У геополитичким надмудривањима, која се могу видети на многим каналима овдашњих телевизија, може се чути да се реална економија последњих деценија преселила на исток, тачније у Кину.
Ова многољудна земља, практично производи скоро све потрепштине житеља света, од игле до локомотиве. Економисти су израчунали да Кина задовољава и управља са скоро петином укупне светске трговине.
Ово потврђују и статистички подаци који показују да је у свакој америчкој породици средње класе, свака пета ствар, или кућни апарат, пореклом из Кине.
„Колективни запад“, како Руси крсте Америку са све Нато пактом и савезницима, још увек је јачи у финансијском делу, нарочито у производњи пара, хоћу рећи, штампању долара и евра, што, последњих година, постаје главни покретач америчке и европске виртуелне економије.
Једна од последица ове виртуелности је и инфлација коју и ми овде, хтели не хтели, осећамо и, за сада, како-тако подносимо. Ово и не чуди јер ми смо преживели и инфлацију са префиксом „хипер“.
Сетим се ове статистике и из сфере глобалне економије, у интермецу имеђу утакмица светског фудбалског првенства у Катару, почнем да шетам кроз кућу, к`о Јеврејин у празном дућану, и почнем да правим списак кинеске робе у мом патриотском домаћинству. У руци ми кинеска стаклена чинија са кикирикијем, чије порекло нисам установио. Одложим чинију на сточић и узмем чашу с пивом, кад и стаклић са истока.
Нећу да детаљишем и да се разголићујем по друштвеним мрежама, али моја породична статистика о учешћу кинеске робе у домаћинству је позамашна.
Америчку средњу класу смо прешишали бар дупло, ако не и више. Чиме год да се у току дана бавимо, ми у руци држимо више кинеских ствари него сопствених или из неке друге земље.
Не чуди ме што ми овде не умемо да направимо мобилни телефон и микро чипове, али ми смо од кућних папуча у ходнику, гардеробе на чивилуку, преко туш батерија у купатилу, тањира, чаша, есцајга, апарата за кување кафе, соковника у кухињи, зидних часовника, рамова за породичне слике, делова намештаја по собама, разних алата у гаражи, дечијих играчака, до стотину других ситница, купили у кинеским робним кућама.
Упитах жену – Да ли смо последњих година у кухињи повећали потрошњу пиринча?
Гледа ме, не разуме!
Одеме до купатила да видим да ли су ми се очи искосиле.
Нису, за сада!?