Гледајући и слушајући шта се збива са нама и око нас у овим блокадним временима, када свако прича своју причу, а за аргументе других и не хаје и где дијалога нема, није тешко приметити да се највећа концентрација мржње и искључивости сместила у сфери правно-политичке надградње, дакле у средњем пресеку друштва. Србија је због овога у раскораку, а између страна у спору је море неразумевања. Читав образовни систем се љуља. Чак су и деца у вртићима постали таоци ове мржње.
У економској основи српског друштва, људи су збуњени и уплашени, али обављају своје редовне послове. Врх идејне и духовне сфере друштва још мерка „ком ће се царству приклонити“.
Разобручена мржња куља из самозваних независних луксембуршких медија који на све начине покушавају да ангажују што више грађана на страну против власти. Душтвене мреже су преплављене разним подметачинама и једних и других, али „независни“ предњаче за три копља. Они који се још не изјашњавају и ћуте, подвргнути су критици „домаћих неодвисних медија“ и сваком би хтели да туре бар пиштаљку у уста, ако већ не говоре или не лајкују за „праву“ ствар. У ту сврху, свака реч против власти, а нарочито против Председника државе (то се додатно бодује), коју изговоре: ректори, декани, професори, наставници, глумци, режисери, сценаристи, ТВ водитељи, родитељи деце, звани и названи гости итд. подижу се на ниво генијалности. Наравно, студенти као иницијатори демонстрација и блокада, постали су предмет култног обожавања. Овакво идлопоклонство помало личи на библијску причу о златном телету.
Сва ова збивања у земљи могу се посматрати и као судар теорије и праксе. Ово се пре свега односи на студентски поглед и разумевање стварности Србије која је, теоретски посматрано, у дебелом нескладу са оним што свакодневно виде у стварном животу. Речи које су данас најчешће у оптицају су: слобода, право, правда, правна држава, солидарност, рад институција, у српској пракси, поштено говорећи, заиста су далеко од теоријских постулата о овим појмовима. Опет, треба и то знати, да склад између онога што је записано на папиру и како је у реалности нигде није достигнут. Тога нема ни у најразвијенијим демократијама. Иронија је да је овај несклад, нарочито сада у светским превирањима, највидљивији управо у земљама које су до јуче биле узори демократије и светионици слободе и правде.
Верујем да професори на факултетима и те како добро знају да објасне овај несклад, али изгледа да су ову лекцију прескочили. Биће да им није ни одговарало да ову лекцију са млађим колегама подробније анализирају. Слутим да ће се на крају испоставити да су студенти, ипак, били продужена рука својих професора. Ово ни најмање не умањује њихово знање, памет и енергију да се обрачунају са друштвеним неправдама. Више говори о њиховим професорима. Коначно, несклад између нормативних решења и стварног живота неће се решити, ако се у овај српски расцеп који је дубок, помињу и истичу искључиво ружни делови свакодневице. Последњих недеља, професори су у медијским наступима у тај раскол мржње товарили све како би доказали да је наша реалност дошла до доњих слојева пакла. За то су коришћене све наше несреће, од поплава у Обреновцу, пад хеликоптера, време короне, злочини у Рибникару, Орашју и Дубони, све до трагедије на новосадској железничкој станици.
За време комунистичког времена, када сам био студент, професори, права, социологије, политичке науке, економије, упоредних политичких система, са посебном пажњом су објашњавали баш овај несклад. Циљ сваке генерације је да се „судар“ нормативног и стварног у друштву што је могуће више смањи. Сигуран сам да је ова иницијална каписла „запалила“ и данашње студенте. То их је мотивисало да крену у акцију. Ово што чине је вредно похвале, али од провидног уздизања њих и њихових захтева до култа и идолопоклонства, суденти морају сами да се дистанцирају.
Са овим у вези још један лични академски наук од пре пола века. Професор др Јован Ђорђевиђ (предавао и на Сорбони) говорећи о различитим политичким системима је рекао (парафразирам) –„Нема, не постоји, политички систем који доноси срећу свима, јер и у најригиднијим дрштвеним уређењима било је и има срећних људи, као што и у најлибералнијим системима има много несрећних људи. Раскорак између нормативног и стварног у политичким системима ће увек постојати, а борба за праведније друштво у коме се лакше дише и већи број људи брже долази до, правде, слободе и личне среће је идеал у који свака генерација мора уградити део себе“.
Студенти управо то показују и на добром су путу. Опослили су добар део задатака, а сад је на носиоцима правно-политичких послова у држави да покажу шта знају и да бар за педаљ смање тензије и мржњу.