У геополитичким надмудривањима, која се могу видети на многим каналима овдашњих телевизија, може се чути да се реална економија последњих деценија преселила на исток, тачније у Кину.

Ова многољудна земља, практично производи скоро све потрепштине житеља света, од игле до локомотиве. Економисти су израчунали да Кина задовољава и управља са скоро петином укупне светске трговине.

Ово потврђују и статистички подаци који показују да је у свакој америчкој породици средње класе, свака пета ствар, или кућни апарат, пореклом из Кине.

„Колективни запад“, како Руси крсте Америку са све Нато пактом и савезницима, још увек је јачи у финансијском делу, нарочито у производњи пара, хоћу рећи, штампању долара и евра, што, последњих година, постаје главни покретач америчке и европске виртуелне економије.

Једна од последица ове виртуелности је и инфлација коју и ми овде, хтели не хтели, осећамо и, за сада, како-тако подносимо. Ово и не чуди јер ми смо преживели и инфлацију са префиксом „хипер“.

Сетим се ове статистике и из сфере глобалне економије, у интермецу имеђу утакмица светског фудбалског првенства у Катару, почнем да шетам кроз кућу, к`о Јеврејин у празном дућану, и почнем да  правим списак кинеске  робе у мом патриотском домаћинству. У руци ми кинеска стаклена чинија са кикирикијем, чије порекло нисам установио. Одложим чинију на сточић и узмем чашу с пивом, кад и стаклић са истока.

Нећу да детаљишем и да се разголићујем по друштвеним мрежама, али моја породична статистика о учешћу кинеске робе у домаћинству је позамашна.

Америчку средњу класу смо прешишали бар дупло, ако не и више. Чиме год да се у току дана бавимо, ми у руци држимо више кинеских ствари него сопствених или из неке друге земље. 

Не чуди ме што ми овде не умемо да направимо мобилни телефон и микро чипове, али ми смо од кућних папуча у ходнику, гардеробе на чивилуку, преко туш батерија у купатилу, тањира, чаша,  есцајга, апарата за кување кафе, соковника у кухињи, зидних часовника, рамова за породичне слике, делова намештаја по собама, разних алата у гаражи, дечијих играчака, до стотину других ситница, купили у кинеским робним кућама.

Упитах жену – Да ли смо последњих година у кухињи повећали потрошњу пиринча?

Гледа ме, не разуме!

Одеме до купатила да видим да ли су ми се очи искосиле.

Нису, за сада!?

Мислио сам да ће, када „Корона“ посустане, крсне славе код нас добити нови замах и да ћемо, онако, жељни дружења, масовно навалити на породична, пријатељска и комшијска окупљања, са паганско-хришћанским поводом.

Кад ја тамо, оно, међутим! Грешка у процени!

Опет се испречила виша сила. „Корона“ још није издахнула, а к`о Ђекна, не зна се ни кад`  ће, а изби рат у Украјини са све видљивијим обележјима ширег сукоба са наговештајима светског рата.

Нове бриге и страхови: зима и несташице огрева, инфлација, поскупљења животних намирница, повремене (за сада) несташице разних роба, све тање зараде и пензије, обележја су наше свакодневице. Али, досеже до нас обичних смртника и невиђени притисак западних земаља и Европске уније, којој стратешки тежимо, да се укључимо у њихов табор и да Русији заведемо санкције. Не смемо да будемо неутрални. Са овим западним, за сада, невиђеним дипломатским терором, започиње нам јутарња кафа и одлазак на починак увече.

Но, да се вратимо теми ове дописнице. Већ смо загазили у време славских дана, а већ се осећа крсно-славско посртање.

Да ли се то ми у овим злим годинама, које никако да нас заобиђу, окрећемо од крсне славе, доводимо ли овај породични догађај у „симфонију“ са „вуненим временима“ која тешко подносимо, или „приносимо жртву“, одричући се од неке лоше славске праксе која је подразумевала прескупе гозбе и пражњење кућног буџета, па сада лагано крсну славу моделирамо уз нагласак на хришћанској духовности, смерности и скромности у кругу најуже породице.

Овај последњи разлог, а тиче се управо хришћанске духовности, Српска првослава црква увек је истицала као суштинско обележје крсне славе. Уосталом, управо због славе која има дубоке паганске корене и каснијег обогаћења хришћанским православним смислом, наше крсне славе су проглашене и  нематеријалним културним добром на листи УНЕСК-а.

Имамо ли ми, поштено говорећи, духовне снаге да победимо потрошачко друштво, које се, признали то или не, добрано угнездило у нама и око нас.

Имамо ли снаге да, када погледамо икону нашег свеца заштитника, најпре видимо – љубав, врлину, толеранцију, човекољубље, искреност, једном речју, хришћански морални кодекс, па тек затим се упитати, колико нам гостију долази, шта ћемо за предјело (топло и хладно), колико меса за сарму, које печење, па све до торти и ситних колача, ракијских и винских карата.

Ово пишем испред иконе Св. Јована, кућног заштитника. У једном моменту учини ми се да је подигао штап и да ми је припретио. Да је којим случајем горело и кандило испред иконе, сигурно би ме „помиловао“ по глави.

Чиме ли је незадовољан!?  

Наш народ (вероватно и многи други) има пословицу – „Паметан се учи на туђим, а будала на сопственим грешкама“.

Посебно се узбандоглавимо када нам се овде медијски пласирају нека искуства из Европске уније која тамошњим, обичним, људима доносе корист. Понекад то радимо с оправданим разлогом, а често,  унапред све одбијамо и не разумевајући о чему се ради.

Још је горе  када се  таква корисна пракса овде јавно промовише, а долази из суседних република бивше заједничке државе. На то смо посебно алергични.

Ту и тамо користимо и туђа искуства, али чешће преузимамо она погрешна, која у домаћој изведби још више унакарадимо, па себи учинимо још већу штету од праксе коју већ имамо.

Конзервативизам, тврдоглавост, лични интереси изнад општих, корупција, политика у сваком буџаку и бројне лоше праксе и решења, овде се понављају из генерације у генерацију и потребно је много труда и залудног трошења енергије да би се неке очигледне „накриво насађене  конструкције“ у различитим областима, промениле и људима олакшале свакодневни живот.

Ви већ знате о чему ћу и овај пут!

Враћам се локалним темама и опет ћу, к`о баба о уштипцима, на тему – КАЧАРЕВО ОПШТИНА!

Писаћу о туђим искуствима која су прошла проверу времена, корисна су, економична и ефикасна и уз промишљене измене, и овде би донеле добробит грађанима.

Завирио сам у територијалну организацију Словеније и Хрватске, са којима смо некада били у заједничкој држави и Француске, једне од водећих земаља Европе. (Око француског искуства помогао ми је Милован Мики Ћировски, наш суграђанин који живи у троуглу Париз- Кан- Качарево).

Словенија која има скоро три и по пута мање становника од Србије, има 211 општина у којима је, у просеку, настањено близу 10 хиљада житеља, с тим што у овој држави има на десетине општина које имају мање и од хиљаду становника.

Хрватска са око 4 милиона становника има 250 општина са око 16 хиљада житеља у просеку, али и тамо има општина у којима је свега неколико стотина становника.

Француска са преко 67 милиона житеља има 35086 општина у којима у просеку живи мање од 2 хиљаде мештана, а на стотине је оних које имају много мање од овог просека.

Како је код нас?

 Србија по попису од пре десет година (нови је управо у току) има 6,9 милиона становника који живе у 145 општина, што значи да у просеку у нашим општинама живи више од 47 хиљада становника. У Србији такође има мањих општина са пар хиљада мештана , али то су углавном реткости.

Да којим случајем преузмемо словеначка организациона решења, у Србији би требало да буде 690 општина, ако би се угледали на Хрватску, било би 431 комуна, а преузимањем француске праксе у територијалној организацији, овде би било више од 3450 локалних самоуправа.

Зашто у другим земљама и мањим насељима држава  лакше „дарује“ општински статус, а овде код нас није тако?

Разлога је много и нећемо их сада расветљавати. Међутим, суштина се налази у спремности државе да учини истинску децентрализацију и „спусти власт“ и у мања насаља и да таква решења финансијски подржи и строго контролише наменско трошење новца.

Посматрајући искуства других то је могуће и пожељно је и код нас. Функционисање „малих“ комуна, углавном је везано за најразличитије облике: скупштина, управљачких већа, општинских или градских већа, комитета, комесаријата… који се бирају на демократским изборима у тим срединама и у њиховом саставу су најугледнији и највреднији људи.

Принцип је што мање стално запослених и што мање издатака. То су најчешће волонтери, заслужни и угледни грађани, доказани у својим професијама и спремни на јавни рад. Њихов основни задатак је покретање разних инвестиционих пројеката, директна комуникација са надлежним централним органима државе, одобравање (или не) тих пројеката, брига и контрола о реализацији тих послова. Уз ово иду и сви остали „протоколарни послови“ од мањег значаја.

Суштина је, као што се види, у  директној „финансијској комуникацији“ комуне са буџетом државе.

Качарево то сада нема. Град Панчево је посредник. Шкртари и додељује колико и када хоће.

Ни по„ јада да су то само градске паре. И наше су, али много, много далеко станују. Панчево тако близу, а далеко.