Јутрос, отварајући улазна врата куће у поштанском сандучету угледах отворено писмо. Синоћ кад сам закључавао капију писма није било. Дакле, стигла нам је ноћна пошта. Закључујем да је реч о некој ванинституционалној работи. Уз кафу, сазнадох да ми пишу „моји суграђани“, и да ме ословљавају, „драги наши сународници“. Пишу нам грађани, а ми примаоци смо припадници различитих народности.
Све анонимно и тајанствено. Пошиљаоци су под маском, која им образ скрива. Какво ли им је лице?!
Између прва два гутљаја кафе разбуђуше, би ми јасно да је писмо посвећено економско-политичком положају појединца у нашем друштву и да је срочено уљудним речником, бираним речима које не замећу свађу, полемику или, не да` Бог, некакво вербално препуцавање. Никаквих увреда, или позива на насиље. Само умилне речи и вапај за дијалогом извиру из писма:
Суграђани, тј. пошиљаоци, хвале нашу бригу о породици и отаџбини, наше искуство, минули рад и мудрост, забринути су што нам се нуди мноштво информација па се до истине тешко долази и не знамо коме се може веровати, да ли Вучићу који се хвали напретком, или је реч о празним причама и обећањима. Па онда, прича се о корупцији и неправди, за које ни сами аутори писма нису знали, да ли су то измишљотине и претеривања, али када су чули приче обичних људи, уверили су се да тога има у изобиљу. Пошиљаоци писма – „моји суграђани“, не траже да ми променимо мишљење, само нас моле да саслушамо и чујемо једни друге, да верујемо да Србија може боље, да наши пензионери заслужују више, а наша деца срећу траже у Србији, а не негде у иностранству. Призивају дијалог. На крају рекоше и ово – „Ако желите да разговарате, да поделите своје мишљење или да сазнате више, увек смо ту за вас, јер ваш глас је важан“.
Већ на половини испијене кафе јави ми се да је ово политичка прича, а крај писма то потпунo открива. Реч је о лаганим кондиционим припремама пред предстојеће изборе. Не могу са сигурности рећи у којој страначкој кухињи је „укрчкана ова чорбица“ од писма.
Невероватно, али ово писмо ме вратило у детињство, а потом и у време када сам деци, а недавно и унуцима, читао песму, „Патак и жабе“ – Змај Јове Јовановића. Последњи стих ове поучне песмице, тиче се аутора ноћне поште која ми је убачена у поштнско сандуче и послужила ми је за наслов ове дописнице.
Називају ме драги, желе да разговарају са мном, да поделимо мишљење, мед им тече из уста, отворено им и срце и душа за мене, али, не знам ко су они. Крију се! Не верујем им! Лажу!
Никада не треба веровати људима под маскама, а ми смо сведоци политичког маскенбала већ више од годину дана.
“Хуље лепо зборе, ал` нитковски раде, рекао је Змај.