Скоро да сам заборавио правила преферанса, али памтим оно: игра-контра-реконтра.
На тако нешто све више личи наш политички живот после два масовна злочина и убиства 18 људи од којих су половина деца у школи у центру Београда.
Како се ни власт ни опозиција, али и сви ми заједно, после овог стравичног злочина нисмо снашли, што би се могло и опростити, јер ови злочини надилазе разум и свакоме је потребно време, да буквално сагледа где се налази.
Нема тог кризног понашања и јасних правила односа са јавношћу (PR) који се у овим околностима могу лако прописати и спровести.
То време је требало да потраје у ћутању, солидарности са породицама убијених и где је то било могуће, што пре се вратити редовним пословима.
Баш као и када сваком од нас умре неко најмилији.
Али невероватно је како је политика тако брзо овладала и свему ирационалном чиме су ови злочини тешко оптерећени и још теже објашњиви, додала и своје сулуде ирационалности.
Опозициона политичка сила започела је стидљиво причу о одговорности власти, а политичка сила власти је ту игру прихватила. Као да је једва чекала и брже-боље, уствари, брзоплето, прихватила бачену рукавицу.
Сада је лудило узело маха: утук на утук, игра, контра, реконтра.
Наш народ који све ово гледа има једно свето правило – У кући обешеног се не говори о конопцу. А наши политичари само о конопцу причају.
Као да и нису потекли из овог народа.
Тешка невоља је наша. Заједничка. У кући нам се догодила. Наша деца, унуци, уцвељени родитељи и породице убијених са непреболним ранама док су живи.
Наши су и злочинци и злочини. Нажалост, тако је.
Ништа се поводом ове трагедије не може урадити ни брзо ни ефикасно. Не постоји такво решење.
Извесно је само то да је ова трагедија само показатељ озбиљне друштвене болести. Болест се гнездила дуго година и деценија, укоренила се добро, ми смо је, што добровољно, што принудно прихватили, а лечење ће захтевати још више времена.
Требаће времена и за успостављање тачне дијагнозе наше бољке. Ми још не знамо и да ли ћемо се лечити, а терапија ће имати смисла само ако желимо да оздравимо.
Бојим се да то нећемо желети. Какви смо, ми ћемо се и око овога посвађати.
Иде нам од руке да будемо здраво болесни.
У овој фази незрелог политичког живота за све су криви они други, а истина је да су и једни и други саучесници у ширењу свих социјалних патологија у нас.
Нема невиних. Запитајмо се и сами.
Тек кад они јавно преузму део својих одговорности за вољна и невољна ружна дела и одлуке, тактичка и стратешка опредељења, онда би могли стазом опоравка.
Мајмуни би морали да се погледају у огледало!
Прибојавам се и једних и других.