Ту око 1. маја, Међународног празника рада, војне параде у Москви, а раније и наших парада победа, увек се сетим једног од првих геополитичких вицева, који сам још у детињству чуо и само делимично разумео.
Гласио је овако:
„У сред Другог светског рата препиру се Рус, Немац и Енглез, око тога, ко ће бити победник рата. Рус каже, победиће класа, Немац вели, раса, а Енглез, трљајући палац и кажипрст, рече, победиће каса“.
Навијао сам у овом вицу за Руса и дуго, све док нисам понешто прочитао и, посебно, док ме живот није наклепао по глави, веровао сам у „класног победника“.
Део те наиве и данас чучи у мени.
Неспорно је, да су Руси уз огромне војне и цивилне жртве, сломиле кичму нацизма. С правом, историјским и моралним, они и данас не дозвољавају да се ти дани огромних жртава за слободу, релативизују и заборављају.
„Бесмртни пукови“ преживелих потомака који 9. маја на Дан победе носе фотографије својих погинулих у рату и са њима марширају у многим градовима данашње Русије, не дозвољавају да се историја заборави.
Међутим, исход овог вица, у актуелном историјском пресеку, изгледа некако другачије:
Каса је победила и она је, нажалост, постала мера живота и мера успешности и појединца и друштва; Раса није, и то је добро, мада с времена на време букну рестлови таквог рата и тамо где се најмање очекују и; Класа – радничка наравно, највећи је губитник поменутог светског рата, последњих „мирних“ деценија и текуће свакодневице.
Првомајске прославе све су блеђе и ако би неко поводом овог празника могао себи да да највише одушка и бар прозбори о свом све јаднијем положају, онда је то радничка класа.
Али, то се не догађа.
Класа ћути, а наши синдикати, њени званични гласноговорници, такође с брњицом на устима.
Све ми се јавља да је брњица од злата и да се уста не смеју отварати и да је мук радничких предводника, дебело плаћен.
У последње две године у промајске празнике, као и у све остале прославе и масовна окупљања, убаштрала се и „Корона“ која је и овај празник бацили у сенку. Због „сијамске“ везе са православним Ускрсом, ове године, раднички празник је додатно разводњен.
Ваљда због ове временске блискости са највећим верским празником, шарених јаја, барене шунке, роштиљања и других хедонистчких опуштања, потпуно су олабавиле везе са суштином овог, „класног празника“.
Док сам гледао извештаје из света како је обележаван и прослављан раднички празник, чини ми се да се у „зрелим“ капиталистичким земљама овом датуму смисленије поклања пажња него код нас, где се деценијама „другарски орила песма у славу раду“.
Тамо нешто и кажу, сете се о обесправљености света рада, преврну неки аутомобил, запале бакље и сукобе се са полицијом, а овде код нас, синдикати ни пасуљ нису скували.
А ако се само мало разгрне овај класно-синдикални проблем у Србији, видела би се провалија сахрањених радничких права, а ова рупетина се и даље пуни „бедом пролетаријата“.
Али зато расту велелепне куле власника капитала.
Од како смо на добровољно-принудној бази забауљали у капитализам неолибералног типа, у држави и од актуелне власти овакав однос према запосленима својски се подржава. Капитал је раширио своја крила, а држава са законодавном, извршном и судском влашћу, пуним плућима дува у њих.
Трудим се, али ми не успева да се сетим и једног од десетина радно-правних закона који су донети у последих 20 година, а који су ишли у корист запослених.
Све је окренуто капиталу, иностраном посебно. Само што хорски нисмо запевали оде светским мултинационалним компанијама.
Наши званичници то и раде, а приде, тим истим компанијам, додељују и финансијску помоћ.
Где су ту запослени и незапослени, шта им је чинити, а где су синдикати и шта би они требало да раде?
Запослени данас не могу много. Скоро ништа.
Добровољно пристају да буду експлоатисани, слабо плаћени и обесправљени, јер материјална беда их приморава на подаништво.
Дебљина новчаника, (каса) постала је мера битисања, части, угледа, поштења. Мера живота.
Алиби за нерад има и синдикат, јер ето чланство добровољно прихвата овакав статус. Ту је и она златна брњица на уснама синдикалних функционера.
Има ли изгледа да буде боље за свет рада?
О томе у новој дописници.