Аутор: admin

Прочитао сам у последњем „Панчевцу“ (3.фебруар 2023. године) новинарски текст најаве 35. Сланинијаде. Не спорим искрену намеру аутора текста да допринесе да и предстојећа Сланинијада буде добро посећен вашaр сланине и свега осталог што свиња може понудити човековом благоутробију.

Но, у овом подужем тексту, не прочитах ни једно име, од зачетника ове манифестације пре три и по деценије, до садашњих организатора. Узгред, ти основни подаци мањкају и на званичном сајту Туристичког клуба Сланинијадe.

Ово прећуткивање вероватно је последица, деценијских размирица око тога – Чија је Сланинијада?

Да ли је она власништво Месне заједнице Качарево, што је била у почетку, или тапије има касније основано Туристичко друштво, па је то сада „приватна пекара“, или је то манифестација Града Панчева, или је власник један имућнији Качаревац, или …

Не бих да улазим у ове дилеме,  али судећи по тексту у „Панчевцу“, садашњи организатори 35. Сланинијаде, нападно инсистирају на анонимности  „власника капитала“ и још нападније избегавају да кажу ко је носилац идеје о оснивању ове манифестације.

Та „ситница“ о носиоцу идеје за оснивање Сланинијаде ми је засметала.

Не би требало прећутати да је идејни творац качаревачке Сланинијаде Милован Мики Ћировски, пре 35 година фоторепортер у „ТАНЈУГ-у“, сада пензионер који живи  између Париза и Качарева. Ауторство припада њему.

Као учесник и сведок првих корака Сланинијаде, могао бих овде набројати бар десетину имена, међу којима су, зашто то не рећи, и поједини садашњи организатори, али, осим Ћировског, идејног покретача, издвојио бих покојног Душана Шимића, тада директора ПИК-а Качарево који је првим годинама ове манифестације био логистичка подршка у сваком погледу.

Част и заслуге свима који су допринели, али када је реч о ауторству и добро постављеним темељима Сланинијаде, ова два имена се не смеју заборавити.

Зашто то крити?! Ни сујета, ни мања или већа лична корист, нису вредне те истине.

Не вреде ни каиша лоше сланине.    

Не рачунајући „акутни корона период“ када су сахране биле такорећи илегалне, сада, када вирус посустаје, све чешће одлазим на гробље. Качаревачко најчешће, а ако поштовање и блиске рођачке везе са покојником захтевају, одлазио сам и на друга.

У минулих пар година јео сам кољиво на гробљима у: Београду, Инђији, Панчеву, Црепаји, Дебељачи, Падини…

Није изненађење што на градским гробљима има више реда и дисциплине и што је обред сахране убрзан. Као на траци. Ово је разумљиво, јер умрлих је много више и сваки део сахране, од свештеничког опела, поворке, некролога, до полагања сандука у раку има своју минутажу и актере који професионално смирено и с пијететом према породици преминулог, обављају своје послове.

Пријатно сам изненађен што се у околним насељима сахране обављају слично као у градовима. Са дозом скрушености, тишине и поштовања, на крају се тело покојника врати земљи.

Нажалост у Качареву, није тако. Смрти је све више и код нас. Скоро да нема дана када се не чује звоно са овдашње капеле.

Али, код нас је прилично хаотично, од неуређеног паркинга испред гробља до последње фазе спуштања сандука у раку када се често догађа драма у завршници опроштаја од покојника.

Ако сахрани присуствује већи број људи и оранице се користе за паркирање, иако би се простор насут туцаником  могао асфалтирати и тиме избећи мање и веће рупе на путу, баре са водом и блатом када пада киша.

Стаза до капеле по правилу прљава.

Свештеничком опелу испред одра покојника присуствује мањи број људи него што их је испред капеле. Ако сте у капели ближе вратима, као и да нисте на сахрани, јер више чујете жамор и галаму која долази са спољне стране. Каткад смех и галама присутних који су испред капеле не дозвољавају и да се чује „вечнаја памјат“.

Свештеници раде свој посао добро, толерантни су преко сваке мере, што им је у опису посла и најважније. Уважавају  права атеиста, агностика припадника других вера и секта, што је лепо и за похвалу,  али ваљало би да с времена на време са кандилом изађу  из капеле како би дим тамјана додирнуо брбљиве Качаревце. Не знам да ли би ово по канонима Српске православне цркве било задирање у приватност и повреду људских права, али верујем да би то бар мало допринело пристојности качаревачких торокуша, које су у овом случају искључиво мушкарци.

Спровод по истрошеном и рупичастом асфалту доводи до раке.

Ту настају муке, јер мушкарци, углавном блиски рођаци или пријатељи покојника треба сандук са покојником да поставе на две пречке које су постављене на фосне које клизе ка раки са земље која је прхка ако је суво, а блатњава и клизава када је кишно време.

Људи који су задужени за овај посао невични, чита им се страх у очима и несигурност у покретима, а успут од гробара слушају разна наређења као на градилишту: провуци уже испод сандука кроз ручке, ти затегни, ти попусти, мало подигни предњи део, извуци ову па ону пречку, ајд сад равномерно до дна.

Добро је, похвали гробар-диригент, своје, у невољи помогаче, и извуче конопце испод вечне куће преминулог.

Лакну свима, а могу само да нагађам како су се у тим тренуцима осећали најближи сродници умрлог.

Догађало се неколико пута приликом сахране у Качареву да се сандук и испусти и са покојником падне у раку, или се због невештог спуштања у гроб отвори поклопац.

На сахранама којима сам присуствовао у граду и околним селима увек су осим гробара била присутна и још четири помоћника обучена у радна одела који су без и једне речи професионално обавили најделикатнији тренутак овог обреда. По правилу то су били или радници месног Јавно комуналног предузећа, или  хонорарно запослени само за овакве прилике.

Бар оволико би могли да урадимо и сами. Имамо и ЈКП предузеће. Ако се хонорарци плаћају за изношење комуналног смећа сваке недеље, ваљало би из пијетета према нашим умрлим платити динар више за пристојан опроштај од човека. 

Дечачка љубав према вестерн филмовима ме још држи, мада их сада гледам из другачијег угла. Ипак, старом добром „каубојцу“, увек дајем предост у односу на већину холивудске продукције.

У овим филмовим подела улога је јасна, зна се ко је црн, ко бео, ко држи реч је позитивац, ко лаже и краде заслужује казну, на крају правда побеђује, а уз излазак сунца главни лик сам, или са девојком коју је освојио врлином, одлази у легенду. Тотални „хепи енд“. Стварно, како филмофили кажу, нема доброг филма ако нема срећан крај.

У дечачком добу заволео сам и српску епску поезију, па и сада дохватим песмарицу са овим песмама. Док их читам, понекад ми се чини да су сценаристи вестерн филмова, само преписивали и дорађивали нашу епику.

„Тврду реч вам дајем“, служим се честим стихом из наше епике, јер повезују, ове две моје дечачке љубави. Кад Бановић Страхиња, Марко Краљевић, Милош Војиновић, Старац Вујадин, Стојан Јанковић… дају реч да ће нешто учинити они, као и револвераш Шејн у истоименом филму, то и ураде.

Реч је реч! Реч је закон, да не кажем, „дил“!

Усмени договор, дата реч, вредела је у: трговини, на пијаци, међу комшијама, двобоју, рату, прошевини девојке, између пријатеља и непријатеља, али временом, негде од средине 19. века, „тврду реч“ смо описменили и сада су сви наши  договори од рођења до смрти, записани  на папиру, али све мање вреде и све се мање поштују. Тако је у свакодневици, међу појединцима, а исто је и међу државама.

Наравно, не идеализујем прошлост, јер вероломстава је било од када је света и века, али преваре су увек биле осуђиване. Сада се лажи награђују.

Све што смо писменији, све што је више печата на документима, што је више сведока, нотара, гараната, домаћих и међународних судова, превара је све више.

„Тврде речи“ више нема, а лаж је постала култ и, сва је прилика, да ћемо се њој морати клањати. Још ако је иза лажи нека необуздана сила, онда ћемо јој и похвалне песме исписивати и певати.

Пре десетак година на „демократском“ западу смишљена је нова реч – постистина. Како је у савременом новом врлом глобалистичком свету, потрага за стварним чињеницама о неком догађају, постало губљење времена, истина је замењена постистином, која се базира на личном, субјективном утиску о неком важном догађају. И поштен и преварант имају подједнако прааво на њу. Кад се овај утисак „обогати“ и додатно распростре кроз медије и њиме овладају маркетиншки стручњаци иза којих стоји паклени план неке силе, онда  то постаје једина истина у коју нико нема право да сумња.

Ми то бреме култа лажи и постистина носимо већ три деценије. Толико је папира који су потписани а да ништа не вреде. Лажна реч се преселила на папир који трпи свашта. А тумачења је толико да је обесмишљена и реч и папир са муром.