Аутор: admin

Могу ли економски резултати на нивоу државе који евидентно постоје, а о чему се свакодневно медијски бучно пева, сакрити, скренути поглед, или поништити све  очигледније комунално пропадање нас доле.

Како ви реагујете на економске успехе наше државе? Какве емоције и какве мисаоне сигнале шаље ваш мозак када се поведе прича о: новоизграђеним стотинама километара ауто-путева, о брзим железничким пругама до Новог Сада, ускоро до Суботице, за пар година до Ниша? Шта вам прострују кроз срце и главу када видите многе стране инвестиције и подигнуте фабрике у којима раде наши потомци? Шта вам значи кад друштвени бруто доходак прелази 4 посто годишње, кад су финансије стабилне, успешно инвестирамо и сервисирамо сва дуговања, укључујући и погрешна улагања свих претходних властодржаца земље Србије? Ту су и нови стадиони, биће их још, следи и ЕКСПО, који ће како кажу, препородити земљу. У здравство се непрестано финансира, граде се нове болнице, обнављају старе и прибавља најсавременија медицинска опрема. Следи и еколошко рударење  за ретким сировинама и минералима. Ускоро нећемо моћи и без нуклеарки, јер треба намакнути много више електричне енергије за разјапљена уста дигитализоване привреде и све захтевнијих грађана. Расту  и плате запослених и пензије, каткад реално, чешће само номинано, али, мерећи животни стандард и ако је реч о свакодневном живљењу, ово су године са најмање егзистенцијалних проблема од почетка овог столећа.

Искрено, на све ово нисам равнодушан. Ово су непорециви резултати. Штошта од ових економских бољитака, унапређења и модерних грађевинских и комуналних решења иза којих стоји Држава Србија као главни инвеститор, сам видео и користио. Државни, или наш, буџетски динар није бачен залуд. У односу на све претходне власти, укључујући и онај соц- комунистички период када смо „сви морали да будемо срећни и весели“, ово је здрава промена. Само злонамерни би ово могли да оповргавају. Да, то је успешан план државе, или како воле да кажу апологете овог политичког тренутка, успешна реализација развојних визија Александра Вучића, председника.

Сада се намеће логично питање, могу ли економски резултати на нивоу државе који евидентно постоје, а о чему се свакодневно медијски бучно пева, сакрити, скренути поглед, или поништити све  очигледнијим комуналним пропадањем нас доле?

Питање је на месту, јер за потпуну успешност  једног целовитог економско-политичког концепта, неизоставно је потребан склад, или  равнотежа моћи и равномеран развој, укључујући и комнални напредак, али читавог друштва. Јер, управо се то тиче нас смртника. Нажалост, баш ово је изостало у годинама државних економских успеха. Овде бих могао, да нађем на десетине разлога и оправдања из угла државе на тему зашто постоји ова несразмера. Али то се може чути и видети сваки дан чим „отворите тв“.

Чињеница је да се овај концепт наставља и да смо ми доле, последњи у низу. Колико ће то трајати тешко је предвидети, а очито је да наша стварност одудара од онога што се догађа на нивоу државе. Овдашњи неуспеси, не могу се сакрити успесима, тамо далеко, иако у властитој земљи. Провалија је велика.

Дубок је кањон и у Граду Панчеву, чија смо ми месна заједница. Качарево је у односу на Панчево у минусу у сваком погледу: финансијском, комуналном, образовном, здравственом, еколошком, спортском, културном … У свим областима или, тапкамо на нивоу од пре 3 деценије, или назадујемо, што је чешће.

Све се то догађа када је буџет Града Панчева од ребаланса до ребаланса све рекорднији. Ближи се суми од 100 милиона евра на годишњем нивоу. Срамота је рећи и написати колико се издваја за потребе Качарева – око 70 хиљада евра на годишњем нивоу.

Упитајмо се – Где су те буџетске паре? Где се инвестирају, где су пројекти, где се граде капиталне комуналне инвестиције у Панчеву, Качареву, негде другде? Где?

Резултати  утрошка државног буџета су видљиви. У Панчеву, Качареву посебно, тешка помрчина!

Гледам ону светлећу рекламу у центру – „Ја волим Качарево“. Та „вриштећа порука“ која би у нама требало да пробуди уснули локал-патриотизам, да не кажем љубав према месту живљења, много више ме усмерава на размишљање у сасвим другом правцу. Све бежећи од песимизма и малодушности, закључујем да је Качарево све неудобније и непријатније место за живот.

Локал-патриотизам више везујем за генерацију наших очева и ону рођену око 50-тих година прошлог века. Из садашњег угла, рекао бих да је то време одлучних и храбрих људи, који зарад комуналног развоја Качарева, и удубности живота, нису жалили на лични динар за заједничку кућу. Нисам присталица „географских љубави“, али сам помало поносан и носталгичан сећајући се тог времена, моба, заврнутих рукава и комшијске слоге. Наравно, свестан сам, тако више не може.

Времена су се променила. Живимо већ у трећој држави по реду. Променио се политички и економски систем. Сада смо у капитализму. Уз сиромаштво које је уследило и нешто више економске стабилности и опоравка у последњој декади, новац је, како и приличи садашњем систему вредности, искључива мера за све. Ко га има, како-тако живи и преживљава, а ко нема, тавори у немаштини и беди. То је сурово, али истинито.

Када појединца, породицу, људе у неком насељу, одвојите, ускратите им право на новац, онда живот замире. То се управо догађа Качареву већ више деценија. Рекламни позиви на локал-патриотизам и љубав, ту много не помажу.

Напротив, уме гадно да „иритира живац“. Нарочито кад се удруже комуналне невоље: запали се депонија, засмрди фарма свиња, излије сепптичка јама…

У садашњем времену најбесчаснији су они који кажу да новац није потребан и да то није проблем. Управо овакве речи чуо сам на скуповима наших суграђана. Нарочито у почетку када је ескалирао проблем са смрадовима са Алмексове фарме свиња. Наравно, ово су чули и градски оци у Панчеву и одмах су пригрлили ове качаревачке волонтере. Дошли су им ко кец на банку. Чувари градског буџета, где су и наше паре, које већ годинама не стижу за планске комуналне инвестиције у Качареву, закључише – Ови нам требају, не траже паре, не помињу буџет, не помињу и не траже капиталне комуналне инвестиције.

Поновићу и сада.

У Качареву се ништа од капиталног комуналног значаја не може урадити без новца. И то, новца из буџета Града, где су и наше паре. Инвестиције морају бити планске са свом пратећом законском документацијом. Град бежи од овога, јер да заиста жели да ради на комуналном развоју Качарева, ми би смо у децембру сваке године, када се усваја буџет за наредну годину, знали конкретно шта, колико и када ће се у Качареву инвестирати. То се већ више деценија није догодило.

Када смо основали Удружење грађна – Качарево општина, утврдили смо листу краткорочних и дугорочних комуналних послова. И тада и сада, свесни смо да је статусна промена од месне заједнице до општине, далако. Али оно што се може и мора урадити већ сада, тиче се преузимања свих обавеза које се односе на  развоја Качарева од стране Панчева. Комунална политика је потпуно у њиховим рукама. Ми смо сада део Града који је законски одговоран и за комунални развој Качарева. Међутим, наш Град је неодговоран.

Ко данас каже да се комунални проблеми могу решити без новца, не живи у реалном свету. Ко у свакој прилици не тражи новац од Града, не ради за интересе овог места. Ко не тражи средства из буџета Панчева, с разлогом сумњам, плаћен је за ћутање и саучесник је у комуналном таворењу Качарева.

Имамо и ми еколошку причу, али за њу нико не мари!

Ови „зелено леви“, што домаћи, што невладини и инострани фактори, преко друштвених мрежа и телевизија, непрестано зову да се придружимо против рударења литијума у околини Лознице. Осим неколицине еколошки „напаљених“,  нисам приметио да Качаревци љубе и позитивно реагују на ове позиве. Углавном не диване о овој теми. Ћуте.

Када неко не одговара на овакве и сличне еколошке позиве и прозивке, обично се коментарише да ти људи још немају развијену свест о потреби очувања здраве животне средине.

О нивоу свести не могу да судим. Немам вагу за мерење свести и подсвести, али поуздано могу да кажем да се Качаревци у читавој овој еколошкој причи, која се са различитим политичким талогом издиже на национални ниво, понашају сасвим очекивано. Свикли смо на различите свакодневне комуналне невоље у месту живљења, па на збивања  око јадарита и литијума, гледамо као на „еколошки смрдљив сир“. Нама овде нису потребна експертска, независна и научна објашњења да уклавиримо о чему се ради. Јер, сва еколошка свест Качареваца, ма колика да је, обитава у сфери све несношљивије комуналне, или еколошке реалности. Имамо и ми своје еко-адуте, али за то нико не мари.

Ми већ деценијама газимо по говнима. Нема канализације. Умрежени смо септичким јамама десет пута боље него интернетом. Тражили, хтели као грађани да финансијски учествујемо, започели инвестицију, не ваља пројект, обуставили, затрпали до тада уложене паре и ником ништа… Тражимо и сада. Град Панчево, обећава и лаже. Крајњи резултат – еколошки смо затровали земљиште по коме ходамо и загадили подземне токове воде.

Нешто више од три деценије пунимо нелегалну депонију комуналним и сваким другим смећем, обогаћујући је стрвинама четвороножних животиња и угинулом пернатом живином. Тражили и тражимо да се обезбеди еколошко изношење и збрињавање отпада. Град Панчево, опет, обећава и лаже. Резултат – додатно смо затровали тло, али и ваздух, јер дивље депоније, осим смрада, имају чудне особине да се пале и самозапаљују.

Уназад годину-две, са Алмексове фарме свиња имамо  још један „органски смрдљиви аромат“ на бази амонијака. Овај објекат у који се може сместити око 10 хиљада товљеника практично је саставни део насеља. Повремено смрди за десетку у читавом месту. Како је суграђанима уз саму фарму то само они знају. Углавном, прозори им никад нису отворени. Грађани протествовали, захтевали хитно решење, а потом и забрану рада и затварање фарме, али „амонијачни  аромати“ су и даље у ваздуху.

Богу да захвалимо што немамо реку, јер и од ње би, захваљујући „брижном“ Граду, направили каљугу.

Све се некако уротило против Качареваца.

Крајње незванично, а само тако се и информишемо, чух да ће „канализација кренути“ 2027. године, а и депонијом смећа, Град ће се баш тада, озбиљније позабавити.

Опет ће о нашим комуналним невољама одлучивати пред изборе! Не ваља нам работа! Лош тајминг. Лако и много се обећа, а од посла ништа.

О свињама са фарме, за сада, ништа конкретно.

Нешто мислим да не треба протествовати ни против „фарме-аромата“. Јер, почеће да нас убеђују како је све то за наше добро. Јер како да се бунимо против свиња, а овамо имамо Сланинијаду, престижну туристичку манифестацију у славу њеног величанства свиње.

Стварно, не би ваљало да се дичимо туризмом, а без сопствених свиња. Лоше то некако звучи. Ништа без домаћих свиња.