За протекла три месеца уши су ми порасле, очи избечиле, слушајући, гледајући и читајући све до чега сам могао да дођем о рату у Украјини и свему осталом што се тога тиче. Умрежио сам се на нове друштвене мреже, шпартао уздуж и попреко, гледао стране ТВ канале помажући се руским и енглеским речником, све покушавајући да склопим неки мозаик истине, који би био лишен дебелих пропагандних наслага свих страна у овом сукобу.
Мало сазнадох. Из оног што сам разумео – истина далеко станује.
Како сам са пажњом пратио и домаће медије, могу рећи, да је ова наша Србијица у овим смутним временима, колико-толико, сачувала образ. Јер, овде, још можеш чути и једне и друге. И за и против! На многе начине ми смо и даље изоловано острво, али у медијском погледу, уз повремено клецање, колико-толико држимо се основних постулата новинарског заната – „чуј и другу страну“. Не знам што нас сада бирократе из Европске уније нападају због мањка медијских слобода. Чини се да су у ЕУ сада ближи стаљинизму него ми у најгоре доба. Да којим случајем овог пута унисоно засвирамо у исту медијску тикву против Руса, нико нас више никада не би ни упитао и прекорио због мањка слободе у информисању.
На врхунцу прегнућа да дођем до поузданијих одговора и сазнам више, па и онда када сам успевао да превазиђем емотивну оптерећеност и пристрасност и почео да залазим у геополитичке висине хладне непристрасности у вези умирућег једнополарног-глобалистичког и назирућег мултиполарног-суверенистичког света, укључујући и апокалиптичне претње нуклеарним ратом, схватио сам да залуд замарам мозак.
Ми овдашњи земљани Србије са завидним санкционим и ратним искуством, могли би бити прилично добри сведоци око ове, специјалне војне операције, рата, агресије (како вам драго) између два словенска народа, или између сукоба Русије и Америке, преко леђа Украјине (опет, како вам драго).
Нешто слично пре три деценије одигравало се и овде у некадашњој СФРЈ и, нажалост, још се није завршило. За оно о чему би као преживели ратни очевидци могли поуздано и истинито да сведочимо, за овоземаљске моћнике и пресудитеље, то је само лаж, или у бољем случају српски мит.
Зашто смо сада на тапету у вези сукоба у Украјини?
„Дебело смо криви и сумњиви“, јер ми, овакви какви смо, нисмо склони да судимо само по последицама неког рата, које су увек ружне и нељудске. Те последице ми већ сада осећамо, а око ове ружноће и нељудскости нема спора. Сагласни смо са западом, или како се то исправно каже – делимо заједничке европске вредности.
Али, западњаци нас силно притискају да само кроз последице гледамо на украјинску тужну збиљу.То нам натурају од распада велике Југославије и желе да нам лоботомирају мозак, да се понашамо другачије, да мислимо другачије, да заборавимо историју, а ако не узмогнемо, да бар селективно памтимо и не помињемо сва непочинства која су нам урадили, а да се тешимо како је то све урађено за наше добро.
А ми, како нас је Бог саздао, не заборављамо, јер лична искуства су најтрајнија и преносе се кроз генерације, па и у овом украјинско-руском рату, тражимо узроке.
Анализирати узроке неког догађаја, рата посебно, сада, из западног угла, ни најмање није пожељно. А ми хоћемо да завиримо, да тражимо разлог, смисао, оправдање, а за то нема времена. Пресуђена ствар. Готово.
О оном последњем рату на ондашњем простору СФРЈ, нама је већ пресуђено. Ми смо најпре стидно говорили да је то грађански рат и да у њему свако носи свој део кривице, али, западни, на брзину формирани судови, рекли су – Срби су криви, Срби су агресори, убице, злочинци, геноцидаши…
Моћни пресудитељи живе у црно белом свету где нема ни једне друге боје. А нама баш стало до нијанси.
Тражимо смисао и исконски разлог у свету где се силом топуза, брзо суди и пресуђује. Све док је правда царовала у руци америчког топуза, у оправдан разлог за десетине ратних агресорских похода и „хуманитарне“ интервенције Американаца, нико није смео ни да писне.
Ми посумњали, још се и успротивили и 78 дана ратовали са 700 пута јачим од себе и ево где смо. Стварно смо непоправљиви!
Дакле, наук је следећи. Из западног угла, све што је било пре сто и кусур дана у Украјини, било је лепота и рајска дивота, а оно после тога, руски ратни пакао. Зато – русофобија, хистерија, невиђена медијска једностраност, мржња, дехуманизација читавог народа и скоро унисон позив са запада – Уби` Руса. Овај политички и медијски сценарио добро нам је познат, јер пре три деценије „демократски запад“ овакве позиве годинама је слао на ове просторе, а „звери за одстрел“ били су Срби.
Гледајући вести које нам стижу са разних страна у вези рата у Украјини, проверавајући их и трагајући за узроцима рата, укључивати историјско знање и поуке, слушати искусне и мудре људе, сада, не да није пожељно – то је скоро па забрањено.
У европском окружењу једина смо држава који не уводи санкције Русији због рата у Украјини. Штрчимо, многи нас осуђују због овога, дојучерашња браћа и комшије предњаче у осудама, а ми, као жедан о води, тражимо да се истраже прави, а не пропагандни узроци. Наравно, ово чинимо због себе, своје прошлости, садашњости и будућности.
Овде се сетих својих наставника историје, Тозе Милосављевића у оновној школи који нас је лењиром клепо по ушима да занавек запамтимо шта је био повод, а шта узрок неког рата и професора, Нађ Шиво Золтана у панчевачкој Гимназији који је посебно вредновао историјско знање, ако би неко од ђака рекао реченицу две више о узроцима неког рата. Такав приступ, значио је да нам је истина важна и да за њом трагамо, а сагледавање узрока прави је пут да се сваки проблем реши.
Наша, још неконсолидована постизборна власт, у основи се држи овог принципа. Верујем да ће тако бити и када власт започне нови мандат.
Дакле, осуђујемо нарушавање територијалног суверенитета Украјине, јер тиме бранимо и сопствени, али санкције Русији се не уводе и не подлеже се мржњи и антируској хистерији, коју ултимативно од нас траже западне земље, које пропаганадним лажима желе да сакрију сопствено учешће у овом рату и скривају праве разлоге и узроке овог сукоба.
Сврставање Србије уз западне земље, било би давање алибија злочинцу који нас је убијао. Непроцењиво вредан алиби, па су и притисци на нас огромни.