Не знам како ви, али отекао сам од кукњаве за дијалогом. Какав црни дијалог. Као, то је једини спас за наше располућено друштво. Мучно је више и слушати мудра зборења са дубокоумним реченицама које нас упућују како је једини излаз који нас води до социјалног склада, слоге и мира, његово величанство ДИЈАЛОГ. Никад више захтева за спасоносним дијалогом, а он ни на видику.
Појам дијалога је већ деценијама, бар за нас у Србији, изгубио сваки смисао. Ко је у досадашњим дијалозима и другим формама разговора супротстављених страна, користио чињенице, здраву логику, историјску, политичку и економску позадину, како би решио неке спорне ситуације? Нико. Тако је било јуче, тако је и данас. Истинска комуникација која би почивала на овим поставкама, која би могла да резултира здравим компромисом, што и јесте смисао сваког разговора, за нас у земљи Србији није ни дозвољена.
Такав дијалог је забрањен. Разговор се сада одвија само међу истомишљеницима. Саговорници аминаше један другом, што је монолог удвоје. То нам је слика јавне медијске сфере. Разлика је што једни „бију“ искључиво лево, други десно.
Садашње поимање појма дијалога, у ствари је већ утабан пут да баш не дође до никаквог решења. Јер, спорне, проблематичне ствари и стања у Србији морају да трају. Да је киње и исцрпљују. Таква назови комуникациона дијалошка вештина у Европској унији и земљама западне хемисфере, негује се за нас (само за нас). Овакав испразан и јалов дијалог такође је део хибридног рата у циљу умирења и упокојења непослушне Србије која хоће својим путем, а то је јерес која се мора спречити. Као у средњем веку, инквизиција је и данас против правог дијалога. Нуди се неки сурогат искреним разговорима, а то јесте делић обојене револуције против Србије која траје од распада бивше СФРЈ. Петооктобарски пуч 2000-те године, донео је половичан резултат, а сада би посао дисциплиновања Србије требало завршити. Ово је нескривена политика ЕУ њихових следбеника на домаћем терену.
Присетимо се само неких дијалошких помагала за постизање „праведних“ договора за Србе и њихове комшије, који су се обилато користили приликом доношења: Дејтонског споразума, Париског потписивања истог, Кумановског мира после бомбардовања, Бриселског и Охридског споразума… – узми или остави, штап и шаргарепа, нон пејпер, уцене , претње санкцијама, обавезни посредници у разговорима, добре услуге, потпуно искључени разговори лицем у лице, кружење посредника, кружење папира, шатл дипломатија, медијски притисци, утисци уместо чињеница…
Додуше, све наше досадашње власти, укључујући и актуелну, дале су свој „допринос“ учествујући са ЕУ и колективним западом у разним „оригиналним“ решењима на нашу штету. Неки кажу да има и „добронамерног“ шапутања и са истока.
У све што нам се догађа последњих годину дана до грла је умешана ЕУ са препознатљивим интересима водећих земаља ове заједнице.
Универзитетски ректорски, декански и професорски кор, већине наших факултета који су скривени у сенци политички инструисаних и истурених студената блокадера и домаћих „професионалних“ медија којима се командује из иностранства (читај ЕУ), још увек делимично управљају збивањима у сфери друштвене надградње, вешто користећи све добро научене вештине накарадног дијалога, који се ево већ скоро годину дана одомаћио и међу грађанима Србије.
Власт стално пружа „дијалошку руку“, али друга страна се још није ни легитимисала и не узвраћа спремност за руковање. Слутим да ће блокадери са све професорском свитом, делом (не)поштене интелигенције уз расклиматану политичку опозицију, императивно затражити „добре услуге“ и помоћ из иностранства за дијалог са влашћу, ако до њега дође. ЕУ спремно чека да „допринесе“ читавим арсеналом од, нон пејпера до разних пакета санкција.
Дакле, далеко смо од истинског садржајног дијалога, а све што смо од разговора до сада имали, боље да се не понови. Ако и дође до таквог дијалога, биће то килава, јадна и још једна предигра за нове невоље.
Проблем је у кући и овде се мора решити. Сопственим снагама. Репертоар добрих „дијалошких услуга“ са свих страна света, енергично се мора одбацити. Јер све је у нашим рукама.
Ако до сада, „пендрек спаса“ кога су блокадери прижељкивали, није радио, није потребно ни да се полицијска палица, без преке потребе, диже и сада. Сада би доследну примену закона за све који га не поштују, ваљало подићи на највиши ниво. Без изузетка. Ово ће отворити очи свима, а истински дијалог ће неминовно уследити као резултат законске доследности.
Тада би све „корисне дијалошке алатке“ требало вратити Европској унији и ако нас тада искрено буду хтели у својој дружини и то се поклопи са нашим искреним хтењем за чланством, брзо ћемо отворити све преостале кластере и залепити фластере од убоја и рана на европском путу.