Категорија: ПОЧЕТНА

Недавно ме је једна суграђанка, док сам шетао са унуком позвала да дођем на хуманитарни базар испред зграде Месне заједнице, купим нешто од понуђених слаткиша које су умесиле вредне Качаревке и приложим  нешто новца за лечење тешко оболеле девојчице.

Дан касније, опет са унуком, испунио сам обећање.

Има много истине и свакодневних потврда да је човек себично биће. Кроз еволутивни развитак, божанску руку или неки други вид креационизма, чини се да је данашњи хомо сапиенс, запатио више егоизма, него љубави и саосећања према другом.

Потврду за ово, дала ми је двогодишња унука, којој су вредне и саосећајне Качаревке на хуманитарном базару поклониле уз колаче и балоне.

„То мој балон. Нећу дам секи. Играм се ја“, рече она. Подржао сам је, све мислећи да је још мала за придику и подуку, али одмах ми се отвори низ хуманитарних питања.

Дакле, како бити човечан, како волети ближњег као себе, како бити добар и користан другом, колико и себи. Речју, како бити хришћанин по слову Библије. Да не будем искључив, треба рећи да и у другим монотеистичким религијама, постоји чврст морални кодекс да се другоме у невољи помогне.

Морала на папиру не мањка, али последњих деценија намножило се и разних хуманитарних манифестација, које покрећу поједици, удружења, установе, чак и политичке странке.

Рекло би се, било би логично, да ће уз оволику поплаву човекољубивих акција, људских невоља бити мање. Напротив, сиромашних и болесних све је више. Из државног система збрињавања, убоги и несрећни све више испадају. То и не чуди јер политички систем за који смо се определили, својом унутрашњом економском логиком, масовно производи сиромаштво и богате појединце.

Не спорим значај свих ових ванинституцијалних хуманих акција. Помогне се ту угроженим људима, крпе се немоћ и пропусти државе, а ако ништа друго сви ти позиви на помоћ, бар нас подсећају да невоља и сиротиња станују ту око нас.  

Атак на емоције самилости свакодневно је  присутан и на улици. Прошње је увек било, али све што смо богатији, (да ли смо)  ова ружна слика не нестаје. У Београду на улицама сваки дан испружену руку држи 2 хиљаде малолетне деце.

Хуманизам је сада обогаћен разним СМС хуманитарним порукама за помоћ гладнима, музичким концертима, донаторским вечерама, жиро рачунима за уплате, разним медијским позивима за помоћ, апелима угледних јавних личности, а снимају се читави ТВ серијали о помоћи најугроженијим…

Грешна ми душа, али понекад ми се учини да ова поплава хуманитарног активизма, личи на оне – корисне друштвене малверзације – из нашег социјалистичког периода. Подсетићу, реч је о људима који су у оно време били на истакнутијим положајима, тамо где се нешто успешно производило, или где су се сливале паре, па су ти људи, обично директори, сами, или на наговор својих блиских сарадника, чинили корисне ствари за заједницу. Нису давали из свог џепа, већ су користили своју моћ и положај да учине нешто корисно.

Када би се открило да су малверзације умногоме превазишле друштвену корист и новци неким чудним каналима доспевали у приватни џеп, а бивало је и тога, ови „хуманитарци“ знали су да одседе и иза решетака.

Искрена хуманост заиста има везе са џепом. Али, искључиво сопственим. Јер, хумано је и за похвалу када другоме дарујеш нешто своје из џепа, или из себе.

Да, мислим на сопствени новац, а пре свега, на добровољно давање крви и донирање органа. Нема веће човечности од овога. Дајете нешто своје, не тражите ништа за узврат, а другоме, кога не познајете и вероватно га никада нећете упознати, помажете, каткад и живот спашавате. Само овако давање је дуже од живота. Памти онај који је дао и за то не тражи никакву добит ни признање, а памти и онај који је добио. Племенитост обострана и овако се најбоље шири.

Слушао сам својевремено на радију да су неки докоњаци из богатог света на западу сачинили скалу хуманости народа и држава. Не знам који су све параметри човекољубља анализирани, само сам запамтио да је Србија у овом рангирању била при дну те скале. Добровољно давање крви ту се није помињало, али знам да су у врху хуманистичких земаља биле западноевропске  земље и Америка где се крв чешће купује него својевољно даје.

У Србији се крв не купује. Добровољно се даје. Тако би требало да остане све док се не роботизујемо.

Док је тако вероваћу да припадам душевном и добром народу. Истина, могли би више да порадимо на поклањању органа.

А они нека праве своје скале хуманости.   

Прочитао сам у последњем „Панчевцу“ (3.фебруар 2023. године) новинарски текст најаве 35. Сланинијаде. Не спорим искрену намеру аутора текста да допринесе да и предстојећа Сланинијада буде добро посећен вашaр сланине и свега осталог што свиња може понудити човековом благоутробију.

Но, у овом подужем тексту, не прочитах ни једно име, од зачетника ове манифестације пре три и по деценије, до садашњих организатора. Узгред, ти основни подаци мањкају и на званичном сајту Туристичког клуба Сланинијадe.

Ово прећуткивање вероватно је последица, деценијских размирица око тога – Чија је Сланинијада?

Да ли је она власништво Месне заједнице Качарево, што је била у почетку, или тапије има касније основано Туристичко друштво, па је то сада „приватна пекара“, или је то манифестација Града Панчева, или је власник један имућнији Качаревац, или …

Не бих да улазим у ове дилеме,  али судећи по тексту у „Панчевцу“, садашњи организатори 35. Сланинијаде, нападно инсистирају на анонимности  „власника капитала“ и још нападније избегавају да кажу ко је носилац идеје о оснивању ове манифестације.

Та „ситница“ о носиоцу идеје за оснивање Сланинијаде ми је засметала.

Не би требало прећутати да је идејни творац качаревачке Сланинијаде Милован Мики Ћировски, пре 35 година фоторепортер у „ТАНЈУГ-у“, сада пензионер који живи  између Париза и Качарева. Ауторство припада њему.

Као учесник и сведок првих корака Сланинијаде, могао бих овде набројати бар десетину имена, међу којима су, зашто то не рећи, и поједини садашњи организатори, али, осим Ћировског, идејног покретача, издвојио бих покојног Душана Шимића, тада директора ПИК-а Качарево који је првим годинама ове манифестације био логистичка подршка у сваком погледу.

Част и заслуге свима који су допринели, али када је реч о ауторству и добро постављеним темељима Сланинијаде, ова два имена се не смеју заборавити.

Зашто то крити?! Ни сујета, ни мања или већа лична корист, нису вредне те истине.

Не вреде ни каиша лоше сланине.    

Не рачунајући „акутни корона период“ када су сахране биле такорећи илегалне, сада, када вирус посустаје, све чешће одлазим на гробље. Качаревачко најчешће, а ако поштовање и блиске рођачке везе са покојником захтевају, одлазио сам и на друга.

У минулих пар година јео сам кољиво на гробљима у: Београду, Инђији, Панчеву, Црепаји, Дебељачи, Падини…

Није изненађење што на градским гробљима има више реда и дисциплине и што је обред сахране убрзан. Као на траци. Ово је разумљиво, јер умрлих је много више и сваки део сахране, од свештеничког опела, поворке, некролога, до полагања сандука у раку има своју минутажу и актере који професионално смирено и с пијететом према породици преминулог, обављају своје послове.

Пријатно сам изненађен што се у околним насељима сахране обављају слично као у градовима. Са дозом скрушености, тишине и поштовања, на крају се тело покојника врати земљи.

Нажалост у Качареву, није тако. Смрти је све више и код нас. Скоро да нема дана када се не чује звоно са овдашње капеле.

Али, код нас је прилично хаотично, од неуређеног паркинга испред гробља до последње фазе спуштања сандука у раку када се често догађа драма у завршници опроштаја од покојника.

Ако сахрани присуствује већи број људи и оранице се користе за паркирање, иако би се простор насут туцаником  могао асфалтирати и тиме избећи мање и веће рупе на путу, баре са водом и блатом када пада киша.

Стаза до капеле по правилу прљава.

Свештеничком опелу испред одра покојника присуствује мањи број људи него што их је испред капеле. Ако сте у капели ближе вратима, као и да нисте на сахрани, јер више чујете жамор и галаму која долази са спољне стране. Каткад смех и галама присутних који су испред капеле не дозвољавају и да се чује „вечнаја памјат“.

Свештеници раде свој посао добро, толерантни су преко сваке мере, што им је у опису посла и најважније. Уважавају  права атеиста, агностика припадника других вера и секта, што је лепо и за похвалу,  али ваљало би да с времена на време са кандилом изађу  из капеле како би дим тамјана додирнуо брбљиве Качаревце. Не знам да ли би ово по канонима Српске православне цркве било задирање у приватност и повреду људских права, али верујем да би то бар мало допринело пристојности качаревачких торокуша, које су у овом случају искључиво мушкарци.

Спровод по истрошеном и рупичастом асфалту доводи до раке.

Ту настају муке, јер мушкарци, углавном блиски рођаци или пријатељи покојника треба сандук са покојником да поставе на две пречке које су постављене на фосне које клизе ка раки са земље која је прхка ако је суво, а блатњава и клизава када је кишно време.

Људи који су задужени за овај посао невични, чита им се страх у очима и несигурност у покретима, а успут од гробара слушају разна наређења као на градилишту: провуци уже испод сандука кроз ручке, ти затегни, ти попусти, мало подигни предњи део, извуци ову па ону пречку, ајд сад равномерно до дна.

Добро је, похвали гробар-диригент, своје, у невољи помогаче, и извуче конопце испод вечне куће преминулог.

Лакну свима, а могу само да нагађам како су се у тим тренуцима осећали најближи сродници умрлог.

Догађало се неколико пута приликом сахране у Качареву да се сандук и испусти и са покојником падне у раку, или се због невештог спуштања у гроб отвори поклопац.

На сахранама којима сам присуствовао у граду и околним селима увек су осим гробара била присутна и још четири помоћника обучена у радна одела који су без и једне речи професионално обавили најделикатнији тренутак овог обреда. По правилу то су били или радници месног Јавно комуналног предузећа, или  хонорарно запослени само за овакве прилике.

Бар оволико би могли да урадимо и сами. Имамо и ЈКП предузеће. Ако се хонорарци плаћају за изношење комуналног смећа сваке недеље, ваљало би из пијетета према нашим умрлим платити динар више за пристојан опроштај од човека.