Категорија: ПОЧЕТНА

Наш народ (вероватно и многи други) има пословицу – „Паметан се учи на туђим, а будала на сопственим грешкама“.

Посебно се узбандоглавимо када нам се овде медијски пласирају нека искуства из Европске уније која тамошњим, обичним, људима доносе корист. Понекад то радимо с оправданим разлогом, а често,  унапред све одбијамо и не разумевајући о чему се ради.

Још је горе  када се  таква корисна пракса овде јавно промовише, а долази из суседних република бивше заједничке државе. На то смо посебно алергични.

Ту и тамо користимо и туђа искуства, али чешће преузимамо она погрешна, која у домаћој изведби још више унакарадимо, па себи учинимо још већу штету од праксе коју већ имамо.

Конзервативизам, тврдоглавост, лични интереси изнад општих, корупција, политика у сваком буџаку и бројне лоше праксе и решења, овде се понављају из генерације у генерацију и потребно је много труда и залудног трошења енергије да би се неке очигледне „накриво насађене  конструкције“ у различитим областима, промениле и људима олакшале свакодневни живот.

Ви већ знате о чему ћу и овај пут!

Враћам се локалним темама и опет ћу, к`о баба о уштипцима, на тему – КАЧАРЕВО ОПШТИНА!

Писаћу о туђим искуствима која су прошла проверу времена, корисна су, економична и ефикасна и уз промишљене измене, и овде би донеле добробит грађанима.

Завирио сам у територијалну организацију Словеније и Хрватске, са којима смо некада били у заједничкој држави и Француске, једне од водећих земаља Европе. (Око француског искуства помогао ми је Милован Мики Ћировски, наш суграђанин који живи у троуглу Париз- Кан- Качарево).

Словенија која има скоро три и по пута мање становника од Србије, има 211 општина у којима је, у просеку, настањено близу 10 хиљада житеља, с тим што у овој држави има на десетине општина које имају мање и од хиљаду становника.

Хрватска са око 4 милиона становника има 250 општина са око 16 хиљада житеља у просеку, али и тамо има општина у којима је свега неколико стотина становника.

Француска са преко 67 милиона житеља има 35086 општина у којима у просеку живи мање од 2 хиљаде мештана, а на стотине је оних које имају много мање од овог просека.

Како је код нас?

 Србија по попису од пре десет година (нови је управо у току) има 6,9 милиона становника који живе у 145 општина, што значи да у просеку у нашим општинама живи више од 47 хиљада становника. У Србији такође има мањих општина са пар хиљада мештана , али то су углавном реткости.

Да којим случајем преузмемо словеначка организациона решења, у Србији би требало да буде 690 општина, ако би се угледали на Хрватску, било би 431 комуна, а преузимањем француске праксе у територијалној организацији, овде би било више од 3450 локалних самоуправа.

Зашто у другим земљама и мањим насељима држава  лакше „дарује“ општински статус, а овде код нас није тако?

Разлога је много и нећемо их сада расветљавати. Међутим, суштина се налази у спремности државе да учини истинску децентрализацију и „спусти власт“ и у мања насаља и да таква решења финансијски подржи и строго контролише наменско трошење новца.

Посматрајући искуства других то је могуће и пожељно је и код нас. Функционисање „малих“ комуна, углавном је везано за најразличитије облике: скупштина, управљачких већа, општинских или градских већа, комитета, комесаријата… који се бирају на демократским изборима у тим срединама и у њиховом саставу су најугледнији и највреднији људи.

Принцип је што мање стално запослених и што мање издатака. То су најчешће волонтери, заслужни и угледни грађани, доказани у својим професијама и спремни на јавни рад. Њихов основни задатак је покретање разних инвестиционих пројеката, директна комуникација са надлежним централним органима државе, одобравање (или не) тих пројеката, брига и контрола о реализацији тих послова. Уз ово иду и сви остали „протоколарни послови“ од мањег значаја.

Суштина је, као што се види, у  директној „финансијској комуникацији“ комуне са буџетом државе.

Качарево то сада нема. Град Панчево је посредник. Шкртари и додељује колико и када хоће.

Ни по“ јада да су то само градске паре. И наше су, али много, много далеко станују. Панчево тако близу, а далеко.

Још нисам пописан.

Равнодушно чекам пописивача или пописивачицу (да будем полно, пардон, родно равноправан) и спреман сам да распрострем део своје интиме за општедржавно добро, које ће се, како телевизор каже, користити у наредних десет година за разноразна демографска истраживања.

За попис баш нешто и не марим, али за наредних десет година, до следећег пописа, волео бих да се бар мало и питам. Не бих да ме уврсте међу отписане. Јер, свет око нас се прилично узбуркао, а и биологија има доста тога да припрети нама из генерације 54. Угрожени су и млађи, а и они старији, који су у годинама за респект.

Овдашњи демографи и статистичари већ сада говоре да ће садашњи попис становништва, скоро сигурно показати да је у протеклој декади Србија „краћа“ за пола милиона душа. Више се умире него што се рађа, а не смањује се и број оних који одлазе и окрећу леђа домовини.

Ако овако наставимо наши потомци ће можда запамтити још неколико оваквих десетогодишњих пописа и ето и нас на „златних“ пола милиона житеља. Скоро да ће се остварити оно Тарабићево пророчанство и сви ћемо стати под једну шљиву.

Нешто не верујем у пророчанства, сумњичав сам и у разне теорије завере, али да наша демографска стварност не ваља, видим свакодневно.

Основни и најважнији смисао овог пописа биће да се у Србији отворе сва врата животу и рађању. Џаба сви остали подаци из пописа који ће се анализирати за наредних десeт година.

Ток досадашњег рата у Украјини подигао је демографски улог у висину и сада се све чешће могу чути приче с разних страна о блиском сусрету са нуклеарним ратом. Све чешће се помиње и теорија о „златној милијарди“, колико би по предвиђањима разних геополитичaра и економиста из западне хемисфере, био најпожељнији број житеља на земаљској кугли. За више од ове бројке нема места, кажу они.

Ето, док се ми пописујемо, не би ли нас било више, ови на западу би да отписују.

Дакле, планету би требало „скресати“ за око 5 милијарди двоножаца.

То би донело срећу и просперитет онима који би преостали и то би, наравно, били они који су и сада најбогатији и који би пронашли начин како да преживе апокалиптична времена која следе, веле заговорници теорије о „златној милијарди“.

Како смо ми у Србији и још око пет шестина светске популације далеко од одабраних, следи нам: мањак воде и хране, болештине и пандемијске заразе (вирус „Ковид 19“ је само благи наговештај), биолошки ратови, изумирање појединих биљних и животињских врста, врела лета и сурове зиме, несташица енергената и многе друге апокалиптичне страхоте које ће наше мале страхове и неизвесности увећати до неслућених висина.

Ова суморна слика будућности завршава се са нуклеарним ратом, а није и никада неће бити познато ко ће за делић секунде отиће пре, а ко касније у небеса заједно са  печуркастом експлозијом.

Тамо негде у 18. и 19. веку живео је, извесни Енглез, Роберт Малтус, економиста, који је, смислио своју –  „Малтусову теорију“ – по којој је на ондашњем свету било превише људи који се вишеструко брже множе него што се производи хране и осталих потрепштина за њихов опстанак, па то угрожава целу планету. Већ тада, он је предлагао различитa решења за смањење рађања, а за ратове је имао само похвале, јер су они били пожељно чистилиште против пренасељености Земље.

Иако је за последњих 250 година било на стотине ратова и два велика светска у прошлом веку, историја није дала за право Малтусу. Од његовог доба, светска популација се повећала бар десет пута и ако ћемо поштено, највећу корист од овог „бејби бума“ имале су, а и сада имају,  најразвијеније земље западне хемисфере, посебно њихове елите.

Надам се да се предвиђања и жеље садашњих Малтусових наследника у ликовима најбогатијих људи на западној хемисфери који заговарају теорију о „златној милијарди“, неће остварити.

Какав је смисао ове катастрофичне теорије о планетоубиству? Какав је овде предумишљај? Има ли рационалног објашњења за овај егоизам, у коме би само богати и њихови јефтини послушни роботизовани сужњи, опстати у овом планетарном нихилизму.

Ове сумануте теорије увек се јављају у великим превратничким временима, а чини се да је такав историјски тренутак управо сада.

Рат  у Украјини је вишеслојан и крв која се тамо лије само је трагичан колорит опасног времена.

Али, овај рат је све очигледније средство наставе, које показује  да се данас у свету води борба за одбрану досадашњег система вредности који је  Западу доносио огромне користи, моћ и привилегије да управљају туђим животима. С друге стране Русија са многољудним земљама Истока, Јужне Америке и Африке жели промену садашњег система вредности и успоставу поштеније расподеле светских богатстава и већа права на самостално одлучивање и постојање народа.

Улог у овом сукобу је огроман и своди се на то ко ће управљати и имати моћ и право на расподелу богатства. Ово су увек били узроци свих светских ратова.

Нуклеарних средстава за унуштење и самоуништење има и на истоку и на западу. Ваљда има разума и мудрости да се то не догоди.

Боље да се пописујемо, него да се отписујемо!

Нисмо ни преполовили 2022. годину, а из Панчева нам стиже лепа вест. Градска Скупштина је усвојила ребаланс буџета за ову годину и у односу на градску касу од 56 милиона евра, са колико смо ушли у ову годину, сада ће нам на располагању бити скоро 64 милиона евра буџетских пара.

Седам милиона више него на почетку године.

Стварно, никад већи ни основни, а сада и ребалансирани буџет. Већи буџетски прилив није забележен у историји Панчева ни за општинска, а ево сада и, градска времена.

Ово повећање прилива у градски буџет, уследило је, пре свега, од  пореза на зараде запослених и од „убраног“ пореза на имовину грађана.

Централизована држава се одобровољила и део пара, како и доликује, вратила општинама и градовима.

Ова два извора и јесу два највећа „буџетска пуњача“ државне касе из које нам је враћен део припадајућих пара.

Уствари, не говорим добро. Умало да вас обманем.

Нама Качаревцима, од овог повраћаја државних пара у буџет Града Панчева, неће бити враћено ништа. Преко 95 посто буџетских пара утрошиће се за разне градске потребе, а ништа, или мрвице, уделиће се за нека од насељених места.

То  што преко три и по хиљаде Качареваца директно преко сопствених зарада и по основу плаћања пореза на имовину, учествује у пуњењу државног, а то значи и градског буџета, не завређује ни најмање комунално улагање у ово место, а још мање неку капиталну комуналну инвестицију.

Опет, шупаљ нос до очију.

Можда и грешим.

Можда ће се нешто, комунално инвестирати до краја ове године у Качареву. Можда и постоји план неких радова, а да за то нисам чуо?

Знате ли ви!?

Додуше, можда нико и није тражио да се нешто корисно уради овде, можда су неки и тражили, али нису одабрали прави тренутак и начин, можда они који су тражили нису озбиљно схваћени од градских главешина, можда је Качаревцима забрањено да било шта траже, можда нисмо ни достојни да било шта питамо и тражимо.

Јутрос ми се казало да никаквих дилема и никавих – можда – нема. Једноставно, што се тиче комуналног развоја Качарева, наставиће се строги буџетски пост.

А  ево и како ми се казало!

Преко банкомата, једне од ретких реализованих предизборних инвестиција пре две и по године, обиђох: све оскуднију пијацу, киоск, месару и самоуслугу и са све цегерима уђох у кафић, како бих надокнадио делић изгубљене течности, шетајући по отвореним и затвореним качаревачким маркетима.

За шанком стоје два радника овдашњег Јавно комуналног предузећа, које је већ годинама под градског управом. Брзински „отресају“ прву  туру „кратког“ и поручују још једну рунду. „Ексирају“ и одлазе.

Гледам како одлазе, не платише ништа. Конобар ми је разјаснио ситуацију.

-Пију на црту, нису примили плату од марта ове године! Фирма им дугује плату за два, или три месеца, рече ми.

Мало ми се смрачи. Упитах се да ли је ово могуће?

Део градског буџета се користи и за зараде и овдашњих, качаревачких комуналаца. Чуо бих ваљда да плате касне запосленима у градским јавно-комуналним предузећима, и чиновницима у градској управи. То сигурно није случај. Сигурно би се претило штрајком да тамо плате касне.

Са првим срком кафе би ми јасније. Двоструки стандарди у свету, у Европи, Србији, па зашто не би тако било и у Граду.

То што је буџет Панчева увећан за 7 милиона евра и што је укупно „тежак“ 64 милиона евра, не тиче се, не односи се, на све подједнако. Увек су неки једнакији.

Један аршин је за њихове градске комуналце, чиновнике и фукнционере, а други за њихове комуналце у насељеним местима.

А ми још сневамо о капиталном комуналном инвестирању. Настављамо живот и сневање на „буџетској цртици“.