Мислио сам да ће, када „Корона“ посустане, крсне славе код нас добити нови замах и да ћемо, онако, жељни дружења, масовно навалити на породична, пријатељска и комшијска окупљања, са паганско-хришћанским поводом.
Кад ја тамо, оно, међутим! Грешка у процени!
Опет се испречила виша сила. „Корона“ још није издахнула, а к`о Ђекна, не зна се ни кад` ће, а изби рат у Украјини са све видљивијим обележјима ширег сукоба са наговештајима светског рата.
Нове бриге и страхови: зима и несташице огрева, инфлација, поскупљења животних намирница, повремене (за сада) несташице разних роба, све тање зараде и пензије, обележја су наше свакодневице. Али, досеже до нас обичних смртника и невиђени притисак западних земаља и Европске уније, којој стратешки тежимо, да се укључимо у њихов табор и да Русији заведемо санкције. Не смемо да будемо неутрални. Са овим западним, за сада, невиђеним дипломатским терором, започиње нам јутарња кафа и одлазак на починак увече.
Но, да се вратимо теми ове дописнице. Већ смо загазили у време славских дана, а већ се осећа крсно-славско посртање.
Да ли се то ми у овим злим годинама, које никако да нас заобиђу, окрећемо од крсне славе, доводимо ли овај породични догађај у „симфонију“ са „вуненим временима“ која тешко подносимо, или „приносимо жртву“, одричући се од неке лоше славске праксе која је подразумевала прескупе гозбе и пражњење кућног буџета, па сада лагано крсну славу моделирамо уз нагласак на хришћанској духовности, смерности и скромности у кругу најуже породице.
Овај последњи разлог, а тиче се управо хришћанске духовности, Српска првослава црква увек је истицала као суштинско обележје крсне славе. Уосталом, управо због славе која има дубоке паганске корене и каснијег обогаћења хришћанским православним смислом, наше крсне славе су проглашене и нематеријалним културним добром на листи УНЕСК-а.
Имамо ли ми, поштено говорећи, духовне снаге да победимо потрошачко друштво, које се, признали то или не, добрано угнездило у нама и око нас.
Имамо ли снаге да, када погледамо икону нашег свеца заштитника, најпре видимо – љубав, врлину, толеранцију, човекољубље, искреност, једном речју, хришћански морални кодекс, па тек затим се упитати, колико нам гостију долази, шта ћемо за предјело (топло и хладно), колико меса за сарму, које печење, па све до торти и ситних колача, ракијских и винских карата.
Ово пишем испред иконе Св. Јована, кућног заштитника. У једном моменту учини ми се да је подигао штап и да ми је припретио. Да је којим случајем горело и кандило испред иконе, сигурно би ме „помиловао“ по глави.
Чиме ли је незадовољан!?