Наш народ (вероватно и многи други) има пословицу – „Паметан се учи на туђим, а будала на сопственим грешкама“.
Посебно се узбандоглавимо када нам се овде медијски пласирају нека искуства из Европске уније која тамошњим, обичним, људима доносе корист. Понекад то радимо с оправданим разлогом, а често, унапред све одбијамо и не разумевајући о чему се ради.
Још је горе када се таква корисна пракса овде јавно промовише, а долази из суседних република бивше заједничке државе. На то смо посебно алергични.
Ту и тамо користимо и туђа искуства, али чешће преузимамо она погрешна, која у домаћој изведби још више унакарадимо, па себи учинимо још већу штету од праксе коју већ имамо.
Конзервативизам, тврдоглавост, лични интереси изнад општих, корупција, политика у сваком буџаку и бројне лоше праксе и решења, овде се понављају из генерације у генерацију и потребно је много труда и залудног трошења енергије да би се неке очигледне „накриво насађене конструкције“ у различитим областима, промениле и људима олакшале свакодневни живот.
Ви већ знате о чему ћу и овај пут!
Враћам се локалним темама и опет ћу, к`о баба о уштипцима, на тему – КАЧАРЕВО ОПШТИНА!
Писаћу о туђим искуствима која су прошла проверу времена, корисна су, економична и ефикасна и уз промишљене измене, и овде би донеле добробит грађанима.
Завирио сам у територијалну организацију Словеније и Хрватске, са којима смо некада били у заједничкој држави и Француске, једне од водећих земаља Европе. (Око француског искуства помогао ми је Милован Мики Ћировски, наш суграђанин који живи у троуглу Париз- Кан- Качарево).
Словенија која има скоро три и по пута мање становника од Србије, има 211 општина у којима је, у просеку, настањено близу 10 хиљада житеља, с тим што у овој држави има на десетине општина које имају мање и од хиљаду становника.
Хрватска са око 4 милиона становника има 250 општина са око 16 хиљада житеља у просеку, али и тамо има општина у којима је свега неколико стотина становника.
Француска са преко 67 милиона житеља има 35086 општина у којима у просеку живи мање од 2 хиљаде мештана, а на стотине је оних које имају много мање од овог просека.
Како је код нас?
Србија по попису од пре десет година (нови је управо у току) има 6,9 милиона становника који живе у 145 општина, што значи да у просеку у нашим општинама живи више од 47 хиљада становника. У Србији такође има мањих општина са пар хиљада мештана , али то су углавном реткости.
Да којим случајем преузмемо словеначка организациона решења, у Србији би требало да буде 690 општина, ако би се угледали на Хрватску, било би 431 комуна, а преузимањем француске праксе у територијалној организацији, овде би било више од 3450 локалних самоуправа.
Зашто у другим земљама и мањим насељима држава лакше „дарује“ општински статус, а овде код нас није тако?
Разлога је много и нећемо их сада расветљавати. Међутим, суштина се налази у спремности државе да учини истинску децентрализацију и „спусти власт“ и у мања насаља и да таква решења финансијски подржи и строго контролише наменско трошење новца.
Посматрајући искуства других то је могуће и пожељно је и код нас. Функционисање „малих“ комуна, углавном је везано за најразличитије облике: скупштина, управљачких већа, општинских или градских већа, комитета, комесаријата… који се бирају на демократским изборима у тим срединама и у њиховом саставу су најугледнији и највреднији људи.
Принцип је што мање стално запослених и што мање издатака. То су најчешће волонтери, заслужни и угледни грађани, доказани у својим професијама и спремни на јавни рад. Њихов основни задатак је покретање разних инвестиционих пројеката, директна комуникација са надлежним централним органима државе, одобравање (или не) тих пројеката, брига и контрола о реализацији тих послова. Уз ово иду и сви остали „протоколарни послови“ од мањег значаја.
Суштина је, као што се види, у директној „финансијској комуникацији“ комуне са буџетом државе.
Качарево то сада нема. Град Панчево је посредник. Шкртари и додељује колико и када хоће.
Ни по„ јада да су то само градске паре. И наше су, али много, много далеко станују. Панчево тако близу, а далеко.