Без обзира како је називамо, „класичном или обојеном“, битно обележје сваке револуције, не мери се само степеном насиља, количином проливене крви и бројем одсечених глава, већ чињеницом да све захвате за коренитим променама у друштву, можемо вагати количином узајамне искључивости и мањком здравог разума. Та искључивост данас се препознаје на најширем друштвеном нивоу, у држави, међу политичким партијским идеолошким противницима, али и у породици, између родитеља и деце, чак и међу децом.
Историја је пуна доказа револуционарног терора над идеолошким неистомишљеницима и успутним умешачима у тренуцима друштвеног радикализма. Нама у Србији за овај наук нису потребни силни потоци крви, Француске буржоаске (јакобинци и термидори), ни Совјетске комунистичке револуције (бољшевици и мењшевици). За болно искуство, из кога се може доста научити, довољна нам је и наша револуција после победе Комунистичке партије у Другом светском рату. Само због идеолошког неслагања, комунистички револуционарни терор у Србији, не рачунајући рат, у првим поратним годинама у смрт је одвео неколико десетина хиљада људи. Од живота их је делило само то што нису мислили као победници. У револуцији немаш право да другачије мислиш. Ил` се склони ил` се поклони. Тако је било и у потоњим деценијама социјализма, јер смо имали и хвалили се, револуцијом која тече.
Сведоци смо и петокотобарске револуције, или пуча (како вам драго) 2000. године. Великог насиља и крви није било. Било је пуно револуционарних амбиција, обећања, младих неискусних кадрова, наглих заокрета, а осврнемо ли се и оценимо успешности те револуције, тешко да се нечим вредним из тог периода можемо похвалити. Јер, сам чин револуционарног терора и рушења старог није ни најмања гаранција да ће нови поредак бити бољи и успешнији. После ове револуције већина грађана је осиромашила, држава доведена до банкрота, а како то обично бива, појединци који су управљали „5. октобром“ су се обогатили.
Недавно нас је опет сустигао захтев за коренитим променама.
На срећу, то што се последњих месеци код нас збива, није обележено крвавим насиљем. Захтеви студената, њихових професора и помагача у земљи и из иностранства, су: смена актуелне власти, „ненадлежног“ председника, пре свих и нови, потпуно нови живот из почетка. Дакле, циљ је радикалан и јесте реч о некој револуцији. Она није крвава и класична (на срећу). Није ни обојена у јарким бојама у гваш техници, али јесте неки „акварел пуч“, са још неухватљивим камелеонским колоритним сенкама и преливима.
У свом пику, свака револуција је лишена разума. То је обележје свих друштвених радикалних процеса, без обзира на степен насиља који оне носе са собом.
Наша стварност сада је таква да се разлике, искључивост и мржња могу чути и читати на сваком кораку. У јавној медијској сфери, а нарочито на друштвеним мрежама, „револуционарна памет“, изгледа овако!
Овде ништа не ваља! Страва и ужас од врха до дна! Сви су лопови! Најлоповскија је власт, а ненадлежни председник државе је највећи криминалац! Све су упропастили! Овде се ништа не може поправити ни урадити! Све мора из почетка! Тотални ресет! Ко не мисли као ми, има се оградити у тор за дисциплиновање и преваспитање, или трајно елиминисати! Ко не мисли као ми, ко не дели, али сто посто не дели наше идеје, тај је ћаци. Таман посла „ћаци“, то никако! Скачи, играј, млатарај рукама, буди шашав, кревељи се к`о луд на брашно, само не смеш бити ћаци.Зар да знојавим поштеним радом стижеш до циља! Тако не може! Дуго траје! Мора одмах! Сада и све!
Ова наша акварел револуција која се већ пет месеци „премењува“, коначно је доспела и до политичког обличја. Професори наших дичних београдских и иних српских факултета са све деканима и смушеним симбол-ректором Ђокићем, смогли су последњи атом снаге и убедили своју децу студенте, са којима су били у конспиративном противприродном политичком блуду и дању и ноћу, да затраже изборе како би убедљиво победили прошлост, садашњост и будућност и коначно се изборили за вечни рај у земљици Србији. Овај циљ достојан је сваке револуционарне погибељи. Нема цене за ово! Све мора стати! И живот се мора зауставити, ако не иде другачије!
Наши студенти блокадери-револуционари са све акедемским професорским, кремом наших универизтета, презиру еволуцију. Не виде ништа што би се могло поправити, нигде добро што би могло бити боље. Они као да не живе у реалности.
Слоган на протестима младих последњих месеци – „РЕВОЛУЦИЈА ПА ЕВОЛУЦИЈА“, често је био у гро плану. Тај тобож мотивишући кредо опасно дели друштво. Питање је колико млади уопште и разумеју овај транспарент који је у последњих сто година одвео у смрт стотине хиљада живота са ових простора.
Али „акварел револуција“ баш подгрева овај појмовни хаос међу младима. Није ваљда да професори наших факултета ово не знају. Случајно су ваљда „произвели“ ћације који им грдно сметају. Али не примећују да су нехотећи произвели и „делулу“ младе.
Погрдно се говори о „ћацима“,судентима који би да уче, а са похвалама у небеске висине се дижу „делулу“, опет наша деца, срењошколци и студенти којима се у главу усађују заблуде које почивају на нереалним револуционарним очекивањима да све може, сада и одмах. Нажалост у овом „просветитељском“ послу стварања револуционарне пешадије учествују и „делулу родитељи“.
Тешко ми је поверовати да „делулу маме и тате“ и „поштена“ српска интелигенција овога нису свесни. Или је можда ствар приземнија, материјалне природе, па осим дирљиве јавне манифестоване љубави према својим потомцима, „делулу родитељи“ желе да заштите капитал које су им донеле претходне револуције. Ко зна, можда би се још штогод могло ушићарити и од ове револуције.
У овом покушају „акварел преврата“ количина мржње и искључивости код револуционара у управној је сразмери са мањком здравог разума.
Реци никад револуцији!