Само наизглед смо пред судбоносним и компликованим изборима 25. октобра. Реч судбоносно се данас олако троши, нарочито у политици, а компликовано је обично једноставно.
Избори нам доносе већ познату дилему – Хоћеш ли укључити мозак и глас дати листи која реално сагледава стварност и свет око себе и има моћ да највећим делом и реализује оно што предлаже и обећава, или ћеш запушеног носа, поверење поклонити некоме ко не живи у стварном свету, а обећава куле и градове без покрића.
Сећам се избора уочи октобарског преврата 2000-те када су се, све идеолошки и политички неспојиве политичке партије, сјатиле у Демократску опозицију Србије (ДОС). Основни циљ ове широке коалиције био је рушење ондашњег режима и Слободана Милошевића, који је тај режим персонификовао.
Ненад Чанак, најгрлатији војвођански сепаратиста и онда и сада, добро је разумео ондашњу скупину ове „паклене политичке неслоге“ коју је у себи носио ДОС, али је и са својом странчицом ушао у овај „клуб“. У свом маниру, позивао је и мотивисао гласаче речима – „Запушите нос и гласајте за ДОС“.
Како-тако, „сложна политичка паклена неслога“ тада је победила и формирала прву демократску власт у новом српском вишестраначју, како су сами себе уздизали.
Тих 12 година управљања Србијом, памтиће се као време великих изневерених очекивања. На крају своје владавине са бескрајним низом промашаја у скоро свим друштвеним сферама, али и великим личним богаћењем, државу су довели до банкрота. На изборима 2012. године су изгубили и од тада, јавном влашћу управља Српска напредна странка, са коалиционим партнерима.
Нешто слично овом опозиционом сценарију од пре 26 година, догађа се и сада. Међутим, постоји и једна битна разлика. Онда су се здружиле све политичке партије, неке својевољно, неке из нужде јер су биле нејаке, а неке и по налозима са стране. Финансијски су били одлично покривени парама из западне Европе. Јесте то била коалиција „рогова у врећи“, али сви различити политички и идеолошки концепти тих странака, сложно су стремили ка истом циљу – рушењу Слободана Милошевића. Успело им је.
Сада је у игри блокадерски студентски покрет који се већ две године намеће као кохезиона снага, која покушава да све противнике актуелног режима, привуче себи. Најпре су били против било какве политике и избора. Како је време одмицало, од пролећа прошле године, схвативши да актуелну власт не могу срушити на улици револуционарним насиљем и разним облицима терора над грађанима, захтев за изборима су подигли на прво место. Од почетка су хтели да створе јединствен блок против актуелног режима, тако што ће поред подршке дала грађана, апсорбовати и све политичке странке опозиције. Неке странке опозиције су се добровољно или под принудом самоугасиле и приклониле студентској листи, али има их које нису, већ самостално, или у коалицији са другим партијама, учествују у трци за власт. Не би требало занемарити и велико финансијско инвестирање цивилног невладиног сектора у Србији, као и политичку и медијску помоћ студентској листи.
У току је предаја изборних листи учесника на изборима. На половини законског рока за ову фазу предизборних радњи, пријављено је 11, политичких партија, коалиција и удружења грађана. Сасвим сигурно биће их још више. Дакле, јединственог фронта против актуелне власти сада нема иако је и овог пута, та политичка идеја, дебело подмазивана новцем из Европске уније.
Ово је велика политичка мањкавост студентске листе, јер сада ће у току изборне кампање ући у „ватрени клинч“ са главним конкурентом (СНС), али и са странкама опозициje које нису хтеле на студентску листу.
Лошег пртљага студентска листа има још доста. На пример, тешко је просечном српском гласачу објаснити, да са својим именом улазиш у политичку изборну утакмицу, а на сопствену листу стављаш кандидате за народне посланике, који су за време ДОС-ове владавине после октобарског пуча 2000-те године, Србију уназадили.
Обећавали су младост и нову енергију, а на листи су сада времешни представници (мало)грађанске анационалне провенијенције. Можда су на све ово приморани и да неко други, неки анонимни главни луткар, управља концима њихове изборне политичке стратегије и тактике.
Мањи број студената и њихови профанисани професори су ту, да само опосле оно што се мора, оно зашто ти здрав резон и није потребан. Тек ово није добра порука гласачима у Србији, јер су се, радећи за другог, унизили и спустили на ниво „корисног идиота“. Мало је грађана ове земље који ово могу да оправдају.
Много тога, у и око Студентске листе је закулисно, недоречено, мутно, не слути на добро. Много је болесне мржње која досеже до патолошког нивоа. Народски речено, смрди, а све то заједно води палац и кажипрст ка носу.
Само мржња која је у сфери патологије и које је превазишла сваки вид и оправдане и неоправдане критике актуелне јавне власти, даће глас провереним губитницима који су на њиховој, као бојаги студентској листи.
Овде, здраве памети нема. Овде се нема шта укључити, мозак најмање.
