Само наизглед смо пред судбоносним и компликованим изборима 25. октобра. Реч судбоносно се данас олако троши, нарочито у политици, а компликовано је обично једноставно.

Избори нам доносе већ познату дилему –  Хоћеш ли укључити мозак и глас дати листи која реално сагледава стварност и свет око себе и има моћ да највећим делом и реализује оно што предлаже и обећава, или ћеш запушеног носа, поверење поклонити некоме ко не живи у стварном свету, а обећава куле и градове без покрића.

Сећам се избора уочи октобарског преврата 2000-те када су се, све идеолошки и политички неспојиве политичке партије, сјатиле у Демократску опозицију Србије (ДОС). Основни циљ ове широке коалиције био је рушење ондашњег режима и Слободана  Милошевића, који  је тај режим персонификовао.

Ненад Чанак, најгрлатији војвођански сепаратиста и онда и сада, добро је разумео ондашњу скупину ове „паклене политичке неслоге“ коју је у себи носио ДОС, али је и са својом странчицом ушао у овај „клуб“. У свом маниру, позивао је и мотивисао гласаче речима – „Запушите нос и  гласајте за ДОС“.

Како-тако, „сложна политичка паклена неслога“ тада је победила и формирала прву демократску власт у новом српском вишестраначју, како су сами себе уздизали.

Тих 12 година управљања Србијом, памтиће се као време великих изневерених очекивања. На крају своје владавине са бескрајним низом промашаја у скоро свим друштвеним сферама, али  и великим личним богаћењем,  државу су довели до банкрота. На изборима 2012. године су изгубили и од тада, јавном влашћу управља Српска напредна странка, са коалиционим партнерима.

Нешто слично овом опозиционом сценарију од пре 26 година, догађа се и сада. Међутим, постоји и једна битна разлика. Онда су се здружиле све политичке партије, неке својевољно, неке из нужде јер су биле нејаке, а неке и по налозима са стране.  Финансијски су били одлично покривени  парама из западне Европе. Јесте то била коалиција „рогова у врећи“, али сви различити политички и идеолошки концепти тих странака, сложно су стремили ка истом циљу – рушењу Слободана Милошевића. Успело им је.

Сада је у игри блокадерски студентски покрет који се већ две године намеће као кохезиона снага, која покушава да све противнике актуелног режима, привуче себи. Најпре су били против било какве политике и избора. Како је време одмицало, од пролећа прошле године, схвативши да актуелну власт не могу срушити на улици револуционарним насиљем и разним облицима терора над грађанима, захтев за изборима су подигли на прво место. Од почетка су хтели да створе јединствен блок против актуелног режима, тако што ће поред подршке дала грађана, апсорбовати и све политичке странке опозиције. Неке странке опозиције су се добровољно или под принудом самоугасиле и приклониле студентској листи, али има их које нису, већ самостално, или у коалицији са другим партијама, учествују у трци за власт. Не би требало занемарити и велико финансијско инвестирање цивилног невладиног сектора у Србији, као и политичку и медијску помоћ студентској листи.

У току је предаја изборних листи учесника на изборима. На половини законског рока за ову фазу предизборних радњи, пријављено је 11, политичких партија, коалиција и удружења грађана. Сасвим сигурно биће их још више. Дакле, јединственог фронта против актуелне власти сада нема иако је и овог пута, та политичка идеја, дебело подмазивана новцем из Европске уније.

Ово је велика политичка мањкавост студентске листе, јер сада ће у току изборне кампање ући у „ватрени клинч“ са главним конкурентом (СНС), али и са странкама опозициje које нису хтеле на студентску листу.

Лошег пртљага студентска листа има још доста. На пример, тешко је просечном српском гласачу објаснити, да са својим именом улазиш у политичку изборну утакмицу, а на сопствену листу стављаш кандидате за народне посланике, који су за време ДОС-ове владавине после октобарског пуча 2000-те године, Србију уназадили.

Обећавали су младост и нову енергију, а на листи су сада времешни представници (мало)грађанске анационалне провенијенције. Можда су на све ово приморани и да неко други, неки анонимни главни луткар, управља концима њихове изборне политичке стратегије и тактике.

Мањи број студената и њихови профанисани професори су ту, да само опосле оно што се мора, оно зашто ти здрав резон и није потребан. Тек ово није добра порука гласачима у Србији, јер  су се, радећи за другог, унизили и спустили на ниво „корисног идиота“. Мало је грађана ове земље који ово могу да оправдају.

Много тога, у и око Студентске листе је закулисно, недоречено, мутно, не слути на добро. Много  је болесне мржње која досеже до патолошког нивоа. Народски речено, смрди, а све то заједно води палац и кажипрст ка носу.

Само мржња која је у сфери патологије и које је превазишла сваки вид и оправдане и неоправдане критике актуелне јавне власти, даће глас провереним губитницима који су на њиховој, као бојаги студентској листи.

Овде, здраве памети нема.  Овде се нема шта укључити, мозак најмање.

Ако следимо логику, да сваки народ или држава, има јавну власт какву заслужује, онда су сви досадашњи избори, слика и прилика онога што ми заслужујемо. Следи питање, да ли су сви наши избори били слободни, да ли смо имали могућност да бирамо, какви су били предизборни притисци, изборно представљање, да ли су програми свих учесника избора на гласачким листићима веродостојно представљени бирачима, да ли је било страних утицаја, притисака, плаћања, подмићивања…

Никада нас више није излазило на изборе него за време соц-комунизма. Гласали смо скоро сви, али нисмо  могли да бирамо. Оскудна понуда на листићу. Партија тако одредила. Главно мерило успешности тадашњих избора у „једностраначкој демократији“ била је излазност. За јавну власт, која се тада такорећи није мењала, то је била главна потврда снаге државе и лојалности народа према њој. Победник на изборима, наравно, био је познат и пре гласања.

Тада нисмо могли слободно да бирамо, јер смо били сапети и заслепљени теретом  идеолошких лажи које смо на добровољно-принудној бази прихватили сами.

Како данас стојимо са слободом избора? Нема више идеолошких стега и терета као некад. Има ли сада, после скоро 4 деценије разних препрека да слободно бирамо? Можемо ли ми од изборног дана да направимо празник демократије, што је још увек у Србији недосањани сан?

Део одговора сигурно се налази у растакању заједничке СФРЈ државе, која се распадала у крви грађанског рата, сецесијама, национализмима, економским сиромашењем, унатрашњим свађама, санкцијама, невиђеним спољним притисцима западноевропских земаља и Америке, да би се та фаза крваве кризе, завршила бомбардовањем Србије. Дисциплиновање Србије траје и даље.

Управо ове земље одлучиле су, да је за све оно што се збивало у бившој СФРЈ, главни кривац,  искључиво Србија и српски народ. И данас је тако. Садашња држава Србија им није по вољи, јер не показује ропску покорност пред Европском унијом, пре свега Немачкој и Великој Британији. Такву позицију сервилности, остале новонастале  државе  бивше јединствене земље, без и најмањег приговора, прихватају.  Већ више од два века постоји јасан историјски континуитет политике у Немачкој и Енглеској,  да српски народ нема право на потпуну слободу и пун суверенитет. Србија то не прихвата. То је корен свих историјских, садашњих, а вероватно и будућих несугласица нас и њих.

Вишестраначки избори у Србији су од првог дана, одраз баш овакве политичке стварности. Прсти западних земаља, неизоставна су мирођија у свим изборним фазама. Увек су штрчали и претили.  На свим изборима у последњих 36 година стране земље су имале своје фаворите и увек су их одлично плаћали. Постоје три категорије изборних колаборациониста. Све три групације рушилаца државе повезује апсолутна негација свега што је урадила и ради актуелна власт.

Први  који служе туђину, то чине зато што имају иста уверења као странци и сматрају и агитују да је то прави пут за Србију. Једноставно, уверења им се поклапају са оним што странци траже. Зато су органски против сваке суверенистичке власти са жељом да сруше Државу и да је уобличе по узору западним хтењима. Углавном су то интелектуалци  „друге Србије“, уствари,   српски речено, родомрсци.

Другу, много већу групу изборних колаборациониста чине они који то раде искључиво из користољубља. Да  су појединачни и групни интереси основни мотив за рушење актуелне јавне власти, а потом и државе, говори сума од преко 1,2 милијарде евра колико је ушло у овдашњи невладин сектор за ове намене. Хиљаде је начина како се за евро губи образ и пређе на непријатељску страну.

Постоји и трећа група бирача и то је ново појачање које би  требало да „обогати слободу предстојећих избора“. Њу су за иностране и домаће паре изродили: део професора на српским универзитетима који су испред себе истурили своју пешадију, а то је мањи део студената, затим делови судске и тужилачке власти, а ту су успаљени и фрустрирани грађани који се могу пратити на друштвеним мрежама, а које посебно протежирају  „независни српски медији“ са централом у Луксембургу. Реч је о, по свему судећи, људима који су у заблуди, највероватније због незнања и необразовања. Потпуно су побркали лончиће, реалност не виде и живе у неком свом свету виртуелне стварности. Њихови предлози решења за све што их окружује у реалном свету, узводно су од памети Додуше, како живе, ни на небу ни на земљи, финансијски нису захтевни и чист су ћар за финансијере из иностранства. Међутим, њихови ментори, овим чудним „облицима живота“ који су у последње време све мање видљиви на улицама и даље им чешу лудило, хвале их, називајући  их „новим лицем Србије“, све то наплаћују и пуне сопствене кесе. Иначе, у ери савремених комуникација, ове категорије обично млађих људи, мада има и оцвалих међу њима, називају –делулу. Ето стигосмо и до „делулу бирача“, љутих противника свега реалног па и актуелне власти.  

Парламентарни избори ће за два месеца. Ови избори неће се давити у идеологији како је било после Другог светског рата и у првим годинама вишестраначја. Сасвим је јасно шта је на изборном „јеловнику“. Конкретна и судбоносна питања за Србију и сваког појединачно. Хоћемо ли суверену Србију, како је у Уставу записано, или ћемо подлећи уценама и притисцима.

Да ли је потребна велика храброст да се направи прави избор на гласачком листићу?

Не! Само грађанска одговорност.  Одлучите сами.

Избори који следе ће бити, шаховски речено, за квалитет важнији од свих досадашњих, јер у игру су убачене и паре. Није да и раније није било тако. Било је. Увек је неко добијао паре за глас. Међутим, изборно „мани-мани подмазивања“,  радило се углавном „испод жита“, тајно, да се Власи не досете.

Сада је ствар начисто разголићена и актуелна власт је јавно, на сва звона, одрешила буџетску кесу за све пунолетне грађане Србије, који ће добити по 6 хиљада динара,  а посебном финансијском инјекцијом биће обрадовани пензионери. Они са најнижим пензијама  добиће најбогатију једнократну новчану порцију  од 35 хиљада динара, док ће „богатији“ пензионери добити 25, или 20 хиљада, сразмерно висини  пензије. Ове исплате се темпирају за септембар-октобар ове године, баш када би требало да се суочимо са изборним кутијама. Јавна власт „прети“ и обилатим сталним повећањем пензија од децембра ове године. Дакле, следи лова  пре, али и после избора.

Наравно, власт ни једном речју не говори да су ове буџетске паре у било каквој вези са изборима, а свима је јасно да је ово у директној вези управо са тим.

Некако у исто време из Народне банке Србије  изашао је званичан документ са свим валидним покрићима из Агенције за привредне регистре Србије, да се током последње три-четири године у десетине невладиних иностраних организација које раде на многим фронтовима у нашој земљи, слило више од 1,2 милијарде евра. Неке од ових невладиних организација су мањим делом и абоненти српских државних буџетских пара, али више од 98 посто новца, стигло је у невладин сектор који „послује“ у Србији, из западно европских земаља, њихових амбасада у Београду, Америке и разних приватних фондација. Овај новац је намењен за све и свашта, од бриге за напуштене кучиће и мачиће,  минорне социјалне, еколошке и хуманитарне акције, до озбиљних научних пројеката. Међутим, гро тих милиона и милиона евра, намењен је у основи, за ширење демократије на њихов начин, у нашој, из њиховог угла посматрано, још увек оријенталној и недозрелој демократској земљи, загледаној ка истоку, а нарочито ка Русији и Кини. Још јасније, ове паре намењене су, првенствено као помоћ и кључна финансијска полуга за рушење актуелне власти у Србији. Да се не лажемо, то им је основна намена.

Наравно, западне земље и њихов невладин сектор у Србији, такође, ни једном речју не говори да су ове паре у било каквој вези са изборима. У српској јавној сфери нема много информација и полемика о судару ова два „инвестициона изборна фонда“. Као да постоји џентлменски споразум о узајамном ненападању. Купујете глас ви, купујемо и ми!

Ипак, шта нам нуди и поручује куповина гласа из српског буџетског фонда, а шта, еври за глас из невладиног европског буџета, који већ више од три деценије „послује“  у Србији.

Разлика је много!

Новац из буџета Србије, иако је реч о симболичном износу, доделиће се сваком пунолетном грађанину без изузетка. Нешто више пара добиће најугроженији грађани  са најнижим пензијама што је, уважавајући и призвук политичко-партијске демагогије у свему овоме, прихватљив социјални гест према сиромашнијем делу друштва. Од свега овога, много значајније је оно што јавна власт сада чини – Излази пред гласаче са резултатима који су у претходних 14 година остварени и који су апсолутно видљиви. Више од пола милиона запослених људи у новоизграђеним фабрикама, раст буџета, инвестиције у развој путне и комуналне инфраструктуре, раст зарада и пензија, стабилан курс динара, отворена економска  сарадња и жеља за још бољим политичким односима са земљама ЕУ, Кине, Русије и Америке… само су неки од њих. Управо почивајући на досадашњим резултатима, јавна власт нуди амбициозан план развоја  у наредној деценији  и тај концепт је поткрепљен реалним финансијским и економским могућностима.

У суштини на предстојеће изборе актуелна власт излази са резултатима и плановима како да се у тешком времену геополитичких промена с мирисом барута, првенствено сачува ДРЖАВА СРБИЈА И МИР.

Концепт опонената партије на власти, коју чини студенти блокадери и разједињене опозиционе странке је да се уједине и сруше власт. Уколико то не могу на изборима, резултате неће прихватити и покушаће и насилним путем. У овоме им несебично помажу невладине организације чији рад се сада координира из појединих земаља, али иза свега стоји ЕУ. За овај сценарио, најпре за  изборе, паре су обезбеђене, али новци су ту и за другу фазу, насилни преврат, ако избори не доведу до њиховог циља. Новац ће наравно добити само појединци, највише они који имају организациону улогу на терену. „Корисних идиота“, који су заведени и вођени ирационалним мотивима и који подржавају сценарио хаоса, а они су најбројнији (пешадија обојене револуције), неће добити ни цент. Понавља се прича 5.октобарског преврата.

Суштинска разлика је и то што опоненти актуелном режиму осим фразеолошких парола немају никакав план развоја земље. Њихов једини план и једина политичка мисија за коју су дебело плаћени из иностранства су, да  РУШЕЊЕ ВЛАСТИ ДА БИ СРУШИЛИ ДРЖАВУ.

Дакле, бићемо изборни плаћеници. Узећу мојих 6 хиљада динара. Најпре ми је на ум пала идеја да их одједном потрошим са  (не)истомишљеницима у кафани. Мада, није  лоша ни накнадна памет, да те новце орочим на четири године, па да по истеку орочења, на неким новим изборима 2030. године, са истима (не)истомишљеницима, размотримо како смо гласали у јесен 2026-те.

На прагу смо новог гласања. Све наде се полажу у поштене изборе. Да ли ће бити такви?

Сви избори у последњој деценији 20. века, „Слобини избори“, из угла ондашње опозиције били су непоштени. Нерегуларни избори били су од петооктобарског преврата 2000-те до 2012. године из угла ондашње опозиције, па је и до сада остала енигма да ли је Коштуница победио Милошевића на председничким изборима. Сви избори од 2012. до данас, а било их је свако мало, укључујући и 15 општинских избора крајем прошле и почетком ове године, из угла опозиције и такозваних студената блокадера, били су непоштени.

Ово је кроки слика нашег демократског искуства од 1990. године, када су после једопартијске владавине одржани  први вишестраначки избори у распадајућој СФРЈ. Узгред у комунистичко-социјалистичкој држави, Краљевини Југославији и Краљевини СХС, пре тога у  Краљевини Србији, за све опозиционе странке, избори су увек били непоштени.

Наравно, за политичке партије које су побеђивале на изборима и у ројалистичком и сада капиталистичком политичком систему, избори су били чисти к`о редестилизоване сузе. Дакле, нема сумње да ће и предстојећи избори за губитнике бити непоштени.

Ипак, предстојећи избори имају свој спецификум. Посебност је, што су већ сада, будући избори извикани као непоштени од такозваних студената и опозиције, јер како кажу, покрашће их владајућа кооалиције окупљена око Српске напредне странке.

Опозициони блок не задовољава ни то што су, мање-више, све препоруке Европске уније усвојене, а  односе се на побољшање изборних услова, од сређеног Бирачког списка до транспарентности свих предизборних и изборних радњи. У формално правном смислу све изборне процедуре детаљније и боље су уређени у Србији, и него у већини земаља ЕУ.

Судентска и опозициона прича о унапред покраденим изборима, такође је смишљена политичка стратегија,  којој је циљ, да се у случају изборног пораза, резултати не признају и да се пређе на другу фазу, која подразумева покушаје насилног отимања власти. Негирање резултата избора и разни облици фабриковања изборних нерегуларности биће метод да се остане у политичком рингу, како би се проблем српских избора интернционализовао, затражиле арбитраже, добре услуге, комисије и све остале полуге притисака и уцена, које би по правилу дошле из Европске уније.

За демократске изборе се каже да су празник демократије. У Србији, скоро сам сигуран, предстојећи избори то неће бити. Као и до сада могу се очекивати, већ познате изборне приче – куповина гласова, сликање листића, гласање за другог, “бугарски возови“, „мртве душе“… али, уз ригорознију контролу ово се може у доброј мери спречити. Губитници на изборима ће мултипликовати значај ових појава, којих ће, сигурно бити, али треба рећи и то, да судбину победника на овим као и претходним изборима  одређују часни грађани, а они чине огромну већину. Тако је било од Обреновића, Карађорђевића, Тита, Слобе, Ђинђића, Коштунице, Тадића,Николића и Вучића. Имали смо владаре и власт, какву смо на изборима, већински, са мање или више мањкавости, сами изабрали.

Када се изборна методологија и гласање поједноставе и када се за тренутак занемари шта су учесници избора обећавали током предизборне кампање и како ће се понашати као губитници, или победници после завршетка гласања, кључна карика свих избора су бирачки одбори. Ако чланови овог тела добро и поштено раде, међусобно сарађују, јер у одборима су представници свих странака, ту су такође контролори изборног процеса из свих странака, а могу бити присутни и посматрачи. У бирачким одбору, у многоме се могу спречити многе нерегуларности. На крају, по завршетку избора, преброје се гласови и потписују се записници о исходу гласања. Суштински овде се избори завршавају, а све остало је сабирање података у општинским, градским и републичкој комисији. Речју, попуњавање ексел табела.

У бирачком списку Србије уписано је око 6,5 милиона пунолетних грађана. До сада је на парламентарне изборе  на биралишта излазило око 65 до 70 посто укупно уписаних бирача, дакле око 4 милиона грађана. Они гласају на више од 8,2 хиљаде бирачких места у Републици. У просеку бирачко место у Србији броји око 500 грађана. У градовима, наравно, има бирачких места са близу 2 хиљаде уписаних бирача, али у планинским крејевима има бирачких места са неколико десетина бирача. У пракси највише је бирачких   места са близу 700 гласача. Нису потребне квадратне једначине ни докторати и  факултетска знања математике да би се пребројало 700-800 гласова и утврдило ко је добио више и ко је где победио.

Знатно озбиљнији проблем свих наших избора је што би на сваком бирачком месту учесници избора који су на гласачком листићу, морали имати бар једног свог представника. Дакле, свака изборна листа мора имати најмање преко 8 хиљада својих партијских кадрова за бирачкке одборе, јер толико је биралишта широм Србије. То је минимум, а томе треба додати и представнике контролора, јер и то је право учесника на изборној листи, а отворена су им  врата и за посматраче. У идеалној варијанти изборне листе би морале да располажу са више од 40 хиљад активиста како би „покрили“ све бирачке одборе. Тешко је и за трен поверовати да то може обезбедити и такозвана студентска блокадерска листа. Ни опозиција овде не може помоћи, јер и они су већином „градски момци и девојке“.  Чак када би се „удробили“ сви заједно, сумњам да би успели да „премреже“ све бирачке одборе. Српска напредна странка то може јер има преко 500 хиљада регистрованих бирача и допиру до заселака у које ни поштари не залазе без преке нужде.

Рад бирачких одбора је од кључног значаја. Када се сви чланови одбора, после бројања увере да су  резултати гласања тачни, представници из свих странака потписују записник и то је у суштини, најважнији  изборни документ. Ако је кадровски састав бирачког одбора, и по  стручности и по политичкој опредељености, слика изборне листе за коју се грађани опредељују, они су најбоља гаранција да ће избори бити поштени. Тада неће бити никакве сумње у регулрност поступка. То ће нас довести до изборних резултата које ће бити наспорни за све. То ће спречити и постизборни хаос губитника који се, како се избори ближе, све бучније најављује.

За демократију са све њеним процедурама не може се широм отвореног ума и уста рећи, да је то најбољи начин да се у држави дође на власт, али сви ће потврдити да је бар елементарно поштовање демократских начела, најмање лош пут до политичке власти. Невоља је што у Србији, неколико месеци пре парламентарних и председничких избора, не постоји ни основни демократски предуслов, који би бирачима омогућио да се лакше определе ком ће се „царству приклонити“ – да ли актуелној власти која је већ окупила широку коалицију политичких странака и покрета, или такованој блокадерској студентској листи, или опозиционим странкама које су се раштркале.

Суштина је, уствари, да нема дијалога, а разговори, јавне дебате, сучељавања различитих идеја и интереса су погонско гориво сваке демократске утакмице. Посебно изборне.

Најпре зашто нема дијалога?

Нема га зато што „студентска листа“ (ма шта то значило) не жели никакав дијалог. Бег од дијалога за њих је потпуно свесно и стратешко политичко опредељење, које је специјално припремљено за предстојеће изборе. Није то, наравно, њихов, студентски мозак смислио. Сувише су млади за такво непочинство Пре ће бити да иза овог стоје њихови професори, декани, ректори и онемоћала опозиција уз помоћ ментора и „великих пријатеља“ из Брисела. Суштински, они покушавају да начине обојени револуционарни преврат, заобилазећи демократску ваљу грађана, управо бежећи од демократских избора.  

Иза овог лукавства крију се три  циља. Први, ако на изборима изгубе, `ладно ће рећи да не признају резултате, јер избори нису били демократски (није било дијалога), други, наставиће производњу хаоса уземљи, уз помоћ и свеколику подршку „дубоких грла“ из Европске уније и трећи, скривање њихових намештеника који ће се појавити на изборним листама и тако изаћи из анонимности непосредно пред изборе.

У свакој варијанти после избора спрема се хаос. Он ће изостати само у случају да такозвана студентска листа победи. Куриозитет је и да изричитом одлуком самих студената блокадера,  тих истих студената неће бити  на изборној листи. Они ће уступили место старијима, који су их само пре неколико месеци китили епитетима да су „студенти брушени дијаманти наше садашњости и будућности“.  

Опозиционе странке су такође без заједничког именитеља, што их за сада удаљава од скупног изборног наступа. Највећи број ових странака,  такође је под контролом ЕУ.

У садашњем српском парламенту  и јавном животу има опозиционих странака које се противе досадашњој политици ЕУ према Србији, не подржавају ни власт ни  студенте блокадере и оне, конструктивно учествују у скупштинском раду.

Без обзира што дијалога нема, а неће га ни бити, јер као што рекох, реч је о стратешком политичком ставу произвођења хаоса такозване студентске листе и већег дела опозиције. Но, то што они дијалог не желе, не значи да немају своју политику. Њихови политички и идеолошки ставови се износе   на медијским платформама које се директно финансирају из иностранства, а ту су и друштвене мреже.  

Суштина свега што они раде, говоре, преносе и сликају је, да у Србији не постоји ниште што је вредно и најмање похвале. Јер, све што се урадило, што се ради и што ће се радити, крајње је негативно и лоше. Буквално све, ама баш све у Србији не ваља. Ова потпуно црна слика српске стварности форсира се намерно и то је блокадерима, најзначајнији алиби зашто не желе дијалог. Да сада, којим случајем, пожеле  дијалог, озбиљно би доживели суноврат у сопственим главама и пропала би им целокупна политичка концепција.

Од дијалога  се свесно бежи од самог почетка, када су Председника А. Вучића прогласили ненадлежним. Намерно искључивање дијлога,  кључно је обележје предизборног, изборног и постизборног сценарија хаоса. Јер уласком у било какав дијалог, чак и фингирани разговор о споредним темама, блокадери би се морали суочити са реалношћу која одудара од њихове унапред створене лажне медијске слике. Тог тренутка би пала њихова политика и предизборна стратегија, а њихов задатак под бројем један је да баш  такву накарадну медијску слику и праве. Она је наравно, од почетка у функцији намерне дискредитације било какве демократске процедуре. Отуда је код њих све црно да црње не може бити. Нарочито је црно ако је реално бело. Баш то бело, не питајући колико кошта, треба укаљати и оцрнити и печатирати крвавом шаком, јер у Србији ништа лепо и позитивно није могуће.

На тој платформи хаоса они ће до избора тражити своје присталице. Кредибилне сондаже јавног мњења говоре да њихова црно-бела слика српске стварности губи битку од исте те реалности. Јер, у реалном животу, ништа није црно-бело.

Јутрос, отварајући улазна врата куће у поштанском сандучету угледах отворено писмо. Синоћ кад сам закључавао капију писма није било. Дакле, стигла нам је ноћна пошта. Закључујем да је реч о некој ванинституционалној работи. Уз кафу, сазнадох да ми пишу „моји суграђани“, и да ме ословљавају, „драги наши сународници“. Пишу нам грађани, а ми примаоци смо припадници различитих народности.

Све анонимно и тајанствено. Пошиљаоци су под маском, која им образ скрива. Какво ли им је лице?!

Између прва два гутљаја кафе разбуђуше, би ми јасно да је писмо посвећено економско-политичком положају појединца у нашем друштву и да је срочено уљудним речником, бираним речима које не замећу свађу, полемику или, не да` Бог, некакво вербално препуцавање. Никаквих увреда, или позива на насиље. Само умилне речи и вапај за дијалогом извиру из писма:

Суграђани, тј. пошиљаоци, хвале нашу бригу о породици и отаџбини, наше искуство, минули рад и мудрост, забринути су што нам се нуди мноштво информација па се до истине тешко долази и не знамо коме се може веровати, да ли Вучићу који се хвали напретком, или је реч о празним причама и обећањима. Па онда, прича се о корупцији и неправди, за које ни сами аутори писма нису знали, да ли су то измишљотине и претеривања, али када су чули приче обичних људи, уверили су се да тога има у изобиљу. Пошиљаоци писма – „моји суграђани“, не траже да ми променимо мишљење, само нас моле да саслушамо и чујемо једни друге, да верујемо да  Србија може боље, да наши пензионери заслужују више, а наша деца срећу траже у Србији, а не негде у иностранству. Призивају дијалог. На крају рекоше и ово – „Ако желите да разговарате, да поделите своје мишљење или да сазнате више, увек смо ту за вас, јер ваш глас је важан“.

Већ на половини испијене кафе јави ми се да је ово политичка прича, а крај писма то потпунo открива. Реч је о лаганим кондиционим припремама пред предстојеће изборе. Не могу са сигурности рећи у којој страначкој кухињи је „укрчкана ова чорбица“ од писма.

Невероватно, али ово писмо ме вратило у детињство, а потом и у време када сам деци, а недавно и унуцима, читао песму, „Патак и жабе“ – Змај Јове Јовановића. Последњи стих ове поучне песмице, тиче се аутора ноћне поште која ми је убачена у поштнско сандуче и послужила ми је за наслов ове дописнице.

Називају ме драги, желе да разговарају са мном, да поделимо мишљење, мед им тече из уста, отворено им и срце и душа за мене, али, не знам ко су они. Крију се! Не верујем им! Лажу!

Никада не треба веровати  људима под маскама, а ми смо сведоци политичког маскенбала већ више од годину дана.

“Хуље лепо зборе, ал` нитковски раде, рекао је Змај.

Не знам како ви, али отекао сам од кукњаве за дијалогом. Какав црни дијалог. Као, то је једини спас за наше располућено  друштво. Мучно је више и слушати мудра зборења са дубокоумним реченицама које нас упућују  како је једини излаз  који нас води до социјалног склада, слоге и мира, његово величанство ДИЈАЛОГ. Никад више захтева за спасоносним дијалогом, а он ни на видику.

Појам дијалога је већ деценијама, бар за нас у Србији, изгубио сваки смисао. Ко је у досадашњим дијалозима и другим формама разговора супротстављених страна, користио чињенице, здраву логику, историјску, политичку и економску позадину, како би решио неке спорне ситуације? Нико. Тако је било јуче, тако је и данас. Истинска комуникација која би почивала на овим поставкама, која би могла да резултира здравим компромисом, што и јесте смисао сваког разговора, за нас у земљи Србији није ни дозвољена.

Такав дијалог је забрањен. Разговор се сада одвија само међу истомишљеницима. Саговорници аминаше један другом, што је  монолог удвоје. То нам је слика јавне медијске сфере. Разлика је што једни „бију“ искључиво лево, други десно.

Садашње поимање појма дијалога, у ствари је већ утабан пут да баш не дође до никаквог решења. Јер, спорне, проблематичне ствари и стања у Србији морају да трају. Да је киње и исцрпљују. Таква назови комуникациона дијалошка вештина у Европској унији и земљама западне хемисфере, негује се за нас (само за нас). Овакав испразан и јалов дијалог такође је део хибридног рата у циљу умирења и упокојења непослушне Србије која хоће својим путем, а то је јерес која се мора спречити. Као у средњем веку, инквизиција је и данас против правог дијалога. Нуди се неки сурогат искреним разговорима, а то јесте делић обојене револуције против Србије која траје од распада бивше СФРЈ. Петооктобарски пуч 2000-те године, донео је половичан резултат, а сада би посао дисциплиновања Србије требало завршити. Ово је нескривена политика ЕУ њихових следбеника на домаћем терену.

Присетимо се само неких дијалошких помагала за постизање „праведних“ договора за Србе и њихове комшије, који су се обилато користили приликом доношења: Дејтонског споразума, Париског потписивања истог, Кумановског мира после бомбардовања, Бриселског и Охридског споразума… – узми или остави, штап и шаргарепа, нон пејпер, уцене , претње санкцијама, обавезни посредници у разговорима, добре услуге, потпуно искључени разговори лицем у лице, кружење посредника, кружење папира, шатл дипломатија, медијски притисци, утисци уместо чињеница…

Додуше, све  наше досадашње власти, укључујући и актуелну, дале су свој „допринос“ учествујући са ЕУ и колективним западом у разним „оригиналним“ решењима на нашу штету. Неки кажу да  има и „добронамерног“ шапутања и са истока.

У све  што нам се догађа последњих годину дана до грла је умешана ЕУ са препознатљивим интересима водећих земаља ове заједнице.

Универзитетски ректорски, декански и професорски кор, већине наших факултета који су скривени у сенци политички инструисаних и истурених студената блокадера и домаћих „професионалних“ медија којима се командује из  иностранства (читај ЕУ), још увек делимично управљају збивањима у сфери друштвене надградње, вешто користећи све добро научене вештине накарадног дијалога, који се ево већ скоро годину дана одомаћио и међу грађанима Србије.

Власт стално пружа „дијалошку руку“, али друга страна се још није ни легитимисала и не узвраћа спремност за руковање. Слутим да ће  блокадери са све професорском свитом, делом (не)поштене интелигенције уз расклиматану политичку опозицију, императивно затражити „добре услуге“ и помоћ из иностранства за  дијалог са влашћу, ако до њега дође. ЕУ спремно чека да „допринесе“ читавим арсеналом од, нон пејпера до разних пакета санкција.

Дакле, далеко смо од истинског садржајног дијалога, а све што смо од разговора до сада имали, боље да се не понови. Ако и дође до таквог дијалога, биће то килава, јадна и још једна предигра за нове невоље.

Проблем је у кући и овде се мора решити. Сопственим снагама. Репертоар добрих „дијалошких услуга“ са свих страна света,  енергично се  мора одбацити. Јер све је у нашим рукама.

Ако до сада, „пендрек спаса“ кога су блокадери прижељкивали, није радио, није потребно ни да се полицијска палица, без преке потребе, диже и сада. Сада би доследну примену  закона за све који га не поштују,  ваљало подићи на највиши ниво. Без изузетка. Ово ће отворити очи свима, а истински дијалог ће неминовно уследити као резултат законске доследности.

Тада би све  „корисне дијалошке алатке“ требало вратити Европској унији и ако нас тада искрено буду хтели у својој дружини и то се поклопи са нашим искреним хтењем за чланством, брзо ћемо отворити све преостале кластере и залепити фластере од убоја и рана на европском путу.

Без обзира како је називамо, „класичном или обојеном“, битно обележје сваке револуције, не мери се само степеном насиља, количином проливене крви и бројем одсечених глава, већ чињеницом да све  захвате за коренитим променама у друштву, можемо вагати количином узајамне искључивости и мањком здравог разума. Та искључивост данас се препознаје на најширем друштвеном нивоу, у држави, међу политичким партијским идеолошким противницима, али и  у породици, између родитеља и деце, чак и међу децом.

Историја је пуна доказа револуционарног терора над идеолошким неистомишљеницима и успутним умешачима у тренуцима друштвеног радикализма. Нама у Србији за овај наук нису потребни силни потоци крви, Француске буржоаске (јакобинци и термидори), ни Совјетске комунистичке револуције (бољшевици и мењшевици). За болно искуство, из кога се  може доста научити, довољна нам је и наша револуција после победе Комунистичке партије у Другом светском рату. Само због идеолошког неслагања, комунистички револуционарни терор у Србији, не рачунајући рат, у првим поратним годинама у смрт је одвео неколико десетина хиљада људи. Од живота их је делило само то што нису мислили као победници. У револуцији немаш право да другачије мислиш. Ил` се склони ил` се поклони. Тако је било и у потоњим деценијама социјализма, јер смо имали и хвалили се,  револуцијом која тече.

Сведоци смо и петокотобарске револуције, или пуча (како вам драго) 2000. године. Великог насиља и  крви није било. Било је пуно револуционарних амбиција, обећања, младих неискусних кадрова, наглих заокрета, а осврнемо ли се и оценимо успешности те револуције, тешко да се нечим вредним из тог периода можемо похвалити. Јер, сам чин револуционарног терора и рушења старог није ни најмања  гаранција да ће нови поредак бити бољи и успешнији. После ове револуције већина грађана је осиромашила, држава доведена до банкрота, а како то обично бива, појединци који су управљали „5. октобром“ су се обогатили.

Недавно нас је опет сустигао захтев за коренитим променама.

На срећу, то што се последњих месеци код нас збива, није обележено крвавим насиљем. Захтеви студената, њихових професора и помагача у земљи и из иностранства, су: смена актуелне власти, „ненадлежног“ председника, пре свих и нови, потпуно нови живот из почетка. Дакле, циљ је радикалан и јесте реч о некој револуцији. Она није крвава и класична (на срећу). Није ни обојена у јарким бојама у гваш техници, али јесте неки „акварел пуч“, са још неухватљивим камелеонским колоритним сенкама и преливима.

У свом пику, свака револуција је лишена разума. То је обележје свих друштвених радикалних процеса, без обзира на степен насиља који оне носе са собом.

Наша стварност сада је таква да се разлике, искључивост и мржња могу  чути и читати на сваком кораку. У јавној медијској сфери, а нарочито на друштвеним мрежама, „револуционарна памет“, изгледа овако!

Овде ништа не ваља! Страва и ужас од врха до дна! Сви су лопови! Најлоповскија је власт, а ненадлежни председник државе је највећи криминалац! Све су упропастили! Овде се ништа не може поправити ни урадити! Све мора из почетка! Тотални ресет! Ко не мисли као ми, има се оградити у тор за дисциплиновање и преваспитање, или трајно елиминисати! Ко не мисли као ми, ко не дели, али сто посто не дели наше идеје, тај је ћаци. Таман посла „ћаци“, то никако! Скачи, играј, млатарај рукама, буди шашав, кревељи се к`о луд на брашно, само не смеш бити ћаци.Зар да знојавим поштеним радом стижеш до циља! Тако не може!  Дуго траје! Мора одмах! Сада и све!

Ова наша акварел револуција  која се већ пет месеци „премењува“, коначно је доспела и до политичког обличја. Професори наших дичних београдских и иних српских факултета са  све деканима и смушеним симбол-ректором Ђокићем, смогли су последњи атом снаге и убедили своју децу студенте, са којима су били у конспиративном противприродном политичком блуду и дању и ноћу, да затраже изборе како би убедљиво победили прошлост, садашњост и будућност и коначно се изборили за вечни рај у земљици Србији. Овај циљ достојан је сваке револуционарне погибељи. Нема цене за ово! Све мора стати! И живот се мора зауставити, ако не иде другачије!

Наши студенти блокадери-револуционари са све акедемским професорским, кремом наших универизтета, презиру еволуцију. Не виде ништа што би се могло поправити, нигде добро што би могло  бити боље. Они као да не живе у реалности.

Слоган на протестима младих последњих месеци – „РЕВОЛУЦИЈА ПА ЕВОЛУЦИЈА“, често је био у гро плану. Тај тобож мотивишући кредо опасно дели друштво. Питање је колико млади уопште и разумеју овај транспарент који је у последњих сто година одвео у смрт стотине хиљада живота са ових простора.  

Али „акварел револуција“ баш подгрева овај појмовни хаос међу младима. Није ваљда да професори наших факултета ово не знају. Случајно су ваљда „произвели“  ћације који им грдно сметају. Али не примећују да су  нехотећи произвели и  „делулу“ младе.

Погрдно се говори о „ћацима“,судентима који би да уче, а са похвалама у небеске висине се дижу „делулу“, опет наша деца, срењошколци и студенти којима се у главу усађују  заблуде   које почивају на нереалним револуционарним очекивањима да све може, сада и одмах. Нажалост у овом „просветитељском“ послу стварања револуционарне пешадије учествују и „делулу родитељи“.

Тешко ми је поверовати да „делулу маме и тате“ и „поштена“ српска интелигенција овога нису свесни. Или је можда ствар приземнија, материјалне природе, па осим дирљиве јавне манифестоване љубави према својим потомцима, „делулу родитељи“ желе да заштите капитал које су им донеле претходне револуције. Ко зна, можда би се још штогод могло ушићарити и од ове револуције.

У овом покушају „акварел преврата“ количина мржње и искључивости код револуционара у управној је сразмери са мањком здравог разума.

Реци никад револуцији!

Блокадерски перформанс, ту и тамо, још траје. Сада је актуелна блокада РТС-а. Све што се збивало са друштвено политичком кризом, а тиче се највише скоро читавог просветног система у Србији, догодило се у фебруару ове године. Већ тада су улоге биле јасно подељене.

Иако судентска и остала младалачка енергија још није потпуно угасла, јасно је било да се иза ње крију: ректори, декани, професори и наставници факултета, средњих и основних школа. Део опозиционих партија се такође добрано самоулупао, од „биберијаде и бакљаде“ у српској Скупштини до потоњих покушаја да у појединим градовима, општинама и селима, неуспешно покушају да  уместо постојећих органа власти, устоличе некакве зборове. Дефинитивно је пропао и захтев за формирањем прелазне, или експертске Владе, па смо у међувремену добили и реконструисану Владу са новим Председником.

Актуелна власт је доследна одлуци да на насилне методе, кршење закона и остале  анархичне изливе протестаната, не користи полицијску репресију. Дакле, и даље без „пендрека спаса“. Да ли за овај „полицијски пацифизам“ постоје и неки неизговорени јаки државни разлози, мораћемо да сачекамо, али факат је да Србија још није „у васер ваги“ .

Мрцварење и живот у неизвесности још је ту око нас. Живот нам је попут лика у огледалу. Лево је десно, десно лево. Слуђени смо животом у инверзији. Боримо се за рад институција, а на делу показујемо да их уопште не поштујемо, неправдом смо за правду, не правом за право, лажима смо за истину, очигледним пороцима смо против елементарне васпитаности и пристојности, сопственом слободом потиремо слободу оних поред нас…

У овој чудној инверзији нико ништа није добио. Сви смо изгубили. Можда смо богатији за још једно мучно срицање демократије на српски начин. Читај – Залудно трошење енергије.

Све оно што нам се догодило и још се догађа, наш народ је скупио у једну приземну, али тачну мудрост – „Ко с` децом спава упишан устаје“!

Ако би кватификовали степен уринарних флека, најгоре су прошли челни људи универзитета и факултета. Пали су у моралном, професионалном, васпитном и  педагошком смислу, па се ваља запитати да ли ти људи треба да остану где су сада!? Наравно, ово се не односи на све наставнике, већ искључиво на оне који још увек „спавају са децом“.

Студенти, посебно они у блокадама, такође ће трпети последице, али млади су, брзо се пресвлаче а из свега што су прошли могу извући и корисне поуке. Уосталом они се увек могу изговорити „влажним сновима“.

Без обзира на смиривање тензија у друштву, што актуелној власти тренутно иде у прилог и њени гласноговорници би могли да пролуфтирају панталоне. Ако не окрену ћурак како треба, неће дочекати свечано отварање светске изложбе за две године (ЕКСПО).

Кад год одлуче да „свиралу за појас задену“ и деблокирају сада „затворене факултетске дућане“, студенти би требало да добро размисле и подробно анализирају српску стварност са којом су се суочили у овом „зимском међусеместру“. Ово искуство може им бити од веће користи него силна теорија и све практичне вежбе које се изводе на факултетима, посебно оним друштвених наука.

Ван факултетских аула и семинара, на терену, студенти су, шетајући у реалном свету, остављајући за трен виртуелну стварност у којој млади данас највише обитавају, боље могли упознати: интелектуалце политичко-оперативног типа, односно актуелну власт, имали су прилику да на делу виде (не)моћ интелектуалне политичке опозиције, а кроз анонимну и конспиративну коресподенцију могли су боље проценити и своје професоре и менторе са највишим универзитетским звањима. Успут, шетајући од града до града, могли су сами да стекну објективнију слику о степену  народне подршке њима и њиховим захтевима. Са жуљевима на ногама  и рукама не морају да верују ни домаћој ни иностраној телевизији, а да „лајкаче, хејтере и шероваче“  на друштвеним мрежама читају без вишка емоција.

Студенти имају довољно материјала и чињеница за решавање дилема – стати или наставити, куда и како даље?    

Поштено судите о свим типовима интелигенције и осталим случајним и намерним умешачима у актуелну српску свакодневицу, али увек имајте на уму, да ћете, колико сутра и ви бити у једној групи интелектуалаца. Сасвим сигурно, један број вас ће управљати овом земљом, неке ваше колеге ће међу опоненте власти у некој новој опозицији, а понеко ће се окитити и највишим академским звањима, остаће на факултету и образовати вашу децу, а сасвим сигурно биће ту и наш народ, који ће са оштријим критеријумима мерити учинак свих властодржаца и давати им поверење, надам се на, искључиво,  демократским изборима.

Да ли ће, рецимо, за  двадесет година  актуелна власт  имати најтежу „мешину грехова“, као што је носи и садашња, а решава их само у изнудици, брзином рањеног пужа? Хоће, јер грехови и  грешке увек најпре иду на рабош власти, али се не сме заборави и све добро што једна владајућа гарнитура уради, а ова се има и чиме похвалити. Да ли ће наша опозициона интелигенција бити успешнија од садашње? Да – јер ће добро разумети да су ови данашњи све радили како не треба. Хоће ли  будући професори, бити мудрији, храбрији и поштенији према својим студентима? Хоће, само ако превазиђу, већ јавно уочене мане својих некадашњих ментора. То не би требало да буде велики проблем за ову генерацију студената, јер садашњи академци  овакве професоре који се скривају иза својих студената,  треба да превазиђу за  три копља  у професионалном, а посебно у моралном погледу. Част појединцима са академским титулама, који отворено говоре и поштено  износе своје мишљење. 

Са практичним искуством које су студенти стекли у „непланираном зимском семестру“ ваљало би да се што пре посвете уџбеницима, обавезној и проширеној литератури и да опосле студије. То је за њих најбољи излаз из свих дилема.

У противном, не би ваљало да обећавајући белег једне генерације, која је спремна да се жртвује за добро свих, што одавно није виђено у Србији, нагризу разне дилеме, појединачни или политички партијски интереси. Нова револуција, преврати и пучеви сада нам нису потребни. Актуелној власти послат је други „жути картон“. До „црвеног картона“ треба да стигнемо само преко избора. 

Власти сте рекли све што треба, дистанца од ваших професорчића, за које сте доста урадили, не би била на одмет, као и од српске политичке опозиције рециклиране од остатака петооктобарске револуције, која од сопствених интереса не види ништа  друго, а ваљало би се клонити и „добрих услуга“ из иностранства, јер то су увек били Данајски дарови.

Дакле, дилеме не би требало да разједају. Поскидајте катанце и широм отворите амфитеатре. У противном могло би се завршити као у поучној причи о Буридановом магарцу, који скапава од глади, јер није знао са ког пласта ће јести исто сено.

Хоће ли блокадерске и протестне шетње са  захтевима сроченим у слоган, „пумпај, пумпај незадовољство“, довести до општенационалне и општедруштвене подршке и солидарности, на чему се ради и што би  у крајњем требало да изазове експлозију, слом и неславни крах актуелне власти, што страсно пропагирају и дижу у небеса: студенти, универзитетски професори, такозвани независни медији и сада притајена српска опозиција, или ће, стратегија –  „пумпај, пумпај“, спласнути и издувати се?

Студентска побуна, пленуми који о свему одлучују, блокаде саобраћаја, шетње од ћошка до ћошка, од моста до моста, а сада и од града до града, помало ме подсећају на методологију партизанског рата од 1941. до 1945. године у Југославији.

Суштина партизанског рата своди се на то да он води ка победи, само ако идеје револуције што фанатичније прихвати најшири круг присталица, спремних да за то гину. За идеологе партизанског покрета, што веће страдање и жртве, ма колико то апсурдно изгледало, подизали су прокламоване револуционарне идеје у неслућене висине. Томе су такође посебну пажњу поклањали ондашњи пленуми, разни политички комесари и агитпропови.

 Идеје су онда биле: слобода, борба без компромиса против страних и домаћих издајника, правда, социјална једнакост, одговорност, морална чистота, братство и јединство… Слични захтеви су и данас предмет окупљања и шетања које испостављају студенти.

Иначе, у ратној партизанској пракси која је узроковала милионске жртве, мало ко је погинуо из Врховног Штаба Народно ослободилачке војске. Главнина Врховног штаба увек се успешно извлачила из непријатељских обруча, али, зато су масовно гинули обични борци. На  територијама где се могло дуже боравити, Врховни штаб је: негде правио Републику, негде пленумски заседао, закључивао и доносио историјске одлуке, а негде формирао нове пролетерске бригаде, јер су старе уништене, бранећи Главнину Врховног штаба. Бежећи на нове територије, на онима које је Главнина напустила, народ је масовно страдао или у својим кућама или у збеговима. Тако је било у свих 7 офанзива (боље рећи дефанзива), од битке на Кадињачи, до Сремског фронта.

Истина на Сутјесци је рањен и друг Тито. На основу „истините легенде“ спасио га је његов верни пас Лукс, немачки овчар. Ваљда у знак сећања на Лукса у данима слободе и доживотне владавине, Тито је заволео пудлице. Пре пар недеља и у Новом Саду је на протесту страдала једна куца, а окупљени грађани су јој сутрадан исказали пијетет и посветили 16. минут ћутње.

 На срећу, на садашњим протестима изостају велике жртве и погибељи. А, није да се не призивају од стране незадовољника. Тако би им добро дошла нека „крвава брљока“ сметеног режима. То би разгорело, помало угасли плам и енергију „пумпај, пумпај“ револуционарне стратегије. Крвава слика у реалности оправдала би све, крваву руку као симбол крволочне власти и дала би нову снагу незадовољству и зато – пумпај, пумпај док негде и нешто не  експлодира. Било шта, само да пукне. Актуелна политичка власт је свесна ове опасности и, рекло би се, прибојава се оваквог сценарија и пажљиво се консолидује.

Наравно, по много чему се и разликује  „партизанско шетање“, углавном, кроз Србију и Босну, за време Другог светског рата у окупираној и распарчаној земљи у којој је буктао грађански рат и извршен геноцид над српским народом и садашњих студентских шетњи кроз Србију. Партизане је носио знатно већи идеолошки фанатизам. Битна разлика је у легитимисању инспиратора и носилаца идеје о ширењу стратегије – „пумпај, пумпај“ незадовољство. У жељи да се то представи као самоникли, спонтани бунт изневереног народа, као инспиратори се јављају: пленумски студенти, иза њих се крију неки професори, наставници, учитељи, „успаљени родитељи“ са малолетном децом, прикривена политичка опозиција, а ако се крене трагом новца, онда су то разне невладине организације са запада које су у потаји празниле своје фондове финансирајући ову обојену револуцију.

За партизане се зна, Комунистичка партија на челу са Титом су легитимни, а потом и легални победници оне револуције. Они су се на почетку разоткрили.

У последње време, читам по друштвеним мрежама да треба наставити са анонимношћу носилаца идеја о садашњим протестима. Додуше студентски пленуми више нису добар  назив и предлаже се да то треба да буду, „анонимни агрегати“. Јер, нико не сме да се идентификује именом и презименом, а ако се неко јавно огласи, може да преноси само усаглшени став „анонимног агрегата“.

Једна од бројних дефиниција слободе је била је да је Слобода – спозната нужност. „Анонимни агрегати“ кажу да Слобода нема границе и зато пумпај-пумпај док не експлодира.

Гледајући и слушајући шта се збива са нама и око нас у овим блокадним временима, када свако прича своју причу, а за аргументе других и не хаје и где дијалога нема, није тешко приметити да се највећа концентрација мржње и искључивости сместила у сфери правно-политичке надградње, дакле у средњем пресеку друштва. Србија је због овога у раскораку, а између страна у спору је море неразумевања. Читав образовни систем се љуља. Чак су и деца у вртићима постали  таоци ове мржње.

У економској основи српског друштва, људи су збуњени и уплашени, али обављају своје редовне послове. Врх идејне и духовне сфере друштва још мерка „ком ће се царству приклонити“.

Разобручена мржња куља из самозваних независних луксембуршких медија који на све начине покушавају да ангажују што више грађана на страну против власти. Душтвене мреже су преплављене разним подметачинама и једних и других, али „независни“ предњаче за три копља. Они који се још не изјашњавају и ћуте, подвргнути су критици „домаћих неодвисних медија“ и сваком би хтели да туре бар пиштаљку у уста, ако већ не говоре или не лајкују  за „праву“ ствар. У ту сврху, свака реч против власти, а нарочито против Председника државе (то се додатно бодује), коју изговоре: ректори, декани, професори, наставници, глумци, режисери, сценаристи, ТВ водитељи, родитељи деце, звани и названи гости итд.  подижу се на ниво генијалности. Наравно, студенти као иницијатори демонстрација и блокада, постали су предмет култног обожавања. Овакво идлопоклонство помало личи на библијску причу о златном телету.

Сва ова збивања у земљи могу се посматрати и као судар теорије и праксе. Ово се пре свега односи на студентски поглед и разумевање  стварности Србије која је, теоретски посматрано, у дебелом нескладу са оним што свакодневно виде у  стварном животу. Речи које су данас најчешће у оптицају су: слобода, право, правда, правна држава, солидарност, рад институција, у српској пракси, поштено говорећи, заиста су далеко од теоријских постулата о овим појмовима. Опет, треба и то знати, да склад између онога што је записано на папиру и како је у реалности нигде није достигнут. Тога нема ни у најразвијенијим демократијама. Иронија је да је овај несклад, нарочито сада у светским превирањима, највидљивији управо у земљама које су до јуче биле узори демократије и светионици слободе и правде.

Верујем да професори на факултетима и те како добро знају да објасне овај несклад, али изгледа да су ову лекцију прескочили. Биће да им није ни одговарало да ову лекцију са млађим колегама подробније анализирају. Слутим да ће се на крају испоставити да су студенти, ипак, били продужена рука својих професора. Ово ни најмање не умањује њихово знање, памет и енергију да се обрачунају са друштвеним неправдама. Више говори о њиховим професорима. Коначно, несклад између нормативних решења и стварног живота  неће се решити, ако се у овај српски расцеп који је дубок, помињу и истичу искључиво ружни делови свакодневице. Последњих недеља, професори су у медијским наступима у тај раскол мржње  товарили све како би доказали да је наша реалност дошла до доњих слојева пакла. За то су коришћене све наше несреће, од поплава у Обреновцу, пад хеликоптера, време короне, злочини у Рибникару, Орашју и Дубони, све до трагедије на новосадској железничкој станици.

За време комунистичког времена, када сам био студент, професори, права, социологије, политичке науке, економије, упоредних политичких система, са посебном пажњом су објашњавали баш овај несклад. Циљ сваке генерације је да се  „судар“ нормативног и стварног у друштву што је могуће више смањи. Сигуран сам да је ова иницијална каписла „запалила“ и данашње студенте. То их је мотивисало да крену у акцију. Ово што чине је вредно похвале, али  од провидног уздизања њих и њихових захтева до култа и идолопоклонства, суденти морају сами да се дистанцирају.

Са овим у вези још један лични академски наук од пре пола века. Професор др Јован Ђорђевиђ (предавао и на Сорбони) говорећи о различитим политичким системима је рекао  (парафразирам) –„Нема, не постоји, политички систем који доноси срећу свима, јер и у најригиднијим дрштвеним уређењима било је и има срећних људи, као што и у најлибералнијим системима има много несрећних људи. Раскорак између нормативног и стварног у  политичким системима  ће увек постојати, а борба за праведније друштво у коме се лакше дише и већи број људи брже долази до, правде, слободе и  личне среће је идеал у који свака генерација мора уградити део себе“.

Студенти управо то показују и на добром су путу. Опослили су добар део задатака, а  сад је на носиоцима правно-политичких послова у држави да покажу шта знају и да бар за педаљ смање тензије и мржњу.

Председник је  у обиласку Србије. Ревизија. Кренуо је од малих општина на југу. Одлична идеја. Поздрављам. Храбро. Хоће да чује обичан народ.

Борац је председник. Не да оно што је добро учињено у последњих десет година, а ваљан је и да се надбада са онима који не знају ни шта ће са собом, а још мање знају шта ће са „крезавим српским народом“ и Србијом у успону.

Пошао је у ревизију у овом „блокадерском времену“ у коме студенти са својим знањем и енергијом захтевају све и одједном, (што младости и приличи), док њихови уважени професори и „крем“ наше интелигенције (умало не  написах  без наводника) са лакованим ципелама и кристално белим зубима у правилном низу, терцирају својим ђацима. Истурају њихову лепоту, младост, моралну чистоту, љубав, домишљатост, енергију, планове… Користе их за све оно што они немају и не могу ништа паметно да учине, али могу да сметају и коче. Могу да нас врате у ружну прошлост коју су баш они креирали и добрано јој допринели. За „крезави народ“, који они у дубини душе презиру,  њихова лепа прошлост, народу је ружна до бола. У тој прошлости, ничим заслужено, имали су све што пожеле. Они би да то време сада опет претворе у стварност и такву будућност  само за себе прижељкују.

О ревизорским пословима

Кад дође на ред северна српска покрајина, Јужни Банат рецимо, Град Панчево на пример – како општина у Панчеву нема (Град је све и сја), предлажем да, зарад тачног увида у комунално стање ствари на терену, председник зађе у месне заједнице. Има их девет. То су мања или већа издвојена насеља. Немам права да га зовем у име свих, али властан сам да га позовем у Качарево, једно од највећих градских насеља, које жели да буде  комунално напредније, уређеније, чистије. Тим поводом смо и основали, Удружења грађана – Качарево општина.

Има нас који желимо да Качарево у организационом смислу постане општина. То не тражимо зато што нам је стало да функција и фотеља. Отворено кажемо, то тражимо због пара. Буџетких пара које нам у свакој поштеној расподели и припадају. Припадају зато што у Качареву као насељу градског типа живи преко 6 хиљада становника, више од 3 хиљаде је запослених, а са пензионерима је близу 5 хиљаде  грађана који учествују у стварању буџета државе. Израчуајте Председниче, то ви радите добро, имате и оне лепа табеле, колико ми доприносимо државној каси. Знате да је буџет Града, коме као пасторче припадамо, 100 милиона евра на годишњем нивоу. Качаревци од тога добију само 7 милиона динара, или око 80 хиљада евра за годину дана. Са овим парама, сложићете се, нема планског комуналног развоја. Нема ни канализације, ни уређене депоније смећа, нема ни чистог ваздуха, ни квалитетније здравствене заштите, ни спортских клубова… Има само фингираног комуналног развоја. Упитајте нас, ко је за то одговоран?

Бићу ироничан и искрен. Процените има ли више ироније или поштења, у овоме што ћу рећи. Прижељкујемо више корупције у нашем месту, јер корупције има тамо где је више пара. У Качареву нема велике корупције, али нам је преко главе ситног јајарења између Града Панчева и неких наших приоритетних и стварих комуналних потреба.

Добро дошли у Качарево!

О пендреку спаса

Многе усијане и „мудре“ малоивеликосрпске главе отворено су тражиле да се држава силом супротстави и спречи студенте и разне животно оцвале, сујетне и искомплексиране незадовољнике који блокирају улице и раскрснице у већим градовима. Говорили су и љутито предлагали да пендрек мора да ради. Упоређивали су то са Европом, којој тежимо, где полиција без обзира на разлог демонстрирања бије и пребија и младо и старо, прска сузавцем и воденим топовима и пуца гумени мецима.

Код нас је, на упорно инсистирање Председника, пендрек остао у футроли.

Није било пенрека спаса, који су организатори протеста управо прижељкивали. А да је пендрек радио, то би био највећи поклон баш њима. А тек медијима из Луксенбурга. Како би то они „хумано“ обрадили у својим медијским срцепарајућим извештајима. Било би оно – „наше студенте, младост,  те небрушене и брушене дијаманте наше српске душе и светле будућности, хапсе, пребијају и у окове стављају“.  Врхунац би сигурно били овакви наслови –  „Вучић и Курти браћа рођена“, „ Подједнако туку и бију Србе“ „Бије Курти, ал` бије и Вучић“, „Диктатура и тиранија се показала у пуној суровости“…

Овог пута држава са полицијом који трпи понижавања од представника опозиције, осталих блокадера и демонстраната показала је снагу трпељивости и велику мудрост. Вучић је показао да разуме студента и да је спреман да их заштити и чува. Пружена је и рука за разговор са њима. Тада је послета и порука Србима са Косова и Метохије да издрже тортуру насилника који их убија и прогања. Бољи дани ће стићи. Европи  је послата порука да је Србија земља којој је стало до мира и напретка својих грађана.

 Блокадери раде и даље свој посао, полиција није ни замахнула пендреком, истрпели су разна понижења, а ево сада обезбеђује скупове демонстраната и блокадиста. Тако и треба. Сопствени грађани се не пендрече. У овој причи држава Србија мора истрајати.

Качарево за годину дана за сопствене комуналне потребе не досегне ни четвртину дневнe буџетскe порцијe Панчева.

Расподелом буџета града Панчева за идући годину, Качарево није ни поменуто. Неће добити ништа, до, како би рекао наш народ,  шупаљ нос до очију.

У градском буџету за идућу годину на располагању ће бити око 100 милиона евра, а више од 97 посто ових средстава утрошиће се за потребе Панчева. За Качарево нула.

Узгред, оваква расподела  буџета у градској Скупштини изгласана је скоро једногласно. Градски финансијски егоизам подржала су 144 одборника, три су била против и један уздржан. Надам се да је бар неко од одборника из Качарева бар био уздржан, али сумња ми је већа од наде.

Живимо у времену када је новац постао мера за све. Могао бих наћи стотине разлога зашто ово није добро, међутим, када се ради о свакодневном реалном животу, конкретним пословима у комуналној сфери, онда је расподела заједничког новца ( буџет је управо то) – посао који  тражи знање, стручно планирање, поштење и добру вољу, оних који о тим средствима одлучују.

У Панчеву у органима градске власти не седе људи које красе овe особине. Хиљадама километара су далеко од овога и то показују већ деценијама уназад. Нема аргумената за овај себичлук, а најмање га могу покрити и ублажити некаква политичка и идеолошка демагогија. Једноставно речено то су лажи и злоупотребе заједничких пара.

Током идуће године Град ће за сопствене потребе трошити више од 8,3 милиона евра месечно, или 280 хиљада евра дневно. Овакав буџет, славодобитнички је оценио Александар Стевановић, градоначелник Панчева, као „стабилан и развојни што омогућује  да се настави са политиком континуитета“.

 Континуитет о коме говори градоначелник је погубан за Качаревце.

Kоме та стабилност, развојност и континуитет одговарају. Зар је могуће да Качарево за годину дана за сопствене комуналне потребе не досегне ни четвртину дневнe буџетскe порцијe Панчева.

Драги Качаревци, пред нама је још једна, већ виђена година. Биће пара за језеро, филтере за биваторијум, још неке ситнице које ће се искукати вучењем за рукаве уважених градских отаца. Озбиљних комуналних планова за развој Качарева нема ни у наговештају.

Надам се да ће бити пара за шрафове на клацкалицама репарираног дечијег игралишта у  центру Качарева. Не би ваљало да се расклимају.

Молио бих за још једно овакво игралиште. Можда мало веће. За одрасле. Нек се види комунални напредак Качарева. То нам је најпотребније.

На тобоган, па на љуљашку и де се клацкамо.  

Хоће ли бити више инвестиција по нашим сокацима после недавно одржаних избора, или ће се локални гласови и комуналне потребе, по ко зна који пут, угушити вишим државним разлозима?

На недавно завршеним изборима, локал је помогао националној власти. Исказао је апсолутну подршку и локални интереси су, без остатка, стали под окриље централне власти. Све политичке партије које творе власт на нивоу државе, уз неке пребеге из  опозиције и још неке, на брзину склепане странке и удружења, у наредне четири године дуваће у исту тикву у локалу.

Хоће ли се за ову велику локалну подршку,  национална, покрајинска, и градска  власт, одужити, нама доле? Хоће ли бити више инвестиција по нашим сокацима, или ће се локални гласови и комуналне потребе, по ко зна који пут, угушити вишим државним разлозима?

У свакодневном животу, биће као и до сада. Недавни избори на локалу  донели су нам још четири године, „статус квоа“. Пред изборе смо се наслушали  многих фаличних обећања. Све то сада тоне у заборав, а у фокусу су капиталне инвестиције од националног значаја. Њихов значај и шири интереси засењују све и неутралишу све насушне комуналне потребе, тамо неких локалаца који бунцају о канализацији, дивљим депонијама, лошем здравству и којечему другом из ружне комуналне свакодневице.

О овим темама, неће се много причати ни у панчевачком парламенту ни у извршној власти. Нема ни ко. Од некадашња четири одборника из Качарева у Скупштини града, сва је прилика, да ће књига сада пасти само на једног.

Дакле, окренемо ли се према представницима Града и нашим суграђанима који ће тамо с времена на време ходити и представљати наше интересе, очекују нас лажна обећања филована са похвалама како је у Качареву  све лепо, како из дана у дан све више напредујемо. Ту ће се наћи и гомила качаревачких „корисних идиота“, који ће зарад свог личног интерешчића, ићи низ длаку очајној комуналној политици Панчева према Качареву. Исход је познат – ништа од великих комуналних инвестиција! Већ три деценије све исто! Назадујемо и даље!

У Удружења грађана – Качарево општина, нисмо успели да  са нашим идејама и програмом досегнемо до самосталне изборне листе на недавним локалним изборима. Истина, нуђено нам је да будемо део неких политичких партија и Удружења грађана. Били смо у дилеми, али понуду нисмо прихватили, јер смо проценли да би у садашњој изборној утакмици изгубили суштину наших захтева. Национално је поразило све локално. Све оно зашто се као Удружење грађана залажемо, „утопило“ би се у лошу градску комуналну политку према Качареву, која ће се, сасвим извесно, наставити. Да смо то учинили и приклонили се уз једне или друге, били би саучесници даљег пропадања нашег места.

Сигурни смо да је наш програм са краткорачним и дугорочним задацима добар. Усмерен је ка приоритетним комуналним потребма и за Качарево је то најбољи начин да кренемо стазом сталног комуналног развоја. Да поновимо по ко зна који пут, да се до овог циља може стићи само уз много веће инвестирање новца из градског буџета. Никада не треба да заборавимо да тамо леже и наше, качаревачке паре, које сада неко други користи за своје потребе.

Опет потпуно смо свесни, да су: идеје, пројекти, програми, ма колико били добри, далеко од успеха, ако не обезбеде подршку већине  наших суграђана. Објективно, ми ту подршку сада нисмо имали. Срећом, избори у Србији су честа појава!