Месец: мај 2023.

Поштовани Качаревци,

„Удружење грађана КАЧАРЕВО-ОПШТИНА“, које смо основали пре годину дана, организује састанак на коме ћемо лицем у лице разговарати о вишедеценијском заостајању у комуналном развоју нашег места и могућностима бржег развоја.

Тим поводом у четвртак, 25. маја у 19 сати у Сали за венчање у згради Месне заједнице Качарево, организујемо састанак  Удружења, на коме ћемо вас упознати о најважнијим разлозима и неопходностимa за промену садашњег положаја Месне заједнице Качарево  и добијање статуса општине.

Дуг је пут до овог циља, али ако будемо сложни и истрајни и већ сада пређемо са речи на дела, нема циља који нећемо достићи!

(Уколико на састанак дође већи број грађана, скуп ћемо одржати на отвореном, на платоу испред зграде МЗ).

За Удружење грађана, КАЧАРЕВО – ОПШТИНА

Војо Кркобабић, председник

Скоро да сам заборавио правила преферанса, али памтим оно: игра-контра-реконтра.

На тако нешто све више личи наш политички живот после два масовна злочина и убиства 18 људи од којих су половина деца у школи у центру Београда.

Како се ни власт ни опозиција, али и сви ми заједно, после овог стравичног злочина нисмо снашли, што би се могло и опростити, јер ови злочини надилазе разум и свакоме је потребно време, да  буквално сагледа  где се налази.

Нема тог кризног понашања и јасних правила односа са јавношћу (PR)  који се у овим околностима могу лако прописати и спровести.

То време је требало да потраје у ћутању, солидарности са породицама убијених и где је то било могуће, што пре се вратити редовним пословима.

Баш као и када сваком од нас умре неко најмилији.

Али невероватно је како је политика тако брзо овладала и свему ирационалном чиме су ови злочини тешко оптерећени и још теже објашњиви, додала и своје сулуде ирационалности.

Опозициона политичка сила започела је стидљиво причу о одговорности власти, а политичка сила власти је ту игру прихватила. Као да је једва чекала и брже-боље, уствари, брзоплето, прихватила бачену рукавицу.

Сада је лудило узело маха: утук на утук, игра, контра, реконтра.

Наш народ који све ово гледа има једно свето правило  – У кући обешеног се не говори о конопцу. А наши политичари само о конопцу причају.

Као да и нису потекли из овог народа.

Тешка невоља је наша. Заједничка. У кући нам се догодила. Наша деца, унуци, уцвељени родитељи и породице убијених са непреболним ранама док су живи.

Наши су и злочинци и злочини. Нажалост, тако је.

Ништа се поводом ове трагедије не може урадити ни брзо ни ефикасно. Не постоји такво решење.

Извесно је само то да је ова трагедија само показатељ озбиљне друштвене болести. Болест се гнездила дуго година и деценија, укоренила се добро, ми смо је, што добровољно, што принудно прихватили, а лечење ће захтевати још више времена.

Требаће времена и за успостављање тачне дијагнозе наше бољке. Ми још не знамо и да ли ћемо се лечити, а терапија ће имати смисла само ако желимо да оздравимо.

Бојим се да то нећемо желети. Какви смо, ми ћемо се и око овога посвађати.

Иде нам од руке да будемо здраво болесни.

У овој фази незрелог политичког живота за све су криви они други, а истина је да су и једни и други саучесници у ширењу свих социјалних патологија у нас.

Нема невиних. Запитајмо се и сами.

Тек кад они јавно преузму део својих одговорности за вољна и невољна ружна дела и одлуке, тактичка и стратешка опредељења, онда би могли стазом опоравка.

Мајмуни би морали да се погледају у огледало!

Прибојавам се и једних и других.

Са 18 година када сам великоматурирао у панчевачкој гимназији, нисам ни помислио да ћу на истом месту, после пола века, прославити 50 година од завршетка средње школе. Добро је што сам отишао на ову прославу. Сада су ми амбиције порасле и маркирао сам и наредне десетогодишњице матуре као циљ.

Те 1973. године за растанак и сада 2023. на састанку генерације отпевали смо Gaudeamus igitur (Радујмо се дакле). Додуше, тада смо знали и хорски отпевали цео текст ове песме која је била на првим страницама уџбеника латинског језика, а сада, добро смо се изборили са првом строфом ове песме гимназијалаца и студената. Надам се да је овај текстуални проблемчић последица „здравог старачког заборава“,  а не блиског сусрета са Алцхајмером.

Иначе, генерација 54 се добро држи. Сви „глођемо“ какву такву пензију, а има и оних који су у приватном бизнису  па још и раде. Највећи број ангажован је на пружању сервис услуга  деци, а највише унуцима.

Одокативни здравствени билтен генерације, показује да је генерација 54 „добра и квалитетна берба“. Има ту мало срчаних сметњи, артритиса, холестерола, шећера, шепавог хода, којег килограма вишка… али, руку на срце, заиста би било непристојно бити потпуно здрав са 69 година. Ако се неко тако и осећа, дајем бесплатан савет – Стави каменчић у ципелу, нека жуља. Клизаве су ово године.

Али, ако се осврнемо на све што смо прегрмели од наше законске зрелости до данашњих дана, са свим променама око нас и ко зна колико наталожених седимената стреса у нама, претрајали смо и трајемо. Са многима, што очекиваним што неочекиваним променама, „награђени“ смо бројним ожиљцима.

Могао бих наћи сто један разлог да смо за  протеклих пола века баш  ми, наша генерација,  прошли кроз трње живота. Али, поуздано знам да ће старије генерације рећи, да то није ништа спрам невоља кроз које су они прошли, а ако причам са младима, они ће обавезно казати – благо вама ви сте бар своје људски проживели.

Изгледа да је у овој земљи од постања свима најтеже.  

Зовем мудрог Његоша у помоћ који је рекао – „Пас (генерација) свакоји своје бреме носи“.

Уз ове Његошеве речи добро стоји и текст песме Gaudeamus igitur.

На некој од озлоглашених друштвених мрежа нађите текст ове песме.

Радујмо се дакле!