Категорија: ПОЧЕТНА

Зашто сам сумњичав и критичан према новом  долазећем режиму? Зашто му не певам похвалне песме, сада, када то већина чини.

Ретки су изузеци и скептици. Међу њима сам. Признајем. Српски нетипично, јер променила се власт, време је за прелетање. Неки то чине и проналазе иновативна решења у прању сопствене биографије. Нисам у том „клубу“.

Потпуно разумем оне који славе. Позитивне победничке емоције резултат су оверене убедљиве победе на недавним изборима.

Доста сам већ писао  о свему што се догађало у протеклом периоду. Не бих да се понављам. Пишем о овој теми скоро две године. Десетак потоњих „дописница“ на мом блогу, довољно говоре. У основи, сва та сумња око студената у блокади, њихових помагача из  земље и иностранства и свега онога што је стало у две блокадерске године, по мом мишљењу, своди се на једну изреку познатог правника Валтазара Богишића – „Што се грбо роди, време не исправи“.

И поред убедљиве победе на изборима за поштовање, за мене је тај успех, (именован као студентски, па уступљен „провереним кадровима“ у које такође сумњам), само везана врећа непознаница без броја. Једноставно, не прихватам када ми неко продаје рог за свећу.

Победи се, наравно у зубе не гледа. То је глас народа, али отворено је питање како ћемо победу „конзумирати“. Сумња је, у сваком случају, пожељна. Препоручујем је и највеселијим после ових избора. Свирајте, свирајте, али и за појас задените. Останете ли само на нивоу патолошке мржње према Вучићу, ништа добро нећете урадити ни себи ни другима.

Зашто ништа критички не говорим против одлазеће власти?

То чиним потпуно свесно и намерно. То избегавам, јер начин владавине Александра Вучића, критиковао сам када је требало, када је био на узлазној путањи владавине. Тада сам био и члан Српске напредне странке, једине партије којој сам приступио у вишестранаком животу Србије.  

Дакле, како каже народна пословица – „Вуку сам мерио реп док је био жив“. Сада више није. Зову ме да га мртвог, са њима,  гурнем у јаму. Ја то не радим. Зна се ко то ради.

Иначе, Александру Вучићу желим све најбоље. Грешио јесте, али је и штошта доброг  урадио, што сам такође помињао у дописницама.

Због критика на рачун Вучићеве власти, једне врсте, просвећеног апсолутизма, како сам је тада називао, до прозивања градске власти у Панчеву за некомпетентност, и катастрофалног учинка у решавању комуналних проблема грађана, посебно у Качареву, 2017. године сам одстрањен из СНС. Избацили ме к`о куфер.

Све што сам од тада и у наредних седам година говорио и писао, односило се на критику према, тада актелној власти. Скоро да сам се специјализовао за комуналне проблеме Качарева и маћехински односа Панчева према Качареву, али и осталим насељима. Чак смо основали и Удружење грађана – Качарево општина. Ништа није вредело.

У току кампање за последње парламентарне изборе доживео сам, такорећи личну сатисфакцију. Вучић је, у бројним сусретима са грађанима широм Србије, самокритички говорио да су, СНС и држава подбацили у решавању основних комуналних проблема, наводећи да је реч о тешкоћама са уредним снабдевањем водом и изградњи канализационе мреже. Нажалост, касно се сетио,  да је „на локалу“, част изузецима међу којима Панчево није, имао очајне кадрове без икакве иницијативе.

Сумњам да ће и нови властодршци прионути да упристоје живот обичног народа. Они тек о томе врло мало знају. Уосталом увек је лепша слика када се „главни“ политичари у држави сликају поред неких атрактивних објеката, Београда на води, мостова, нових аутопутева, брзих возова… Вучић је то знао одлично.

Ко још, ко живи високо у облацима политике, жели да се слика поред блатњавих канала водоводних цеви или на колектору за прераду фекалне воде.

Што се мене тиче , ова неиспуњена обећања бивше власти, биће  основни параметри  по којима ћу мерити учинак нових властодржаца. Наравно, не заборављам и многа тешка национална питања која су још отворена.

Што се ендемске корупције тиче, ње не сме да буде. Нулта толеранција. Није је било за време Слобе, Ђинђића, Тадића, Николића. Можда је и било, али судски није потврђено. Сви су невини. Историја нам се понавља. Видећемо како ће Вучић проћи на овом тесту. Где ли је сакрио новац. Много је градио. Негде мора да је и „дебело“ уштинуо за себе. Већ виђено!

Али, ваља признати и да је прича о корупцији последњих 30 година  била најефикаснија алатка за обарање власти у свим земљама света, од најбогатијих до убогих. За ове две године студенти и „умрла“ српска политичка опозиција често су „газили“ власт позивајући се на ову тему. Треба је само институционално потврдити, док је разне комите, кланови и кланчићи не ставе под своју контролу. То нам се управо догађа.

Рећи ће на крају за чије и колике паре радим и смишљам ова „непочинства и  рушим снешка“ ватреним љубимцима победничке изборне листе.

Прво, ангажован сам да унесем мало неопходне равнотеже у наше, а пре ће бити, ваше искључиво поимање стварности.

Плаћен сам добро. Реч је о суми која почиње бројем  већим од један, али из кога следи још шест цифара. Исплата је у доларима. То сам изричито захтевао, јер због геополитичких збивања у свету, евро ми не делује поуздано. Финансијери су ми из невладиног сектора. Малопре сам звао Наташу Кандић, да ме препоручи код Сороша. Русима сам се братски захвалио, на понуђеној масној финансијској порцији, због невоља које тренутно имају у Украјини.

Задовољан сам и мотивисан. Пишем даље!

Да није трагично, било би комично! Многи и овде и у иностранству, постављају питање, да ли ће се студенти, сада, после убедљиве победе на парламентарним изборима, и признањем те победе од пораженог СНС-а, на најбољи начин снаћи у вођењу државе, која је после неколико тешких деценија кренула стазом опоравка.

Да ли ми то сами себе, или нас неко заварава, када поставља такво питање?

Најпре, студенти нису ни победили. Ено их у аулама, амфитеатрима, семинарима, вежбама, лабораторијама, бар њих 99 посто. Остали су само пленуми, још су анонимни, али ту су негде. С времена на време, помене им се име. Додуше и за зборове се ту и тамо понекад чује.

Од првог дана, текстовима о овој теми у дописницама које пишем у мом блогу  (www.penzionerskadopisnica.rs) говорим да студенти, њих врло мало, несвесно, или свесно, раде за другог. Да, корисни су идиоти. Позајмили су своје име и тренутно занимање, да се Власи не досете.

После изборне победе, почели су ту и тамо да се стидљиво појављују и, као нешто важно саопштавају. Својом вежбаном озбиљношћу, чврстином и жељом да буду старији, подсећају на холограм. Помале личе и на Хари Потера.

Њихова улога у овом филму, радног наслова, „Располућена Србија“, ближи се крају. Шта су урадили, урадили су. Остатке њихове улоге у постизборној стварности, преузели су неки, сасвим оцвали и исфрустрирани незадовољници, који „оперишу“ по: медијским кућама, средњим школама, локалним самоуправама, јавним предузећима… тражећи оставке од портира па навише, све булазнећи о легалности и легитимности. Већ виђено после петооктобарског пуча, 2000. године.

Студенти  у, и око пленума, своју улогу  „часно“ су завршили. Сада се на ову „част“  надовезују  други са студентске листе. Много старији. Много лукавији. Студената на листи нема, па и да хоће, државу не могу водити. Дакле, бесмислено је питање с почетка текста.

Студентима се може и опростити, када грлом у јагоде, започну неки посао коме нису дорасли. У многим земљама забележене су студентске побуне. Од 1945. године да сада, код нас, је било неколико „индекс револуција“, а ова последња ће се памтити по највећој злоупотреби младих људи ради доласка на власт.

Памтиће се да се људи лукавством служе када немају довољно памети. Части и образа још мање.

Биће ово тешка борба против лукавога!

 (Хоће ли бити револуција, или еволуција)

На парламентарним изборима студентска листа је убедљиво победила. Исход избора је да је на политичкој сцени Србије остала само једна политичка партија – Српска напредна странка. Ту је победничка Студентска листа, која није партија, а не зна се ни шта је, а у Скупштини ће бити још четири политичке групације националних мањина. Остале, дојучерашње политичке странке позиције и опозиције, избрисане су из парламентарног регистра до неког новог “изборног извлачења“.

Како је и обећао, први је студентима честитке упутио Александар Вучић, који се са својом странком сели у опозиционе клупе Народне скупштине. То је био господствен гест и требало би да допринесе ублажавању дубоке политичке подељености, „располућене“ Србије. Да ли ће тако и бити, видећемо. Сумња ми је већа од наде, парафразирао бих речи Добрица Ћосић.

Одмах после избора, уследиле су жеље, честитке и поздрави. Велики светски играчи: Америка, Русија, Кина, Европска унија…, то су учиниле са одмереном дозом дипломатске учтивости и жељом да Србија са тим државама, настави пут сарадње и развоја и убудуће.

Много директније и са лако читљивим дипломатским речником стигле су: жеље, честитке и поздрави, од првих комшија, који су кроз јавну подршку студентима уназад две године, а посебно у предизборним активностима, имали и удела у њиховој победи. Сви су задовољни, јер Србија је сада, напречац постала демократска земља, ето, и њиховим заслугама. Међутим, већ се износе и спискови жеља, шта би сада нова власт требало да учини за њих, да им узврати на њихово „доброчинство“,  како би се „искрено и трајно“, наново заволели. Ето нам новог бртства и јединства.

Први су дани нове власти. Тек треба да се конституише, а за то треба испоштовати прописану демократску процедуру. Међутим, судећи по првим акцијама разних неформалних студентских група, које кидишу на руководства јавних предузећа, информативне куће које им нису по вољи, укључујући и РТС, где се императивно траже оставке, сва је прилика да им се много жури и да им је демократска процедура и поштовање институције у другом плану.

Трећег дана по одржаним изборима, умножио се број ових комитских упада. Ово прилично сведочи, да међу победницима постоји страх од сопствене победе на изборима. То није немогуће, јер и појединачно посматрано, али и у масовној психологији, страх од победе није непознат, посебно ако не знаш шта ћеш са том победом. Оно што је као програм Студентске листе понуђено у току предизборне кампање, заиста није чврст план, чијом реализацијом би се на демократски начин стигло до циља. Ова системско идеолошка грешка, непознатог, а потом и шмрљавог плана, прати студенте блокадере од њихових првих излазака на улицу пре скоро две године.

Наиме, један од најупадљивијих транспарената и парола у том периоду, али и током вишемесечних протеста, гласила је – РЕВОЛУЦИЈА ПА ЕВОЛУЦИЈА. Поред  овог текста био је отисак крваве шаке.

Уколико наредних дана и ноћи учестају ови комитски напади на разне институције, јасно је да ћемо бити сведоци, или у горем случају жртве револуционарног терора, који је узрокован страхом победника који не зна шта ће и како ће и не  мари за демократски пут примо-предаје власти. Хоће све, брзо и одједном. Ово је пут који не познаје и не признаје еволуцију. У страху су велике очи, бира се револуција, рат брата против брата. Бира се пут  крви.

То Србији није потребно, али некоме ко управља уплашеним победником недавних избора, јесте!