ПСЕЋИ ДАНИ
Има томе пар година када је један наш суграђанин, успут и ловац, из свог оружја на сред улице убио пса луталицу који је режао на пролазнике, јер куца је бранила своју кесу с ђубретом.
То се догодило једне среде или четвртка када се испред кућа у насељу сакупља и транспортује комунални отпад домаћинстава на оближњу депонију.
Опет један други Качаревац, љубитељ животиња, паса посебно, за ово кероубиство, пријавио је свог комшију надлежним државним органима и Друштву за заштиту животиња.
Ствар је доспела до судских компликација, казне и „шамарања“ по новчанику.
Од овог случаја у Качареву, као и у остатку света, дозвољено је само вербално злостављање паса луталица, али не треба баш ни претеривати са ружним речима, јер, ко зна, можда ће ускоро и за то бити предвиђена нека санкција. Неки псећи ав-ав деликт.
Ту и тамо када се чује лавеж чопора и борба око кесе за ђубретом, а има и тога у Качареву, онда из дворишта са лопатама изађу натмурени домаћини и тада љутња и бес победе разум и страх од запрећенх санкција, па се може чути хорско псовање – „Марш џукело“, „Газда ти се репом окитио“, „Је.. те онај ко те пустио и с ланца“…
Уствари псећа гозба почиње још у уторак увече, јер многи хигјенски настројени суграђани избаце своје отпатке дан раније. Псећа потрага за храном тако траје од уторка до петка, јер оно што комуналцима промакне у четвртак, опет постаје псећи плен.
Кад људи „истражују“ по отпацима, како то забранити псима луталицама.
Чуо сам да постоји Светски дан заштите животиња. За дан паса нисам чуо. Вероватно светска брига о целокупној фауни, подразумева и заштиту паса.
Али ваљало би добро размислити, ако не на светском нивоу, оно бар на градском, т.ј. панчевачком, да се среда и четвртак у Качареву прогласе псећим данима.
Један мали локални псећи празник. То би био наш допринос бризи о животињама.
Добра идеја и за остала насељена места у околини. Ако, на пример у Глогоњу на сличан начин збрињавају комунални отпад суботом, то би био њихов псећи празник. Па онда Иваново, Долово…
То би се временом могло претворити у манифестацију која би превазишла локалне оквире.
А и доста нам је ових разноразних …јада.
Тих дана Качарево би било отворено псеће насеље. Свако из белог света могао би да дође са својим љубимцем на повоцу и да га води од кесе до кесе с ђубретом.
Ту би пси тренирали своја чула.
Наравно, такав тренинг би се наплаћивао.
Њух по кеси један евро.
Сто њухића, сто еврића.
Не могу ни замислити како би ово изгледало неколико дана пре, у току и пар дана после Сланинијаде. Права псећа гозба са, са великим профитним могућностима.
Све ће бити легално. Држава ће на име пореза узети своје и Граду вратити припадајући део.
Наша добит ће сигурно бити умањена (на то смо свикли), јер су страни пси, вежбајући чула, штошта ђубрета и појели.
Услед овога, осетно би био смањен дотур ђубрета на локалну депонију.
Ово би узроковало смањење трошкова транспорта, јер би се ђубре у смањеном обиму брже уклањало са улица, чиме би се оствариле и еколошке користи за насеље.
У ове и друге користи, градски челници не би жалили труда да нас убеде.
Истина, због већег броја паса појавила би се и већа количина керећих фекалија, али у конструктивном разговору с градском влашћу, не треба сумњати да би се овај проблемчић брзо превазишао.
Не би се баш много офајдили, али ето нама користи од псећих њухића.