Тада у другој години Гимназије у Панчеву, нисам ни помислио да ће Ђека, Бранислав Ђековић, мој школски друг, умрети као најпрепознатљивији панчевачки рокер.
Овом дописницом опраштам се од њега.
Да сам му тада у Гимназији прорицао судбину, његову животну причу бих „заковао“ у ковчег узбудљивих дана фанатичног навијања за фудбалски клуб „Хајдук“ из Сплита.
Његово рокерство тада нисам ни видео. Можда није ни он.
Из мог музичког прегнућа, које ни онда ни сада није било велико, блискост са рокенролом сам више везивао за неке друге другарице и другове из генерације, али за Ђеку, не.
Ђека није пропуштао важније утакмице „Хајдука“, а понедељком, после гостовања у Београду детаљно би нам извештавао како је било на: „Маракани“, Стадиону ЈНА, или на Карабурми.
У то доба мушкарци су с поносом завртали рукаве до рамена да би се видела тетовжа са амблемима одслужене ЈНА, а Ђекине тетоваже биле су у знаку сплитског клуба.
Ова претерана навијачка склоност, сигурно ме је омела да приметим и осетим тежину још неких Ђекиних бунтовничких излета у неосвојени простор слободе.
А били су то часови ликовне уметности код професора Стојана Трумића, који је мирно и мудро живео у свом царству сликарске уметности.
За ове часове Ђека се посебно одевао и стављао женске перике са дугом косом, седао у прву клупу преко пута професора и ту, нападно, скоро сударајући се са професором, који је био између сна и јаве, посматрао: торзо, шарену зобницу, гипсану шаку или неки други предмет који смо цртали у оловци.
Незадовољан што му код смиреног професора, „перформанси“ остају незапажени, једном је узео, знојем добро натопљену патику и са пертлом је клатио према професору, тобож визирајући предмет који смо сликали.
Без љутње, професор је отворио очи и погледом га благо прекорио, као да је знао да овај младић тражи парче уметничке слободе за себе.
Ђека је то пронашао у музици, којој се потпуно посветио, као, у раној младости, фудбалу.
Ово је пар цртица о мом школском другу Ђеки, кога ћу памтити као човека који се изборио за своје парче слободе.
Могућност сопственог избора он је посветио рокенролу у коме је нашао слободу, а љубав према музици, начин на који је говорио и то показивао, учинили су га препознатљивим ликом Панчева.