О чему ћемо се изјашњавати на предстојећим изборима. Коме „даровати“ власт?
Демократију смо потрошили. Изгустирали људска права. Националне теме у последње време нису in. Полна, пардон, родна равноправност, није у фокусу. Привлачење страних инвестиција и драматичан економски развој, како то каже власт, такође више не привлаче велику пажњу, јер су постале део свакодневице и, капитал, инострани нарочито, кружи, Србијом. Вирус Корона 19, мада се сваки дан „премењува“, више нема значајну политичку тежину, тако да се и на „вирусној пандемији“, власт не може угрозити. Албанци неће да преговарају – забранили им западни ментори, јер то не одговара ни једнима ни другима.
Приче о непоштовању закона, о слабим институцијама, криманалу, Ивањици, мањку медијских слобода, трају колико и дневне новине. Жестоки коментари, за и против, на друштвеним мрежама, служе за емотивно пражњење хипертензичних особа и лако препознаљивих страначких ботова.
„Вел`ка је ово палитика болан“, рекао би Босанац, а тога је преко главе. Нема ту чо`ече шта да се бира.
Ваљало је нешто смислити што није тако тешко за разумевање, а блиско је сваком човеку. Нешто што га се свакодневно тиче, загорчава му живот и игра по ганглијама, а што се може натоварити власти као велики грех. Нека прича која још није ни пробана ни потрошена на изборима.
И, ево теме. Ето јада изненада.
ЕКОЛОГИЈА бато!
А, да све буде чисто и неукаљано, баш еколошки, ово, као не раде, онемоћале политичке станке раздробљене опозиције. Знају да нису достојни да се баве овом чистотом од идеје. Јер и за време њиховог властодржачког вакта било је и смрдњиво и прљаво, па су еколошку причу препустили разним удружењима грађана.
А материјала из области животне средине колико хоћеш. Како да се из места еколошки не освестиш и не почнеш да пратиш наше изненада просвећене екологе. Како да не будеш за чист ваздух, бисерно чисту воду, незагађено земљиште, како да не пожелиш да загризеш непрскану јабуку са већ дуго невиђеним црвом у њој, како да не пожелиш орошену зелену салату и кромпир са мирисом планинског ваздуха, пилеће месо које се морало жвакати пре гутања…
Да се не лажемо, Србија и није баш миришљава цветна башта. А да би то постала, „како Танјуг јавља“, долари као потпора борби за српску здраву животну средину, стижу и од Рокфелер фондације и још неколико западних земаља које су последњих деценија агресивно заинтересоване за нашу срећну и чисту будућност. Помиње се цифра од преко 8 милиона евра за дубинско прање са потапањем, испирањем и центрифугирањем, мусаве нам Србије. Ево баш ових дана, после дугог чекања, да ли случајно или не, и Европска унија, отворила једно поглавље које се односи на „зелену агенду“, што Србију за „милиметар“ приближава чланству у ЕУ.
Негде средином ове године нама је и јављено са запада да ће се они озбиљно позабавити екологијом на овим балканским просторима. Наша министарка за енергетику, лепа Зорана, о томе нам је летос данима причала. Сећате се како је красно зборила како је ова еколошка тема лишена политике – само здрава животна средина. Рече још како ћемо ускоро затрпати руднике, угасити термоелектране на угаљ, заборавити аутомобиле на дизел и бензин, а за коју годину, деценију највише, користићемо много више обновљиве изворе енергије и све ће бити на струју произведену од сунца и ветра. Уместо црепа на крововима кућа и зграда, биће соларни колектори, а сваки сељак ће у дну баште имати ветрењачу. Од сопствене струје (толико ће је много бити) има да нам се диже и коса на глави. Вишак електрике ћемо продавати посусталом ЕПС-у, кога ћемо, пошто не успе његово организационо уобличавање у модерну компанију, морати, како другачије, него јефтино продати и приватизовати.
Али, на министаркин помен затварања рудника, изађоше све три смене гаравих рудара преосталих угљенокопова Србије у протест. Ствар ублажи Председник државе и рече да од затварања рудника неће бити ништа, да нам угаљ и те како треба и да је Зоранина прича, далека будућност. Председник министарки опет спаси фотељу, истим потезом продужи савезништво са западном хемисфером, а Зорана, без кварења фризуре, увуче рогове под попридигнуту пунђицу, а ми јесен дочекасмо са већ уобичајеним дозама емисија загађујућег угљен диоксида и осталих јесењих „миомириса“.
За сада киловати од угља не мањкају, а за оне који су под гасом, преговарачким умећем Вучића и милошћу Путина, уз светло сијалице можемо на руском плину да грејемо домаћу ракију.
Али еколошка прича није заустављена. Недавно су кренули, к`о Боже, спонтани протести грађана и блокаде саобраћајница широм Србије, због неких закона, чије називе тешко изговарам, али суштина им је да су против интереса и здравља народа. Горе поменута министарка је да би се додворила одмах рекла да су ови протести политички мотивисани и у функцији престојећих избора. Али председник Вучић је после исцрпних консултација са народом из околине Лознице и докторима права, све спорне законе повукао из процедуре и мудро рекао – „студенти су у праву“. Зорна са осталом министарском свитом са све Аном на челу владе, нит збори нит ромори.
У овој фази еколошка прича је мало смакнута са главног колосека, али слутим, да тема није спарушена.
За нас Качаревце сигурно није, јер имамо еколошке теме о којима свакодневно морамо да звонимо. У дописницама ћу, као и до сада, к`о баба о уштипцима, свако мало, помињати депонију, канализацију и укупан вишедеценијски комунални назадак Качарева. Угледам се на Председника. Па и он све чешће помиње ове теме.
Мота ми се по глави идеја да и ми у Качареву оснујемо удружење грађана. Чуће се ваљда даље шта нам је најпотребније ради очувања здраве животне средине.
Обећавам да од Рокфелера нећу узети доларе.