Категорија: ПОЧЕТНА

За демократију са све њеним процедурама не може се широм отвореног ума и уста рећи, да је то најбољи начин да се у држави дође на власт, али сви ће потврдити да је бар елементарно поштовање демократских начела, најмање лош пут до политичке власти. Невоља је што у Србији, неколико месеци пре парламентарних и председничких избора, не постоји ни основни демократски предуслов, који би бирачима омогућио да се лакше определе ком ће се „царству приклонити“ – да ли актуелној власти која је већ окупила широку коалицију политичких странака и покрета, или такованој блокадерској студентској листи, или опозиционим странкама које су се раштркале.

Суштина је, уствари, да нема дијалога, а разговори, јавне дебате, сучељавања различитих идеја и интереса су погонско гориво сваке демократске утакмице. Посебно изборне.

Најпре зашто нема дијалога?

Нема га зато што „студентска листа“ (ма шта то значило) не жели никакав дијалог. Бег од дијалога за њих је потпуно свесно и стратешко политичко опредељење, које је специјално припремљено за предстојеће изборе. Није то, наравно, њихов, студентски мозак смислио. Сувише су млади за такво непочинство Пре ће бити да иза овог стоје њихови професори, декани, ректори и онемоћала опозиција уз помоћ ментора и „великих пријатеља“ из Брисела. Суштински, они покушавају да начине обојени револуционарни преврат, заобилазећи демократску ваљу грађана, управо бежећи од демократских избора.  

Иза овог лукавства крију се три  циља. Први, ако на изборима изгубе, `ладно ће рећи да не признају резултате, јер избори нису били демократски (није било дијалога), други, наставиће производњу хаоса уземљи, уз помоћ и свеколику подршку „дубоких грла“ из Европске уније и трећи, скривање њихових намештеника који ће се појавити на изборним листама и тако изаћи из анонимности непосредно пред изборе.

У свакој варијанти после избора спрема се хаос. Он ће изостати само у случају да такозвана студентска листа победи. Куриозитет је и да изричитом одлуком самих студената блокадера,  тих истих студената неће бити  на изборној листи. Они ће уступили место старијима, који су их само пре неколико месеци китили епитетима да су „студенти брушени дијаманти наше садашњости и будућности“.  

Опозиционе странке су такође без заједничког именитеља, што их за сада удаљава од скупног изборног наступа. Највећи број ових странака,  такође је под контролом ЕУ.

У садашњем српском парламенту  и јавном животу има опозиционих странака које се противе досадашњој политици ЕУ према Србији, не подржавају ни власт ни  студенте блокадере и оне, конструктивно учествују у скупштинском раду.

Без обзира што дијалога нема, а неће га ни бити, јер као што рекох, реч је о стратешком политичком ставу произвођења хаоса такозване студентске листе и већег дела опозиције. Но, то што они дијалог не желе, не значи да немају своју политику. Њихови политички и идеолошки ставови се износе   на медијским платформама које се директно финансирају из иностранства, а ту су и друштвене мреже.  

Суштина свега што они раде, говоре, преносе и сликају је, да у Србији не постоји ниште што је вредно и најмање похвале. Јер, све што се урадило, што се ради и што ће се радити, крајње је негативно и лоше. Буквално све, ама баш све у Србији не ваља. Ова потпуно црна слика српске стварности форсира се намерно и то је блокадерима, најзначајнији алиби зашто не желе дијалог. Да сада, којим случајем, пожеле  дијалог, озбиљно би доживели суноврат у сопственим главама и пропала би им целокупна политичка концепција.

Од дијалога  се свесно бежи од самог почетка, када су Председника А. Вучића прогласили ненадлежним. Намерно искључивање дијлога,  кључно је обележје предизборног, изборног и постизборног сценарија хаоса. Јер уласком у било какав дијалог, чак и фингирани разговор о споредним темама, блокадери би се морали суочити са реалношћу која одудара од њихове унапред створене лажне медијске слике. Тог тренутка би пала њихова политика и предизборна стратегија, а њихов задатак под бројем један је да баш  такву накарадну медијску слику и праве. Она је наравно, од почетка у функцији намерне дискредитације било какве демократске процедуре. Отуда је код њих све црно да црње не може бити. Нарочито је црно ако је реално бело. Баш то бело, не питајући колико кошта, треба укаљати и оцрнити и печатирати крвавом шаком, јер у Србији ништа лепо и позитивно није могуће.

На тој платформи хаоса они ће до избора тражити своје присталице. Кредибилне сондаже јавног мњења говоре да њихова црно-бела слика српске стварности губи битку од исте те реалности. Јер, у реалном животу, ништа није црно-бело.

Јутрос, отварајући улазна врата куће у поштанском сандучету угледах отворено писмо. Синоћ кад сам закључавао капију писма није било. Дакле, стигла нам је ноћна пошта. Закључујем да је реч о некој ванинституционалној работи. Уз кафу, сазнадох да ми пишу „моји суграђани“, и да ме ословљавају, „драги наши сународници“. Пишу нам грађани, а ми примаоци смо припадници различитих народности.

Све анонимно и тајанствено. Пошиљаоци су под маском, која им образ скрива. Какво ли им је лице?!

Између прва два гутљаја кафе разбуђуше, би ми јасно да је писмо посвећено економско-политичком положају појединца у нашем друштву и да је срочено уљудним речником, бираним речима које не замећу свађу, полемику или, не да` Бог, некакво вербално препуцавање. Никаквих увреда, или позива на насиље. Само умилне речи и вапај за дијалогом извиру из писма:

Суграђани, тј. пошиљаоци, хвале нашу бригу о породици и отаџбини, наше искуство, минули рад и мудрост, забринути су што нам се нуди мноштво информација па се до истине тешко долази и не знамо коме се може веровати, да ли Вучићу који се хвали напретком, или је реч о празним причама и обећањима. Па онда, прича се о корупцији и неправди, за које ни сами аутори писма нису знали, да ли су то измишљотине и претеривања, али када су чули приче обичних људи, уверили су се да тога има у изобиљу. Пошиљаоци писма – „моји суграђани“, не траже да ми променимо мишљење, само нас моле да саслушамо и чујемо једни друге, да верујемо да  Србија може боље, да наши пензионери заслужују више, а наша деца срећу траже у Србији, а не негде у иностранству. Призивају дијалог. На крају рекоше и ово – „Ако желите да разговарате, да поделите своје мишљење или да сазнате више, увек смо ту за вас, јер ваш глас је важан“.

Већ на половини испијене кафе јави ми се да је ово политичка прича, а крај писма то потпунo открива. Реч је о лаганим кондиционим припремама пред предстојеће изборе. Не могу са сигурности рећи у којој страначкој кухињи је „укрчкана ова чорбица“ од писма.

Невероватно, али ово писмо ме вратило у детињство, а потом и у време када сам деци, а недавно и унуцима, читао песму, „Патак и жабе“ – Змај Јове Јовановића. Последњи стих ове поучне песмице, тиче се аутора ноћне поште која ми је убачена у поштнско сандуче и послужила ми је за наслов ове дописнице.

Називају ме драги, желе да разговарају са мном, да поделимо мишљење, мед им тече из уста, отворено им и срце и душа за мене, али, не знам ко су они. Крију се! Не верујем им! Лажу!

Никада не треба веровати  људима под маскама, а ми смо сведоци политичког маскенбала већ више од годину дана.

“Хуље лепо зборе, ал` нитковски раде, рекао је Змај.

Не знам како ви, али отекао сам од кукњаве за дијалогом. Какав црни дијалог. Као, то је једини спас за наше располућено  друштво. Мучно је више и слушати мудра зборења са дубокоумним реченицама које нас упућују  како је једини излаз  који нас води до социјалног склада, слоге и мира, његово величанство ДИЈАЛОГ. Никад више захтева за спасоносним дијалогом, а он ни на видику.

Појам дијалога је већ деценијама, бар за нас у Србији, изгубио сваки смисао. Ко је у досадашњим дијалозима и другим формама разговора супротстављених страна, користио чињенице, здраву логику, историјску, политичку и економску позадину, како би решио неке спорне ситуације? Нико. Тако је било јуче, тако је и данас. Истинска комуникација која би почивала на овим поставкама, која би могла да резултира здравим компромисом, што и јесте смисао сваког разговора, за нас у земљи Србији није ни дозвољена.

Такав дијалог је забрањен. Разговор се сада одвија само међу истомишљеницима. Саговорници аминаше један другом, што је  монолог удвоје. То нам је слика јавне медијске сфере. Разлика је што једни „бију“ искључиво лево, други десно.

Садашње поимање појма дијалога, у ствари је већ утабан пут да баш не дође до никаквог решења. Јер, спорне, проблематичне ствари и стања у Србији морају да трају. Да је киње и исцрпљују. Таква назови комуникациона дијалошка вештина у Европској унији и земљама западне хемисфере, негује се за нас (само за нас). Овакав испразан и јалов дијалог такође је део хибридног рата у циљу умирења и упокојења непослушне Србије која хоће својим путем, а то је јерес која се мора спречити. Као у средњем веку, инквизиција је и данас против правог дијалога. Нуди се неки сурогат искреним разговорима, а то јесте делић обојене револуције против Србије која траје од распада бивше СФРЈ. Петооктобарски пуч 2000-те године, донео је половичан резултат, а сада би посао дисциплиновања Србије требало завршити. Ово је нескривена политика ЕУ њихових следбеника на домаћем терену.

Присетимо се само неких дијалошких помагала за постизање „праведних“ договора за Србе и њихове комшије, који су се обилато користили приликом доношења: Дејтонског споразума, Париског потписивања истог, Кумановског мира после бомбардовања, Бриселског и Охридског споразума… – узми или остави, штап и шаргарепа, нон пејпер, уцене , претње санкцијама, обавезни посредници у разговорима, добре услуге, потпуно искључени разговори лицем у лице, кружење посредника, кружење папира, шатл дипломатија, медијски притисци, утисци уместо чињеница…

Додуше, све  наше досадашње власти, укључујући и актуелну, дале су свој „допринос“ учествујући са ЕУ и колективним западом у разним „оригиналним“ решењима на нашу штету. Неки кажу да  има и „добронамерног“ шапутања и са истока.

У све  што нам се догађа последњих годину дана до грла је умешана ЕУ са препознатљивим интересима водећих земаља ове заједнице.

Универзитетски ректорски, декански и професорски кор, већине наших факултета који су скривени у сенци политички инструисаних и истурених студената блокадера и домаћих „професионалних“ медија којима се командује из  иностранства (читај ЕУ), још увек делимично управљају збивањима у сфери друштвене надградње, вешто користећи све добро научене вештине накарадног дијалога, који се ево већ скоро годину дана одомаћио и међу грађанима Србије.

Власт стално пружа „дијалошку руку“, али друга страна се још није ни легитимисала и не узвраћа спремност за руковање. Слутим да ће  блокадери са све професорском свитом, делом (не)поштене интелигенције уз расклиматану политичку опозицију, императивно затражити „добре услуге“ и помоћ из иностранства за  дијалог са влашћу, ако до њега дође. ЕУ спремно чека да „допринесе“ читавим арсеналом од, нон пејпера до разних пакета санкција.

Дакле, далеко смо од истинског садржајног дијалога, а све што смо од разговора до сада имали, боље да се не понови. Ако и дође до таквог дијалога, биће то килава, јадна и још једна предигра за нове невоље.

Проблем је у кући и овде се мора решити. Сопственим снагама. Репертоар добрих „дијалошких услуга“ са свих страна света,  енергично се  мора одбацити. Јер све је у нашим рукама.

Ако до сада, „пендрек спаса“ кога су блокадери прижељкивали, није радио, није потребно ни да се полицијска палица, без преке потребе, диже и сада. Сада би доследну примену  закона за све који га не поштују,  ваљало подићи на највиши ниво. Без изузетка. Ово ће отворити очи свима, а истински дијалог ће неминовно уследити као резултат законске доследности.

Тада би све  „корисне дијалошке алатке“ требало вратити Европској унији и ако нас тада искрено буду хтели у својој дружини и то се поклопи са нашим искреним хтењем за чланством, брзо ћемо отворити све преостале кластере и залепити фластере од убоја и рана на европском путу.