Живимо у времену тешких покушаја да се отресемо разних лажи: политичких, историјских, националних, медијских, личних …, о нама, око нас, у ближем и даљем окружењу.
Нимало лако прегнуће, некада скоро немогуће, а некада и некима то ослобађање од обмана није ни корисно, па радије лажу себе, шире неистине, производе нове обмане и љубе лаж као своју несумњиву истину.
Додатна невоља је што смо кроз историју и сами добровољно пристајали на лажи. Живели са њима. Каткад, комформистички и удобно. Да ли је ту било и принуде, па се морало тако зарад свакодневног опстанка, а бивало је и тога, или због духовне лењости, која је код већине купљена користољубивим кетманством, тешко је разлучити. И у једном и другом случају резултат је поражавајући – прилично смо свикли на разне неистине.
Старих лажи се споро ослобађамо, а нове само пристижу.
Нашу 54-ту генерацију (не искључујем старије и млађе), обележила је „истина“ о Другом светском рату и збивањима на овим просторима. У школи смо учили – да је то био чист као суза народноослободилачки рат, обогаћен комунистичком револуцијом и, „позлаћен“ искованим челичним братством и јединством наших народа и народности.
Ко друкчије од овог каже, клевеће и лаже. Тако се онда говорило, уствари претило.
Требало је да прође 40 година од овог рата да би се открило да је овде вођен крвави грађански рат у коме је почињен стравичан геноцид над српским народом.Та истина се зарад идеолошког мира у кући, деценијама гурала под тепих. Сами себи смо говорили како треба заборавити све ружно из прошлости, окренути нови лист и ведро погледати у будућност.
Зарад сваке предострожности, ако би неко и указао на геноцидне злочине усташа у НДХ, одмах се тражила равнотежа у четничким злочинима са српске стране. На овом реципроцитету се дуго истрајавало, само да би се заборавило на спроведени геноцидни план НДХ.
Опет, требало је да прође скоро пола века да би историја установила да су у Србији постојала два антифашистичка покрета – партизански (комунистички) и четнички (ројалистички). Историјске чињенице и аргументи о овоме и у Србији се још увек тешко и са сумњом прихватају.
У званичној историографији у Хрватској, четници и усташе се и данас изједначавају. Ова неистина и овај реципроцитет Хрватској користи и служи за негирање јединог геноцида који је почињен над српским живљем западно од Дрине.
Следи период СФРЈ са небројеним неистинама које су покривене идеолошким обманама од: обрачуна са остацима буржоазије, четничким елементима, ројалистима, кулацима, инфомбировцима, либералима, неолибералима, националистима, професорима са факултета, писцима, песницима … да би сви ти „виновници“, на почетку терора црвене власти, без суда, били масовно убијани, а са опадајућом моћи комунистичке идеологије, били ослобађани, на крају рехабилитовани, а некима се сада надокнађује у новцу или враћа имовина коју су поседовали пре 2. светског рата.
Пола века прође, и пуј–пике, ништа више не важи оно што сму учили и заклињали се у то.
Почетком 90-тих година прошлог века уследио је распад Југославије. Нарушавањем мира у Словенији и Хрватској, уследила је серија крвавих грађанских ратова, које су ондашње западне републике уз помоћ најснажнијих западних земаља, искористиле за сецесију и стварање сопствених држава.
Ни то не би доста, па је у последњој години 20 века, уследила агресија и бомбардовање Србије од стране Нато пакта, због систуације на Косову и Метохији и наводне хуманитарне катастрофе коју је изазвала српска власт. Бомбардовање и агресија са бројним злочинима локалних терориста и „светских хуманитараца“, престали су после 78 дана.
Питање окупиране јужне српске покрајине није решено. Отворено је и данас и велика је претња новим сукобима.
Последњих дана док слушам и посматрам шта се око нас и са нама збива, враћам се у време почетка распада СФРЈ. То јесте време сублимираних лажи о нама. Србију и данас нападају још подмуклије него пре три деценије. Атаци су политички и медијски. За сада. Лажљивим оркестром диригују најмоћније земље западне хемисфере, који за себе и даље говоре да су међународна заједница и да истине о нама, осим њихове, нема.
А њихова истина је од почетка била – Срби су криви за све.
Сила: политичка, војна, медијска и судска свалила се на Србе и то траје до данас. Суштински се ништа није променило, само се у зависности од потреба, повећава или смањује број лажи којима се обасипа ова земља.
Сада нема оног братства и јединства, нема заводљиве комунистичке идеологије, нема Тите, којима би се сакривала истина, покрила одговорност за сва непочинства, прогоне, етничка чишћења и небројена зла која собом носе грађански ратови.
У међувремену, тражећи сопствени пут до истине потрошили смо и многе националне политичке лидере. Неке смо убили тако што смо их предали и продали западним судским испоставама намењеним искључиво за Србе, неке смо сами убили, неке послали у речито ћутање, неке скинули с модне писте, неке, са све женом, за дебеле народне паре, осликали на икони у једној шумадијској сеоској цркви…
Сасвим сигурно, ово горко и деценијама таложено искуство са западним земљама, које се све теже слуша и још теже трпи, допринело је да се последњих година ствари, ипак, мењају набоље. Процес идентитетског освешћивања иде у добром правцу.
Не може се рећи да у овом заокрету нема заслуга и актуелне власти. Србија се све одлучније ослобађа многих идеолошких заблуда и све успешније управља сопственом судбином не угрожавајући ни ближе ни даље комшије.
Али, не лези враже, ово српско идентитетско суочавање с истином, које подразумева, и, како се то сада каже, црвене линије испод којих се не сме ићи у очувању елементарних националних интереса и основних људских права, изазива већ виђене реакције и медијску реторику која је наговештај нових сукоба.
Ово успешно национално позиционирање сада посебно смета душебрижничким земљама са запада који су желели да нам напишу историју, скроје садашњост и отворе очи будућности. То им је од почетка био циљ и спроводе га већ више од 120 година. За њих, прљави посао изазивања грађанских ратова на Блакану још није завршен.
Стари, новостворени народи и новокомпоноване нације у оснивању из бивше заједничке државе, добрано су завађени и: блаћење, подметање, лажи и провокације су свакодневне. Западне земље су и без борбе у предности, јер и сада, као и раније, уместо њих, „пешадијско ура“ у припремама за напад на Србију преузеле су некадашње братске републике бивше СФРЈ.
Сценарио се понавља, а главни удар са запада тек следи.
Шта чинити? На ово питање у протеклих 30 година одговор се углавном сводио на покушаје да ту лажну слику других о нама, или имиџ, како се то данас каже, поправимо. Ништа ту не урадисмо. Крчаг је одавно пукао и он се више на воду не носи. Залудан посао.
Док је погнуте главе ћутала, таворила, увек била на услузи другима, нарочито богатим западним „партнерима“, слушала и спроводила све што се од ње тражи, Србија је била пожељна.
Сада, тек што је смогла снаге да подигне главу, каже шта неће, а све чешће каже и шта хоће, Србија не ваља ни дојучерашњој браћи, првим комшијама, а посебно богатим земљама запада. Јер, откуд право „кривцу за све“ да има своје интересе, да их јавно саопштава, да их брани, тражи право на безбедан и достојан живот за своје сународнике ма где живели, има савезнке и проналази путеве за бољи живот.
Због овога се Србија напада. Хајка је непрестана. И ово се мора издржати. Боље рећи са овим се мора живети.