Да ли је инфлација боља од круте финансијске стабилности? Судећи по ономе што раде богате земље, предводнице западне хемисфере, биће да јесте.
Не бих се изненадио да после економских невоља богатих земаља, које су додатно изазване Корона вирусом, инфлација, односно штампање пара без реалног покрића, сада постане ефикасан финансијски лек, који могу користити искључиво велике и богате државе. За сиромашне то није препоручљиво, још то није ни у разматрању, тако да за њих остаје стари добри лек– уз високе камете позајмите од богатих.
Са инфлацијама и хиперинфлацијама, горка искуства имале су многе државе, а ми 1993. године. Хиперинфлација коју смо ми у Србији преживели има хиљаду ружних лица и не би је требало ником пожелети. Некако смо преживели овај период.
Узгред, треба рећи да је хиперинфлација овде за неке широм отворила врата богатства. Први ешалон тајкуна и младокапиталиста регрутован је баш у овом периоду. Тада, средином деведесетих година прошлог века, појединци су се дочепали првих милиона у чврстој валути, за које се не сме питати како и одакле потичу. То више не пита ни ова наша, у међувремену, очврсла држава. Нешто је у почетку и запиткивала , али онда се ућутала, а ови „капитални првенци“ су пропрани, изветрени, осушени и преведени у легално финансијско стање. Сада су то угледни и честити људи. Виђамо их једном годишшње на Копаонику на неком скупу успешних привредника. Економски форум, тако се ваљда зове ово собрање.
Постоји само једна закономерност код свих који су се у том периоду дебело офајдили – Били су блиски актуелној власти, а посебно интимни са безбедносним структурама, пре свега, сивим еминенцијама у државној и војној безбедности и полицији.
И данас је тако, и ко стоји добро са кратким и дугим цевима у земљи, биће богат.
Али да се вратим теми.
Лек за санирање последица економског посртања због Короне, најбогатије земље света сада виде у „хеликоптер парама“, које се милошћу државе деле широким слојевима становништва и радницима који су остали без посла. Новац се намиче повећањем буџета, позајмицама од националних банака или неких централних финансијских институција, што је, како смо некада говорили, дефицитарно финансирање, или штампање пара, односно инфлација.
Америка се разбацује са билионима долара. Најпре је свакој породици из хеликоптера пало хиљаду долара, а сада се маше са још 400, а како Трампа ускоро чекају избори долепршаће још нека стотина долара.
Да не заборавим и ми смо добили по 100 евра од наше у међувремену финансијски консолидоване државе.
Европска унија, наш блиски и далеки циљ, спремна је да близу два билиона евра у облику бесповратне помоћи и јефтиног кредита, утисне привреди и грађанима.
Помињу се неке силне милијарде које ће добити наше комшије у Европској унији, а посебно се апострофира Хрватска која ће сразмерно броју становника добити баш, баш, доста новаца.
Цифре су такве да појачавају љубав оних који верују у Унију, а смањују сумњу оних који не љубе превише овако устројену Европу. Ко верује нек верује, а они који још увек мисле да нема леба без мотике, нека одмахују руком.
Док богати, овако испуштају паре с висина, нас овде хвале што смо шпарљиви, што одржавамо стабилан курс динара, што смо се финансијски консолидовали, што се разумно задужујемо и што старе и нове дугове враћамо на време. Богати, иначе, обашка воле када сиромашни траже паре на зајам јер онда и камату могу повећати и тако миц по миц ето дужничког ропства, ето колонијалног статуса.
Немам памет да докучим како те богате земље могу да штампају толико новца без реалног покрића, али слутим да се бар део одговора крије у томе да ће овај трошак платити сиромашне дужничке земље, на овај или онај начин.
Међутим, сетих се оне „умерене инфлације“, која је постојала од средине 70-тих, до пред крај 80-тих година прошлог века. Обично се каже да је то било „златно доба“ бивше Југославије.
То време са динаром, који је стално губио вредност према чврстим валутама, памти се по: нема кафе, нема прашка, нема бензина, возило се пар-непар, писали су се чекове, са и без покрића, а памтимо га и по великом задуживању државе код међународних финансијских институција и разних „париских клубова“.
Али, памти се то време и по повећаној динамици и инвестиционој предузимљивост и појединца и привреде. Сећам се те социјалне и економске живости, учествовао сам у њој и понешто материјално стекао. Уз ту „стимулативну инфлацију“ и жестоко породично билдовање мишића, стекли смо кровчић над главом.
Неки кажу да нам се због ових олаких инфлаторних добитака (билдовање се не рачуна) и распала држава.
Сада, све је стабилно, чврсто, јако, али нема те живости. Некао се све умртвило. Можда би ту помогла једна умерена инфлација, али наша Народна банка, са све гувернерком, вице гувернером, Управним и Надзорним одбором то неће ни за живу главу. Знају ваљда људи шта раде. За то су дебело плаћени. То су, бре, наши финансијски менаџери.
Хајде да сачекамо још мало, да видимо како ће ова „трулеж на западу“ да прође са овим надуваним финансијским дериватима, па да и ми кренемо њиховим стопама.
Ако им се распадне кућа, ми нећемо ићи у том правцу. Знамо како то изгледа. Ми смо, како рекох, очврсли, а можемо им послати вицегувернера са пар саветника Народне банке, да их посаветују како да изађу из буле, ако западну у невоље.