На прагу смо новог гласања. Све наде се полажу у поштене изборе. Да ли ће бити такви?
Сви избори у последњој деценији 20. века, „Слобини избори“, из угла ондашње опозиције били су непоштени. Нерегуларни избори били су од петооктобарског преврата 2000-те до 2012. године из угла ондашње опозиције, па је и до сада остала енигма да ли је Коштуница победио Милошевића на председничким изборима. Сви избори од 2012. до данас, а било их је свако мало, укључујући и 15 општинских избора крајем прошле и почетком ове године, из угла опозиције и такозваних студената блокадера, били су непоштени.
Ово је кроки слика нашег демократског искуства од 1990. године, када су после једопартијске владавине одржани први вишестраначки избори у распадајућој СФРЈ. Узгред у комунистичко-социјалистичкој држави, Краљевини Југославији и Краљевини СХС, пре тога у Краљевини Србији, за све опозиционе странке, избори су увек били непоштени.
Наравно, за политичке партије које су побеђивале на изборима и у ројалистичком и сада капиталистичком политичком систему, избори су били чисти к`о редестилизоване сузе. Дакле, нема сумње да ће и предстојећи избори за губитнике бити непоштени.
Ипак, предстојећи избори имају свој спецификум. Посебност је, што су већ сада, будући избори извикани као непоштени од такозваних студената и опозиције, јер како кажу, покрашће их владајућа кооалиције окупљена око Српске напредне странке.
Опозициони блок не задовољава ни то што су, мање-више, све препоруке Европске уније усвојене, а односе се на побољшање изборних услова, од сређеног Бирачког списка до транспарентности свих предизборних и изборних радњи. У формално правном смислу све изборне процедуре детаљније и боље су уређени у Србији, и него у већини земаља ЕУ.
Судентска и опозициона прича о унапред покраденим изборима, такође је смишљена политичка стратегија, којој је циљ, да се у случају изборног пораза, резултати не признају и да се пређе на другу фазу, која подразумева покушаје насилног отимања власти. Негирање резултата избора и разни облици фабриковања изборних нерегуларности биће метод да се остане у политичком рингу, како би се проблем српских избора интернционализовао, затражиле арбитраже, добре услуге, комисије и све остале полуге притисака и уцена, које би по правилу дошле из Европске уније.
За демократске изборе се каже да су празник демократије. У Србији, скоро сам сигуран, предстојећи избори то неће бити. Као и до сада могу се очекивати, већ познате изборне приче – куповина гласова, сликање листића, гласање за другог, “бугарски возови“, „мртве душе“… али, уз ригорознију контролу ово се може у доброј мери спречити.
Губитници на изборима ће мултипликовати значај ових појава, којих ће, сигурно бити, али треба рећи и то, да судбину победника на овим као и свим претходним изборима одређују часни грађани, а они чине огромну већину. Тако је било од Обреновића, Карађорђевића, Тита, Слобе, Ђинђића, Коштунице, Тадића, Николића и Вучића. Имали смо владаре и власт, какву смо на изборима, већински, са мање или више мањкавости, сами изабрали.
Када се изборна методологија и гласање поједноставе и када се за тренутак занемари шта су учесници избора обећавали током предизборне кампање и како ће се понашати као губитници, или победници после завршетка гласања, кључна карика свих избора су бирачки одбори. Ако чланови овог тела добро и поштено раде, међусобно сарађују, јер у одборима су представници свих странака, ту су такође контролори изборног процеса из свих странака, а могу бити присутни и посматрачи. У бирачким одбору, у многоме се могу спречити многе нерегуларности. На крају, по завршетку избора, преброје се гласови и потписују се записници о исходу гласања. Суштински овде се избори и завршавају, а све остало је сабирање података у општинским, градским и републичкој комисији. Речју, попуњавање ексел табела.
У бирачком списку Србије уписано је око 6,5 милиона пунолетних грађана. До сада је на парламентарне изборе на биралишта излазило око 65 до 70 посто упино уписаних бирача, дакле око 4 милиона грађана. Они гласају на више од 8,2 хиљаде бирачких места у Републици. У просеку бирачко место у Србији броји око 500 грађана. У градовима, наравно, има бирачких места са близу 2 хиљаде уписаних бирача, али у планинским крејевима има бирачких места са неколико десетина бирача. У пракси највише је бирачких места са близу 700 гласача. Нису потребне квадратне једначине ни докторати и факултетска знања математике да би се пребројало 700-800 гласова и утврдило ко је добио више и ко је где победио.
Знатно озбиљнији проблем свих наших избора је што би на сваком бирачком месту учесници избора који су на гласачком листићу, морали имати бар једног свог представника. Дакле, свака изборна листа мора имати најмање преко 8 хиљада својих партијских кадрова за бирачке одборе, јер толико је биралишта широм Србије. То је минимум, а томе треба додати и представнике контролора, јер и то је право учесника на изборној листи, а отворена су им врата и за посматраче. У идеалној варијанти изборне листе би морале да располажу са више од 40 хиљада активиста како би „покрили“ све бирачке одборе. Тешко је и за трен поверовати да то може обезбедити и такозвана студентска блокадерска листа. Ни опозиција овде не може помоћи, јер и они су већином „градски момци и девојке“. Чак када би се „удробили“ сви заједно, сумњам да би успели да „премреже“ све бирачке одборе. Српска напредна странка то може јер има преко 500 хиљада регистрованих бирача и допиру до заселака у које ни поштари не залазе без преке нужде.
Рад бирачких одбора је од кључног значаја. Када се сви чланови одбора, после бројања увере да су резултати гласања тачни, представници из свих странака потписују записник и то је у суштини, најважнији изборни документ. Ако је кадровски састав бирачког одбора, и по стручности и по политичкој опредељености, слика изборне листе за коју се грађани опредељују, они су најбоља гаранција да ће избори бити поштени. Тада неће бити никакве сумње у регулрност поступка. То ће нас довести до изборних резултата које ће бити наспорни за све. То ће спречити и постизборни хаос губитника који се, како се избори ближе, све бучније најављује.