Ако следимо логику, да сваки народ или држава, има јавну власт какву заслужује, онда су сви досадашњи избори, слика и прилика онога што ми заслужујемо. Следи питање, да ли су сви наши избори били слободни, да ли смо имали могућност да бирамо, какви су били предизборни притисци, изборно представљање, да ли су програми свих учесника избора на гласачким листићима веродостојно представљени бирачима, да ли је било страних утицаја, притисака, плаћања, подмићивања…
Никада нас више није излазило на изборе него за време соц-комунизма. Гласали смо скоро сви, али нисмо могли да бирамо. Оскудна понуда на листићу. Партија тако одредила. Главно мерило успешности тадашњих избора у „једностраначкој демократији“ била је излазност. За јавну власт, која се тада такорећи није мењала, то је била главна потврда снаге државе и лојалности народа према њој. Победник на изборима, наравно, био је познат и пре гласања.
Тада нисмо могли слободно да бирамо, јер смо били сапети и заслепљени теретом идеолошких лажи које смо на добровољно-принудној бази прихватили сами.
Како данас стојимо са слободом избора? Нема више идеолошких стега и терета као некад. Има ли сада, после скоро 4 деценије разних препрека да слободно бирамо? Можемо ли ми од изборног дана да направимо празник демократије, што је још увек у Србији недосањани сан?
Део одговора сигурно се налази у растакању заједничке СФРЈ државе, која се распадала у крви грађанског рата, сецесијама, национализмима, економским сиромашењем, унатрашњим свађама, санкцијама, невиђеним спољним притисцима западноевропских земаља и Америке, да би се та фаза крваве кризе, завршила бомбардовањем Србије. Дисциплиновање Србије траје и даље.
Управо ове земље одлучиле су, да је за све оно што се збивало у бившој СФРЈ, главни кривац, искључиво Србија и српски народ. И данас је тако. Садашња држава Србија им није по вољи, јер не показује ропску покорност пред Европском унијом, пре свега Немачкој и Великој Британији. Такву позицију сервилности, остале новонастале државе бивше јединствене земље, без и најмањег приговора, прихватају. Већ више од два века постоји јасан историјски континуитет политике у Немачкој и Енглеској, да српски народ нема право на потпуну слободу и пун суверенитет. Србија то не прихвата. То је корен свих историјских, садашњих, а вероватно и будућих несугласица нас и њих.
Вишестраначки избори у Србији су од првог дана, одраз баш овакве политичке стварности. Прсти западних земаља, неизоставна су мирођија у свим изборним фазама. Увек су штрчали и претили. На свим изборима у последњих 36 година стране земље су имале своје фаворите и увек су их одлично плаћали. Постоје три категорије изборних колаборациониста. Све три групације рушилаца државе повезује апсолутна негација свега што је урадила и ради актуелна власт.
Први који служе туђину, то чине зато што имају иста уверења као странци и сматрају и агитују да је то прави пут за Србију. Једноставно, уверења им се поклапају са оним што странци траже. Зато су органски против сваке суверенистичке власти са жељом да сруше Државу и да је уобличе по узору западним хтењима. Углавном су то интелектуалци „друге Србије“, уствари, српски речено, родомрсци.
Другу, много већу групу изборних колаборациониста чине они који то раде искључиво из користољубља. Да су појединачни и групни интереси основни мотив за рушење актуелне јавне власти, а потом и државе, говори сума од преко 1,2 милијарде евра колико је ушло у овдашњи невладин сектор за ове намене. Хиљаде је начина како се за евро губи образ и пређе на непријатељску страну.
Постоји и трећа група бирача и то је ново појачање које би требало да „обогати слободу предстојећих избора“. Њу су за иностране и домаће паре изродили: део професора на српским универзитетима који су испред себе истурили своју пешадију, а то је мањи део студената, затим делови судске и тужилачке власти, а ту су успаљени и фрустрирани грађани који се могу пратити на друштвеним мрежама, а које посебно протежирају „независни српски медији“ са централом у Луксембургу. Реч је о, по свему судећи, људима који су у заблуди, највероватније због незнања и необразовања. Потпуно су побркали лончиће, реалност не виде и живе у неком свом свету виртуелне стварности. Њихови предлози решења за све што их окружује у реалном свету, узводно су од памети Додуше, како живе, ни на небу ни на земљи, финансијски нису захтевни и чист су ћар за финансијере из иностранства. Међутим, њихови ментори, овим чудним „облицима живота“ који су у последње време све мање видљиви на улицама и даље им чешу лудило, хвале их, називајући их „новим лицем Србије“, све то наплаћују и пуне сопствене кесе. Иначе, у ери савремених комуникација, ове категорије обично млађих људи, мада има и оцвалих међу њима, називају –делулу. Ето стигосмо и до „делулу бирача“, љутих противника свега реалног па и актуелне власти.
Парламентарни избори ће за два месеца. Ови избори неће се давити у идеологији како је било после Другог светског рата и у првим годинама вишестраначја. Сасвим је јасно шта је на изборном „јеловнику“. Конкретна и судбоносна питања за Србију и сваког појединачно. Хоћемо ли суверену Србију, како је у Уставу записано, или ћемо подлећи уценама и притисцима.
Да ли је потребна велика храброст да се направи прави избор на гласачком листићу?
Не! Само грађанска одговорност. Одлучите сами.