„Смањити разлике између села и града!“
Вероватно од настанка градова у средњем веку, а за последњих сто година посебно, ова парола је мање-више жива и не мења се, као што се не мења ни стварност коју би она да промени.
Све је већи понор између града и ових насеобина, за које у Уставу државе не постоји ни име, а ми их обично зовемо – села.
Близу три милиона становника у земљи Србији живи ван градова. Наравно, они имају своје задње поште, остареле житеље, али се не зна довољно како заиста живе и каква им се будућност пише. Каткад ову пустош дочара понеки документарни филм на ТВ-еу. Да заплачеш.
Разумем да је тешко уставно дефинисати и категорисати појам – село. Селима се називају засеоци у планинским врлетима са пар димова и исто толико баба и деда. Њихова судбина је суморна и тешко поправљива и највише ових сеоца је у источној Србији дуж границе са Бугарском и Румунијом. Леп, али већ сада, пуст крајолик.
Ту су и већа насеља са 200 до 300 душа, али и они бију агоничну битку са малим изгледима на опстанак у родном месту.
Има и села са неколко хиљада становника, а таквих је највише у Шумадији и Војводини.
У ствари у овим последњим насеобинама је највише житеља, бар 80 посто од она три милиона. Реч је о местима која су релативно близо већим градовима, али баш та близина, како године пролазе, постала је препрека и велика отежавајућа околност за какав такав развој и напредак ових насеља.
Егоизам градова их све више удаљава од елементарног развоја.
Могу ли се бар ова већа села спасити пропадања? А управо то, таворење и назадовање, догађа им се у сваком погледу: економском, демографском, еколошком, комуналном, здравственом, образовном, културном…
Сумњам да ће многа од ових насеља опстати. Зарашће у бршљан, кровови ће се накривити и падати, нехерени димњаци ће најдуже одолевати, али самоћа ће и њих оборити.
Не треба ићи далеко да би се у ову слику уверили. У богатој Војводини, Банату посебно, зађите у некадашња весела села, од Панчева по до изнад Кикинде и видећете ове суморне слике.
Ово је реалност и ни најмање не распирујем песимизам.
Држава каже да има решење и да ће у опоравак села уложити силне милионе и милијарде евра. Направиће све, од модерних путева, канализације до интернет мрежа у сваком насељу.
Лепо звучи, али далеко од реалности. Научна фантастика.
Како ствари сада стоје, масован повратак на село могао би се извести са много мање државних пара, такорећи бесплатно. Сеоба к селу догодиће се кад сиромаштво закуца и уђе у градове. Ово ми, сто посто, звучи реалније, него државни план.
Још ако се ово сиромаштво „уфилује“ са разним болештинама, градским смоговима, еколошким инцидентима, или епидемијама каква је ова са корона вирусом, грађани свих врста, они поносни по рођењу на асфалту и све придошлице које су заборавили на блато из кога су дошли, почели би да се враћају у завичај.
Нема им друге, морали би да скупљају гранчице по запуштеним имањима предака и да запале ватру у зарђалом и чађавом смедеревцу и загреју себе и накривљени оџак.
У почетку ће морати без топле воде, мокрог чвора, а за велику и малу нужду мораће да прикрпе пољски ВеЦе ако је опстао, или ће, кад их притера, морати, иза оронуле куће.
Ваља трагати и за неким новим иновативним решењима о смањењу овог понора између града и села. На интелектуални напор у овом смеру, посебно су подстицајна нека решења која грађани смисле.
Ево, ови код нас, у граду Панчеву, ће добар део буџета, у коме су и наше сеоске паре, употребити да наткрију зелену пијацу и да испод пијаце направе велику подземну гаражу.
Људи смишљали, пројектовали, планирали, консултовали стручњаке из земље и ЕУ и пронашли да је на листи комуналних приоритета, њима то најважније.
Нема везе што у граду има Лидлова, Максија, Дисова, Рода, малих и великих самоуслуга, који имају одличну понуду разног воћа и поврћа.
Али у Земуну је одлична покривена пијаца. А да само знате каква је наткривена пијаца у Паризу! А тек паркинг!
Зашто и код нас, тако нешто, ноблес, не би постојало?
Тако је то кад градски моћници одређују комуналне приоритете! Ови наши све ми више личе на пијачне накупце.