Недавно ме је једна суграђанка, док сам шетао са унуком позвала да дођем на хуманитарни базар испред зграде Месне заједнице, купим нешто од понуђених слаткиша које су умесиле вредне Качаревке и приложим нешто новца за лечење тешко оболеле девојчице.
Дан касније, опет са унуком, испунио сам обећање.
Има много истине и свакодневних потврда да је човек себично биће. Кроз еволутивни развитак, божанску руку или неки други вид креационизма, чини се да је данашњи хомо сапиенс, запатио више егоизма, него љубави и саосећања према другом.
Потврду за ово, дала ми је двогодишња унука, којој су вредне и саосећајне Качаревке на хуманитарном базару поклониле уз колаче и балоне.
„То мој балон. Нећу дам секи. Играм се ја“, рече она. Подржао сам је, све мислећи да је још мала за придику и подуку, али одмах ми се отвори низ хуманитарних питања.
Дакле, како бити човечан, како волети ближњег као себе, како бити добар и користан другом, колико и себи. Речју, како бити хришћанин по слову Библије. Да не будем искључив, треба рећи да и у другим монотеистичким религијама, постоји чврст морални кодекс да се другоме у невољи помогне.
Морала на папиру не мањка, али последњих деценија намножило се и разних хуманитарних манифестација, које покрећу поједици, удружења, установе, чак и политичке странке.
Рекло би се, било би логично, да ће уз оволику поплаву човекољубивих акција, људских невоља бити мање. Напротив, сиромашних и болесних све је више. Из државног система збрињавања, убоги и несрећни све више испадају. То и не чуди јер политички систем за који смо се определили, својом унутрашњом економском логиком, масовно производи сиромаштво и богате појединце.
Не спорим значај свих ових ванинституцијалних хуманих акција. Помогне се ту угроженим људима, крпе се немоћ и пропусти државе, а ако ништа друго сви ти позиви на помоћ, бар нас подсећају да невоља и сиротиња станују ту око нас.
Атак на емоције самилости свакодневно је присутан и на улици. Прошње је увек било, али све што смо богатији, (да ли смо) ова ружна слика не нестаје. У Београду на улицама сваки дан испружену руку држи 2 хиљаде малолетне деце.
Хуманизам је сада обогаћен разним СМС хуманитарним порукама за помоћ гладнима, музичким концертима, донаторским вечерама, жиро рачунима за уплате, разним медијским позивима за помоћ, апелима угледних јавних личности, а снимају се читави ТВ серијали о помоћи најугроженијим…
Грешна ми душа, али понекад ми се учини да ова поплава хуманитарног активизма, личи на оне – корисне друштвене малверзације – из нашег социјалистичког периода. Подсетићу, реч је о људима који су у оно време били на истакнутијим положајима, тамо где се нешто успешно производило, или где су се сливале паре, па су ти људи, обично директори, сами, или на наговор својих блиских сарадника, чинили корисне ствари за заједницу. Нису давали из свог џепа, већ су користили своју моћ и положај да учине нешто корисно.
Када би се открило да су малверзације умногоме превазишле друштвену корист и новци неким чудним каналима доспевали у приватни џеп, а бивало је и тога, ови „хуманитарци“ знали су да одседе и иза решетака.
Искрена хуманост заиста има везе са џепом. Али, искључиво сопственим. Јер, хумано је и за похвалу када другоме дарујеш нешто своје из џепа, или из себе.
Да, мислим на сопствени новац, а пре свега, на добровољно давање крви и донирање органа. Нема веће човечности од овога. Дајете нешто своје, не тражите ништа за узврат, а другоме, кога не познајете и вероватно га никада нећете упознати, помажете, каткад и живот спашавате. Само овако давање је дуже од живота. Памти онај који је дао и за то не тражи никакву добит ни признање, а памти и онај који је добио. Племенитост обострана и овако се најбоље шири.
Слушао сам својевремено на радију да су неки докоњаци из богатог света на западу сачинили скалу хуманости народа и држава. Не знам који су све параметри човекољубља анализирани, само сам запамтио да је Србија у овом рангирању била при дну те скале. Добровољно давање крви ту се није помињало, али знам да су у врху хуманистичких земаља биле западноевропске земље и Америка где се крв чешће купује него својевољно даје.
У Србији се крв не купује. Добровољно се даје. Тако би требало да остане све док се не роботизујемо.
Док је тако вероваћу да припадам душевном и добром народу. Истина, могли би више да порадимо на поклањању органа.
А они нека праве своје скале хуманости.