Категорија: ПОЧЕТНА

Да, Качарево треба да буде општина у другачијој, модернијој и, пре свега, финансијски поштенијој расподели буџетских пара града Панчева.

Тако би морало бити, јер у садашњим условима, то је једини прави начин да Качарево, као и друга насељена места, која су сада месне заједнице у оквиру  Града, добију више новца, тачније своје паре.

У случају Качарева, то је много више новца него што се сада, на кашичицу, удељује из градског буџета и то је најјачи аргумент да Качаревци у потпуности узму бригу о даљем комуналном развоју.

Да ли сва околна насеља могу бити општине, отворено је питање. Ограничења могу бити:  правни, организациони, економски, финансијски, кадровски, демографски и други критеријуми. Већа насељена места, попут Качарева у коме живи преко 7 хиљада становника, са изузетно  повољним буџетским потенцијалом, сасвим сигурно да.

Већ више од десет година, практично од времена када је Панчево добило статус  града, позиција околних месних заједница, изгубиле су сваки смисао и житељи ових насеља из дана у дан постају све невидљивији за градске структуре власти. Град их се сети једном годишње додељујући све јадније дотације, и, наравно, уочи избора, када се нешто окречи и прикрпи, тек толико да се фингира да житељи у насељеним местима нису заборављени.

Оно што сада раде у месним заједницама своди се на, ситно муљарење, радуцкање и крадуцкање. То градска власт толерише из чистог користољубља, јер су за мале паре купили лојалност и мир који ће трајати до наредног изборног циклуса, а онда опет, нека дречава бојица на оронулој зградици, црвен цреп уместо „бибера“ на уличном делу неке државне куће, затрпана рупица на осфалту, мало тротоара и, идемо даље за мале паре.  У Граду, наравно, знају за ова ситна финансијска непочинства у месним заједницама, али лако прелазе преко тога, јер не желе да отварају „кутије грехова“, јер би  неко могао да отвори и  градску, а она би баш завоњала.

Качарево се у комуналном смислу не развија ево већ скоро 30 година. Овде, пре свега, мислим на инвестициони капитални комунални развој који би почивао на  нашим средствима, који су се некада сливала у буџету општине, а сада у градску касу. Ова наша средства, ни онда, за време општинског панчевачког земана, ни сада, за време градске управе, ни приближно сразмерно нисмо добијали, ономе што смо у заједничку касу улагали.

За нас Качаревце постоји и једна болна инерција, која нас је у време социјализма уздизала и препоручивала, али у исто време и помало изазвала завист код других. Наиме, све досадашње значајне капиталне комуналне инвестиције, углавном смо опослили сами. Почетком деведесетих година прошлог века успешно је завршена последња оваква инвестиција и Качарево је било прво место у ондашњој општини које је потпуно гасификовано. Као и остали велики инвестициони послови који су претходили овом, између 70-тих  и 90-тих година прошлог века, асфалтиране су све улице, проширена је и изграђена нова школа, водоводна мрежа, подигнута нова здравствена станица, спортска хала, капела … и све је то највећим делом изграђено средствима самодоприноса или неким другим облицима директног инвестиционог улагања самих грађана.

Сада се по некој инерцији очекује да Качарево и даље може на овакав начин градити своју комуналну инфраструктуру.

Не, то више није изводљиво. Једини легалан и легитиман пут је да се из буџета издвајају средства за комунално уређење. Наравно, постоје и други видови инвестиционе изградње, попут јавно-приватног партнерства, али то је, бар код нас у Србији, на дугом и прилично трулом штапу.

Шта кажу бројке које говоре у  прилог предлогу да Качарево буде општина.

На годишњем нивоу буџет града Панчева износи око 6 до 7 милијарди динара.

На годишњем нивоу из Буџета Града у Качарево се инвестира око 12 милиона динара. У овој суми су и дотације за рад Јавно комуналног предузећа „Качарево“, које је сада под ингеренцијом Градске скупштине. Дакле, реч је о укупној суми од око 100 хиљаде евра.

Ради бољег разумевања, да кажем да 90 посто новца који се слива у буџет, потиче од: пореза на доходак и добит свих привредних субјеката, прихода од пореза на зараде запослених и прихода од пореза на имовину. Од овако „убраног“ новца држава задржи за бројне јавне издатке, школство, здравство, војска полиција… око две трећине средстава, а око једне трећине, чешће и мање од тога, остаје буџетима локалних и градских самоуправа.

Државе склоне децетрализацији више пара остављају локалцима, а оне које љубе централизацију, (а богме наша јесте таква) шкртије су према нама доле.

Да поновимо и закључимо градиво – Буџет  Града Панчева „тежак“ је на годишњем нивоу око 50 милиона евра, а Качарево за годину дана добије око 100 хиљада евра. То је сав новац који Град враћа Качареву.

Како би изгледало да је Качарево којим случајем општина?

Буџетски потенцјал Качарева почива на око 3 хиљаде запослених који плаћају порез на сопствена примања, порез на имовину плаћа више од 2 хиљаде власника различите имовине и у Качареву је око 30, што  привредних субјеката, што трговинско угоститељских објеката и самосталних занатских радњи, који такође плаћају порезе држави.

Ево, како би конкретно изгледала пројекција Буџета Општине Качарево. Она три буџетска извора показују да Качаревци у централну буџетску касу годишње партиципирају, или допринесу око 200 милиона динара. Реч је о суми од близу 2 милиона евра. Две трећине ових пара, као што малопре рекох, остале би у државном буџету, а у нашу, још увек замишљену касу, вратило би се више од 600 хиљада евра. Дакле, пет пута више него сада.

Није ово моје прво замишљање и размишљање о овој теми и није да нисам покушао да ствар мало погурам. Пре две године, када се средином другог мандата ова градска власт учврстила и својски засела у владалачко седло, што је потврђено и на недавним изборима, овај предлог – Качарево општина – у неколико наврата износио сам и на састанцима владајућег Месног одбора Српске напредне странке. Неколико десетина Качареваца који су саслушали овај предлог и пратећу аргументацију, која се мање-више садржи у овој дописници, врло радо су прихватили и поздравили ову иницијативу. У Градском одбору странке овај предлог није добро дочекан. Можда тајминг није био добар.

Трећи владалачки мандат је започео, а за четири године, ако се хоће, онда и може.

Не рачунајући сезонско физикалисање за џепарац за време средњошколских и студентских ферија, што је била уобичајена пракса нас рођених 50 и неке године прошлог века, касније сам прешао на „господске“ послове.

Кратко сам професорисао и врло брзо закључио да нисам за тај посао. Много тешка работа. Треба знати шта радиш и три пута више волети то што радиш. Нисам испуњавао ни један ни други услов. Посебна невоља је била што сам се после пет година вратио у школу где сам био ученик и ту сам, као колега, срео моје некадашње професоре. Нисам успео да савладам удружени стид и (страхо)поштовање према мојим професорима и једва сам чекао да одем. А, узгред речено, изненадила ме дубине промена које су за пет година захватиле просвету. Касније ми се казало да су промене отишле у лошем правцу.

У новинарству сам прошао кроз све журналистичке фазе, временом доживео и преживео и лепо и ружно у овом ђаволском занату и ту се некако свикао да би последњих година постао и Експерт координатора, ни мање ни више него за информисање у великом приватном предузећу.

Ово звање и занимање настало је са првим јачим валом приватизације у првој декади овог века. Координатора има у малим, средњим и великим приватним предузећима, акционарским друштвима, а ничу и  у преосталим државним предузећима и у фирмама из јавно-комуналне области.

Уз она „ај-ти“ занимања, о којима сам нешто зборио, данас има и доста координатора.

То су по правилу кадрови из оног „једноумног времена“, који знају доста тога доброг из прошлог времена, али су утемељени и у садашњости. Знају да се прошлост не може вратити, а у насталим променама  виде могућности бољег живота, али и штошта онога лошег што је донела приватизација. Ово су по правилу били људи са доста знања и могли су радити различите послове, у распону од креативних које је мало ко могао успешно да обави, до оних једноставних које се раде „левом руком“, али како у приватним предузећима нема много помоћне радне снаге, и ти послови су били у делокругу координатора.

Баш овакав скуп радних особина и менталних карактеристика личности (умало не рекох располућених), потребан је новим газдама. Осим конкретне користи на редовним пословима, рад координатора, са или без титуле експерт, служио је власницима и управљачима у новим фирмама, како би установили и избаждарили ниво прихватања новонасталих промена, нових начина рада, другачије организације посла, стилова руковођења, степена лојалности газди и његовом предузећу.

Власничка рачуница је била јасна и сводила се на циљ – Ако све ово што ми сада радимо и свакодневно мењамо, без поговора прихватају ови старији који су били укорењени и у оном пређашњем систему, онда за млађе раднике не треба ни да бринемо, јер они за другачије и не знају и неће бити ни најмања сметња новим променама и зато стежи, што јаче притискај запослене и исцеди већи профит. Старих ћемо се некако решити, а ове млађе ћемо моделовати како нам се прохте.

Да се не варамо, служили смо добровољно и без поговора. Разлика је била само у томе ко је добијао више, а ко мање пара, а то је временом усклађено и унапређено и успостављена је директна сразмера између висине најамнине и исказане лојалности.

Правећи селекцију за нову организацију, сада сто посто приватног предузећа, до координатора, а касније и префикса експерт, долази се кроз кадровско сито и уз помоћ Ха-Ер стручњака који се сада чешће називају Ха-Ер бизнис партнери. Ови бизнис партнери су до бола верни кадровици, обично млади јапији различитих професија који неумољиво и искључиво радe за власника фирме. Најважнији задатак им је да, како се то сада каже, обезбеде оптималан број запослених у фирмама.

Преведено на српски, њихов најважнији посао је да у складу са позитивним законским прописима, а сви прописи у Србији су ево већ 20 година искључиво позитивни у корист послодавца, утврде вишак запослених и да их уз што мању финансијску надокнаду за стечени минули рад отпреме из фирме. 

Од будућег експерта координатора се тражи да распростре своју радну и породичну биографију са све хобијима, да каже колико страних језика говори, да покаже и којим вештинама влада, да у непосредном разговору са будућим шефом потврди да је комуникативан, лојалан, спреман за тимски рад, да у свакој прилици лични интерес подреди напретку фирме, да је без сувишних питања дневно вредан више од осам сати знојавог рада и да је увек, или лично, или уз помоћ мобилног телефона, на кратком повоцу од претпостављеног.

Човека, тачније жену, који обавља текве послове, чуо сам то овде у равном Банату, зову – Катица за све. То је она виспрена, окретна, вредна и верна слушкиња која зна када треба: приставити супу, опрати веш, помести авлију, намирити живину…, дакле све оно што нареди обично главоболна газдарица, али Катица зна и где је дуванкеса мргодног газде који ју је негде затурио.

Ненаписан и несистематизован Катичин опис послова и радних задатака из минулог времена, сада су само правно уобличени и доведени до експертског нивоа.

Додуше, експерти у данашње време могу и напредовати. Ако је реч о млађој особи и ако се свакодневно довољно упадљиво дружи са претпостављеним, паказује нападну заинтересованост приликом извршавања послова (пардон, пројеката, сада су све  пројекти), максимално је одушевљен што је део сложног тима, ако је до бола лојалан и приватно и службено  ради првенствено за свог шефа – има шансе да постане менаџер.

Старији координатори су у нешто другачијој улози. Свесни су да биологија неумитно ради против њих. Не приличи им да показују претерану раздраганост, што раде, што су део тима, а како су свесни да су на „радном издисају“, не приличи им да се истичу и под старе дане „праве каријеру“.

Остарила Катица, па ни мргодни газда неће да је штипне с времена на време.

О „5-ГЕ“ мрежи  и осталим „Г“  мрежама не знам много. Тек толико да нам оне, уз непознату количину негативног утицаја на психофизичко здравље и животну околину, омогућавају брзу комуникацију са другим људима у било ком крају планете.

За сада немам неке  видљиве здравствене тегобе и не тресем главом због честе употребе „паметног“ мобилног телефона, али могу да потврдим да је ствар корисна.

Ова, код нас још увек неинсталирана  „5-ГЕ“ мрежа, како кажу, требало би да доносе револуцију – још бржу комуникацију и незаустављив продор вештачке интелигенције у наше животе. Све би се радило брже, прецизније, поузданије, безбедније и престала би потреба за већином, још преосталих, тешких послова, који се данас без непосредне улоге човека не могу обавити.

Не знам кад, али ово ће се сигурно догодити. Уствари, досадашњим технолошким развојем, ово се и до сада непрестано догађало и догађа, а у последњих 50 година се само рапидно убрзало.

Брзим технолошким развојем и сада све присутнијом дигитализацијом, догодиће нам се и „5-ГЕ“.

Можемо ми да се бунимо, вичемо на власт, тучемо с полицијом, палимо Скупштину, али нас у овом случају нико неће ни питати.

А као да су нас до сада и питали!

Хајде да се само присетимо како је досадашња модернизација „прогутала“ различите послове.

Осамдесетих година прошлог века у свим фирмама, пардон, радним организацијама, било је разних: референата, дактилографа, билансиста, контиста, курира, обрачунаца за ово и оно, обичних и стручних сарадника… Већ 30 година ове послове ретко где можете наћи. Нове систематизације послова и радних задатака више их не препознају.

Сећам се тих година у панчевачкој Индустрији стакла били су систематизовани послови и радни задаци под називом – „Сито и решето“. У технолошком процесу производње једне врсте техничких стакала, ово су биле важне радне операције. Онда су купљене неке „паметније“ машине и нестаде сита и решета.

„Сено и слама“ такође су били неопходни послови у ручној резаоници  где се у дрвене сандуке паковала једна врста стакла које се извозило. Радник, носилац занимања – „Сено – слама“, убацивао је комадиће сасушене траве или плеве између стаклених плоча како би се избегао лом у транспорту.

Последњих година, осим разних фела менаџера за ове и оне послове, на цени су и нјвише се траже стручњаци у сектору информационих технологија.

Не бих знао шта то све раде људи у овој области, али траже се: Програмери, Це програмери, Јава програмери, САП програмери, Пе-Ха-Пе програмери, Веб дизајнери, администратори базе података, систем администратори, софтвер инжењери, консултанти, Веб мастери…

Са продором вештачке интелигенције и „5-ГЕ“ мреже, нисам сигуран да је власницима  ових занимањима обезбеђен дуг живот на овим радни местима.

Они ће само боље разумети зашто за њиховим знањем и вештинама више неће бити потребе, а остали нека се сете „сита и решета“ и „сена и сламе“.