Хоће ли блокадерске и протестне шетње са захтевима сроченим у слоган, „пумпај, пумпај незадовољство“, довести до општенационалне и општедруштвене подршке и солидарности, на чему се ради и што би у крајњем требало да изазове експлозију, слом и неславни крах актуелне власти, што страсно пропагирају и дижу у небеса: студенти, универзитетски професори, такозвани независни медији и сада притајена српска опозиција, или ће, стратегија – „пумпај, пумпај“, спласнути и издувати се?
Студентска побуна, пленуми који о свему одлучују, блокаде саобраћаја, шетње од ћошка до ћошка, од моста до моста, а сада и од града до града, помало ме подсећају на методологију партизанског рата од 1941. до 1945. године у Југославији.
Суштина партизанског рата своди се на то да он води ка победи, само ако идеје револуције што фанатичније прихвати најшири круг присталица, спремних да за то гину. За идеологе партизанског покрета, што веће страдање и жртве, ма колико то апсурдно изгледало, подизали су прокламоване револуционарне идеје у неслућене висине. Томе су такође посебну пажњу поклањали ондашњи пленуми, разни политички комесари и агитпропови.
Идеје су онда биле: слобода, борба без компромиса против страних и домаћих издајника, правда, социјална једнакост, одговорност, морална чистота, братство и јединство… Слични захтеви су и данас предмет окупљања и шетања које испостављају студенти.
Иначе, у ратној партизанској пракси која је узроковала милионске жртве, мало ко је погинуо из Врховног Штаба Народно ослободилачке војске. Главнина Врховног штаба увек се успешно извлачила из непријатељских обруча, али, зато су масовно гинули обични борци. На територијама где се могло дуже боравити, Врховни штаб је: негде правио Републику, негде пленумски заседао, закључивао и доносио историјске одлуке, а негде формирао нове пролетерске бригаде, јер су старе уништене, бранећи Главнину Врховног штаба. Бежећи на нове територије, на онима које је Главнина напустила, народ је масовно страдао или у својим кућама или у збеговима. Тако је било у свих 7 офанзива (боље рећи дефанзива), од битке на Кадињачи, до Сремског фронта.
Истина на Сутјесци је рањен и друг Тито. На основу „истините легенде“ спасио га је његов верни пас Лукс, немачки овчар. Ваљда у знак сећања на Лукса у данима слободе и доживотне владавине, Тито је заволео пудлице. Пре пар недеља и у Новом Саду је на протесту страдала једна куца, а окупљени грађани су јој сутрадан исказали пијетет и посветили 16. минут ћутње.
На срећу, на садашњим протестима изостају велике жртве и погибељи. А, није да се не призивају од стране незадовољника. Тако би им добро дошла нека „крвава брљока“ сметеног режима. То би разгорело, помало угасли плам и енергију „пумпај, пумпај“ револуционарне стратегије. Крвава слика у реалности оправдала би све, крваву руку као симбол крволочне власти и дала би нову снагу незадовољству и зато – пумпај, пумпај док негде и нешто не експлодира. Било шта, само да пукне. Актуелна политичка власт је свесна ове опасности и, рекло би се, прибојава се оваквог сценарија и пажљиво се консолидује.
Наравно, по много чему се и разликује „партизанско шетање“, углавном, кроз Србију и Босну, за време Другог светског рата у окупираној и распарчаној земљи у којој је буктао грађански рат и извршен геноцид над српским народом и садашњих студентских шетњи кроз Србију. Партизане је носио знатно већи идеолошки фанатизам. Битна разлика је у легитимисању инспиратора и носилаца идеје о ширењу стратегије – „пумпај, пумпај“ незадовољство. У жељи да се то представи као самоникли, спонтани бунт изневереног народа, као инспиратори се јављају: пленумски студенти, иза њих се крију неки професори, наставници, учитељи, „успаљени родитељи“ са малолетном децом, прикривена политичка опозиција, а ако се крене трагом новца, онда су то разне невладине организације са запада које су у потаји празниле своје фондове финансирајући ову обојену револуцију.
За партизане се зна, Комунистичка партија на челу са Титом су легитимни, а потом и легални победници оне револуције. Они су се на почетку разоткрили.
У последње време, читам по друштвеним мрежама да треба наставити са анонимношћу носилаца идеја о садашњим протестима. Додуше студентски пленуми више нису добар назив и предлаже се да то треба да буду, „анонимни агрегати“. Јер, нико не сме да се идентификује именом и презименом, а ако се неко јавно огласи, може да преноси само усаглшени став „анонимног агрегата“.
Једна од бројних дефиниција слободе је била је да је Слобода – спозната нужност. „Анонимни агрегати“ кажу да Слобода нема границе и зато пумпај-пумпај док не експлодира.