Чин завршетка основне школе добио је сва обележја засебног и препознатљивог догађаја, коме се придаје све већа важност у: школи, родитељском дому, широј породици, понајвише међу младим матурантима, на улици, у медијима, а богме и кафани, кафићу, или неком другом месту одређеном за игранку до зоре.
Да ли ми је врана вршљала по мозгу, не знам, али не могу да се сетим како је било пре 54 године када сам „мало-матурирао“. Бољепамтећи из генерације 54 подсетише ме да никакве прославе није било, а ту и тамо су се последњег школског радног дана бацале свеске и цепали листови. Ако смо се онда руководили идејом, да папир трпи свашта, то је могао бити неки вид протеста.
Боље меморишем време, када сам као отац, обавештен о прослави мале матуре старијег сина, средином деведесетих година прошлог века.
Време санкција, оскудица, пара нема, блокада, просветари више штрајкују него што раде, живи се од „голе хиперинфлаторне плате“, рат, (скоро к`о данас), а наследник, за мало матурско вече, хоће патике зване „старке“ и нове фармерице. Ја противан куповини и прилично незаинтересован за предстојећи догађај, убеђен да је „инвент“ неважни дечији хир, а ни породичне финансије не омогућавају трошење ионако непостојећих пара.
Међутим, супруга на неки волшебан начин створи паре и; купују се патике зване „старке“, фармерице, лепа кошуља, никад нисам сазнао да ли је роба била фирмирана, али знам да је син отишао задовољан на прославу и, како сам уредно обавештен, такав се и вратио.
У случају матуре другог сина, две године касније и за нијансу погоднијег економског амбијента у држави и породици, нит сам зборио нит сам роморио. Осетио сам да мала матура у себи носи потенцијал значајног догађаја, који онда нисам разумео, а ево тек сада, са пола века закашњења, покушавам.
Мала матура наших унука, данас је скроз победила.
Нашла је своје место у школском образовно-васпитном систему, међу наставницма, децом, у породицама, у комерцијалној, јавној и медијској сфери.
Мала матура прилично личи на своју старију сестру, велику матуру, нарочито по женским и мушким тоалетама и осталим спољним обележјима. У међувремену, придодало се мало и од „меке моћи“ холивудских филмова, па по наше, до јуче мусаве унучице, а сада, мамине, татине, а богме и бабине и дедине лепе и стасите принзеце матуранткиње, у пратњи родитеља, са све аутомобилом, долази принц пратилац, школски друг, чији дрхтави пискави гласић ускоро наговештава баритон или бас стаситог момка.
Одлази се до школе, тамо гунгула, сија лепота и здравље младих матураната који у лепој гардероби изгледају и старије и озбиљније, ту су и лепо скоцкане маме, а и понеке бабе се „утегле“ па се скоро избрисале генерацијске разлике. Остала деца, тате и деде без одговарајућег „дрес кода“, али са срећним осмесима.
Уследило је фотографисање, видео записи, шетња до зграде Месне заједнице, заједничко сликање, аплаузи младости и лепоти. Насмејани и срећни, испратисмо наше потомке до сале за прославу.
Оно што је на први поглед препознатљиво код слављеника, нарочито девојчица, што могу потврдити и свакодневном кућном опсервацијом унуке матуранткиње, је жеља да се што пре укључе у свет одраслих. Код момчића то и није тако препознаљиво. Психологија је давно објаснила, да мушкарци мало касније сазревају, а једна мени блиска особа би прекорно рекла – „Вама мушкарцима фонтанела спорије зараста, а има неких којима никада и не зарасте“.
Жеља за бржим одрастањем младих је вечна и сада се спушта до, некада, безбрижног дечијег нивоа. У овој жељи генерације се не разликују. Другачије су само спољне манифестације.
Суштина је да се што пре и по сваку цену уђе у клуб одраслих, како би наступајућа генерација понудила своје одговоре на сва животна питања.
Не журите!
Јер, велика је заблуда да одрасли имају исправне одговоре на многа животна питања.
Питања без одговора, код одраслих, много је више него што на први поглед изгледа. Да је другачије зар би свет око нас био овакав.
Своје незнaње, неуспешност, несигурност и страхове, ми старији, само успешније скривамо.