а блатњава и клизава када је кишно време.
Људи који су задужени за овај посао невични, чита им се страх у очима и несигурност у покретима, а успут од гробара слушају разна наређења као на градилишту: провуци уже испод сандука кроз ручке, ти затегни, ти попусти, мало подигни предњи део, извуци ову па ону пречку, ајд сад равномерно до дна.
Добро је, похвали гробар-диригент, своје, у невољи помогаче, и извуче конопце испод вечне куће преминулог.
Лакну свима, а могу само да нагађам како су се у тим тренуцима осећали најближи сродници умрлог.
Догађало се неколико пута приликом сахране у Качареву да се сандук и испусти и са покојником падне у раку, или се због невештог спуштања у гроб отвори поклопац.
На сахранама којима сам присуствовао у граду и околним селима увек су осим гробара била присутна и још четири помоћника обучена у радна одела који су без и једне речи професионално обавили најделикатнији тренутак овог обреда. По правилу то су били или радници месног Јавно комуналног предузећа, или хонорарно запослени само за овакве прилике.
Бар оволико би могли да урадимо и сами. Имамо и ЈКП предузеће. Ако се хонорарци плаћају за изношење комуналног смећа сваке недеље, ваљало би из пијетета према нашим умрлим платити динар више за пристојан опроштај од човека.