Блокадерски перформанс, ту и тамо, још траје. Сада је актуелна блокада РТС-а. Све што се збивало са друштвено политичком кризом, а тиче се највише скоро читавог просветног система у Србији, догодило се у фебруару ове године. Већ тада су улоге биле јасно подељене.

Иако судентска и остала младалачка енергија још није потпуно угасла, јасно је било да се иза ње крију: ректори, декани, професори и наставници факултета, средњих и основних школа. Део опозиционих партија се такође добрано самоулупао, од „биберијаде и бакљаде“ у српској Скупштини до потоњих покушаја да у појединим градовима, општинама и селима, неуспешно покушају да  уместо постојећих органа власти, устоличе некакве зборове. Дефинитивно је пропао и захтев за формирањем прелазне, или експертске Владе, па смо у међувремену добили и реконструисану Владу са новим Председником.

Актуелна власт је доследна одлуци да на насилне методе, кршење закона и остале  анархичне изливе протестаната, не користи полицијску репресију. Дакле, и даље без „пендрека спаса“. Да ли за овај „полицијски пацифизам“ постоје и неки неизговорени јаки државни разлози, мораћемо да сачекамо, али факат је да Србија још није „у васер ваги“ .

Мрцварење и живот у неизвесности још је ту око нас. Живот нам је попут лика у огледалу. Лево је десно, десно лево. Слуђени смо животом у инверзији. Боримо се за рад институција, а на делу показујемо да их уопште не поштујемо, неправдом смо за правду, не правом за право, лажима смо за истину, очигледним пороцима смо против елементарне васпитаности и пристојности, сопственом слободом потиремо слободу оних поред нас…

У овој чудној инверзији нико ништа није добио. Сви смо изгубили. Можда смо богатији за још једно мучно срицање демократије на српски начин. Читај – Залудно трошење енергије.

Све оно што нам се догодило и још се догађа, наш народ је скупио у једну приземну, али тачну мудрост – „Ко с` децом спава упишан устаје“!

Ако би кватификовали степен уринарних флека, најгоре су прошли челни људи универзитета и факултета. Пали су у моралном, професионалном, васпитном и  педагошком смислу, па се ваља запитати да ли ти људи треба да остану где су сада!? Наравно, ово се не односи на све наставнике, већ искључиво на оне који још увек „спавају са децом“.

Студенти, посебно они у блокадама, такође ће трпети последице, али млади су, брзо се пресвлаче а из свега што су прошли могу извући и корисне поуке. Уосталом они се увек могу изговорити „влажним сновима“.

Без обзира на смиривање тензија у друштву, што актуелној власти тренутно иде у прилог и њени гласноговорници би могли да пролуфтирају панталоне. Ако не окрену ћурак како треба, неће дочекати свечано отварање светске изложбе за две године (ЕКСПО).

Блокадерски перформанс, ту и тамо, још траје. Сада је актуелна блокада РТС-а. Све што се збивало са друштвено политичком кризом, а тиче се највише скоро читавог просветног система у Србији, догодило се у фебруару ове године. Већ тада су улоге биле јасно подељене.

Иако студентска и остала младалачка енергија још није потпуно угасла, јасно је било да се иза ње крију: ректори, декани, професори и наставници факултета, средњих и основних школа. Део опозиционих партија се такође добрано самоулупао, од „биберијаде и бакљаде“ у српској Скупштини до потоњих покушаја да у појединим градовима, општинама и селима, неуспешно покушају да  уместо постојећих органа власти, устоличе некакве зборове и пленуме. Дефинитивно је пропао и захтев за формирањем прелазне, или експертске Владе, па смо у међувремену добили и реконструисану Владу са новим Председником.

Актуелна власт је остала доследна одлуци, да на насилне методе, кршење закона и остале  анархичне изливе протестаната, не користи полицијску репресију. Дакле, и даље без „пендрека спаса“. Да ли за овај „полицијски пацифизам“ постоје и неки неизговорени јаки државни разлози, мораћемо да сачекамо, али факат је да Србија још није „у васер ваги“ .

Мрцварење и живот у неизвесности још је ту око нас. Живот нам је попут лика у огледалу. Лево је десно, десно лево. Слуђени смо животом у инверзији. Боримо се за рад институција, а на делу показујемо да их уопште не поштујемо, неправдом смо за правду, не правом за право, лажима смо за истину, очигледним пороцима смо против елементарне васпитаности и пристојности, сопственом слободом потиремо слободу оних поред нас…

У овој чудној инверзији нико ништа није добио. Сви смо изгубили. Можда смо богатији за још једно мучно срицање демократије на српски начин. Читај – Залудно трошење енергије.

Све оно што нам се догодило и још се догађа, наш народ је скупио у једну приземну, али тачну мудрост – „Ко с` децом спава упишан устаје“!

Ако би кватификовали степен уринарних флека, најгоре су прошли челни људи универзитета и факултета. Пали су у моралном, професионалном, васпитном и  педагошком смислу, па се ваља запитати да ли ти људи треба да остану где су сада!? Наравно, ово се не односи на све наставнике, већ искључиво на оне који још увек „спавају са децом“.

Студенти, посебно они у блокадама, такође ће трпети последице, али млади су, брзо се пресвлаче, а из свега што су доживели могу извући и корисне поуке. Уосталом они се увек могу изговорити „влажним сновима“.

Без обзира на смиривање тензија у друштву, што актуелној власти тренутно иде у прилог и њени гласноговорници би могли да пролуфтирају панталоне. Накупило се и ту много флека. Ако не окрену ћурак како треба, неће дочекати свечано отварање светске изложбе за две године (ЕКСПО).

Кад год одлуче да „свиралу за појас задену“ и деблокирају сада „затворене факултетске дућане“, студенти би требало да добро размисле и подробно анализирају српску стварност са којом су се суочили у овом „зимском међусеместру“. Ово искуство може им бити од веће користи него силна теорија и све практичне вежбе које се изводе на факултетима, посебно оним друштвених наука.

Ван факултетских аула и семинара, на терену, студенти су, шетајући у реалном свету, остављајући за трен виртуелну стварност у којој млади данас највише обитавају, боље могли упознати: интелектуалце политичко-оперативног типа, односно актуелну власт, имали су прилику да на делу виде (не)моћ интелектуалне политичке опозиције, а кроз анонимну и конспиративну коресподенцију могли су боље проценити и своје професоре и менторе са највишим универзитетским звањима. Успут, шетајући од града до града, могли су сами да стекну објективнију слику о степену  народне подршке њима и њиховим захтевима. Са жуљевима на ногама  и рукама не морају да верују ни домаћој ни иностраној телевизији, а да „лајкаче, хејтере и шероваче“  на друштвеним мрежама читају без вишка емоција.

Студенти имају довољно материјала и чињеница за решавање дилема – стати или наставити, куда и како даље?    

Поштено судите о свим типовима интелигенције и осталим случајним и намерним умешачима у актуелну српску свакодневицу, али увек имајте на уму, да ћете, колико сутра и ви бити у једној групи интелектуалаца. Сасвим сигурно, један број вас ће управљати овом земљом, неке ваше колеге ће међу опоненте власти у некој новој опозицији, а понеко ће се окитити и највишим академским звањима, остаће на факултету и образовати вашу децу, а сасвим сигурно биће ту и наш народ, који ће са оштријим критеријумима мерити учинак свих властодржаца и давати им поверење, надам се на, искључиво,  демократским изборима.

Да ли ће, рецимо, за  двадесет година  актуелна власт  имати најтежу „мешину грехова“, као што је носи и садашња, а решава их само у изнудици, брзином рањеног пужа? Хоће, јер грехови и  грешке увек најпре иду на рабош власти, али се не сме заборави и све добро што једна владајућа гарнитура уради, а ова се има и чиме похвалити. Да ли ће наша опозициона интелигенција бити успешнија од садашње? Да – јер ће добро разумети да су ови данашњи све радили како не треба. Хоће ли  будући професори, бити мудрији, храбрији и поштенији према својим студентима? Хоће, само ако превазиђу, већ јавно уочене мане својих некадашњих ментора. То не би требало да буде велики проблем за ову генерацију студената, јер садашњи академци  овакве професоре који се скривају иза својих студената,  треба да превазиђу за  три копља  у професионалном, а посебно у моралном погледу. Част појединцима са академским титулама, који отворено говоре и поштено  износе своје мишљење. 

Са практичним искуством које су студенти стекли у „непланираном зимском семестру“ ваљало би да се што пре посвете уџбеницима, обавезној и проширеној литератури и да опосле студије. То је за њих најбољи излаз из свих дилема.

У противном, не би ваљало да обећавајући белег једне генерације, која је спремна да се жртвује за добро свих, што одавно није виђено у Србији, нагризу разне дилеме, појединачни или политички партијски интереси. Нова револуција, преврати и пучеви сада нам нису потребни. Актуелној власти послат је други „жути картон“. До „црвеног картона“ треба да стигнемо само преко избора. 

Власти сте рекли све што треба, дистанца од ваших професорчића, за које сте доста урадили, не би била на одмет, као и од српске политичке опозиције рециклиране од остатака петооктобарске револуције, која од сопствених интереса не види ништа  друго, а ваљало би се клонити и „добрих услуга“ из иностранства, јер то су увек били Данајски дарови.

Дакле, дилеме не би требало да разједају. Поскидајте катанце и широм отворите амфитеатре. У противном могло би се завршити као у поучној причи о Буридановом магарцу, који скапава од глади, јер није знао са ког пласта ће јести исто сено.