Догурасмо до балчака. У Качареву више нема киоска (трафика) где се могу купити новине и остали ситни робни асортиман: шибице, упаљачи, цигарете, часописи, тикети лутрије, уплате кредита за мобилни телефон, чоколадице са сличицама животињског царства и још штошта других ситница.
Ову тржишну празнину, делимично су преузеле самопослуге великих трговинских ланаца. Али трговци к`о трговци, набављају само оно што брзо могу продати, а како су добро обавештени и знају да залихе умањују профит, а новине живе само један дан, у једној продавници узимају само по неколико примерика које брзо продају и већ у девет ујутро нема новина.
У друге две самопоуслуге ударају чежњу муштеријама тако што „Политику“ набављају сваки други, или трећи дан. Овај трговачки резон још нисам успео да објасним, осим, ако можда није у питању маркетиншка процена ових трговачких кућа, по коме, ми у „забити“ споро читамо и довољно нам је један примерак за 3 дана.
Наравно, не замерам трговцима. Новине су за њих споредан артикл и мамац. То што имају мало штампе у понуди, само је порука потрошачима да дођу и да купе нешто од остале, много скупље робе са „дебљом“ маржом.
Тужим за „мојим“ киоском, јер то је право место за богату понуду дневних новина и недељних магазина. Ове мале објекте гасе и у великим градовима. Штампа посустаје пред налетом телевизија, друштвених мрежа и осталих електронских чудеса.
Прво јутро без дневних новина и моје љутите коментаре, пропратио је комшија уз савет.
„Читај електронски, зар те деца и унуци нису научили до може и тако“!
„Знам, рекох му, али једне новине купујем деценијама и то је навика, али и дуг према мом занату, а остале „претрчим“ електронски“.
Одговор га је мало збунио, али је узвратио.
„Ти се оно залажеш да Качарево постане општина, јел` тако!?. Када постанемо општина направићемо и киоск. Ваљда ћемо толико моћи“.
„Утеши“ ме комшија.