Искрено мислим, а то отворено кажем и пишем, a сопственим искуством потврђујем, да су студенти „пролазни облик живота“, који од емоционалног сазревања, стицања теоријског знања, преко сталног практичног усавршавања у струци коју су одабрали, у неком тренутку постају елите друштва, да би у „финалу“, најбољи од њих, постали „кормилари“ у држави у разним доменима јавне власти.
У добро уређеним државама то је, и пре и сада, био тежак и мукотрпан пут „производње“ елита и лидера, који се памте по добром. Тај пут се љубоморно чува и негује и на том путу лествица знања, умећа и сваког другог моралног прегнућа, високо се држи и стално подиже. Тај пут највише су чували, баш професори, али и родитељи и породице у којима су та деца рођена. Српска држава у 19. веку, умела је да однегује генерацију умних људи, којима се и данас дичимо, јер су као научници, академици, уметници, политичари, војсковође …, урадили много за Србију. Сетимо се – „Шешира професора Вујића“. Та деца школовала су се по белом свету, али вратили су се Србији и све јој дали.
Питам се, где су данас такви татини синови, где су њихови професори? Вероватно их има. Али, питам се – ко ли је то, један део српске младости, рођену у првој деценији трећег миленијума, гурнуо у свет политике, пре рока. Пре пунолетства. Зашто!? Та деца су данас: средњоешколци, бруцоши, дипломци, магистранти, докторанти и млади стручњаци. Питам се, коме је требало да од ђака и студената направи блокадере са задатком да зауставе Србију? Ко жели да се окористи њиховим тренутним „збирним именом“ и привременим занимањем, па су и у назив изборне листе – Студенти побеђују, назначени баш они са тренутним занимањем. Да ли је то користило школарцима? Да ли је то било „на ползу“ Србији? Рекао бих, не. Само голема непроцењива штета.
Опет, судећи по „кадровском саставу“ блокадерске листе, она је и у родбинском и професионалном смислу, врло блиска студентима. На листи су најближи крвни сродници, очеви и маме студената, али убедљиво највише је њихових професора. На листи их је 160. Студената нема. Они су били само мамац, не би ли професори, маме и тате, нешто ушићарили.
Сведоци смо генерацијске инверзије, па смо од татиних синова, на понос, као што некада беше, дошли до синовљевих очева на срамоту у коју су, маме и тате, увукли и сопствену децу. Родитељи злоупотребљене деце, наравно и професори, жељни су повратка на власт. То им је основна намера. Не бирају средства да дођу до овог циља. Овоме се не треба чудити, јер ако су већ сопствену децу жртвовали ради освајања власти, не постоји никаква неподопштина и лаж, домаћи и страни плаћеник, које неће употребити да би се примакли свом циљу.
Зашто оволика жртва? Зашто се нама, у огољеној стварности, догодила најирационалнија потврда, да је власт највећа страст, у којој се губи разум. Зашто су „угледни и дични“ професори универзитета, уз имена, јавности познатих родитеља, искористили чак и сопствену децу да се докопају власти?
За дубљу анализу биће потребно време, али има необоривих чињеница које говоре да су иницијатори ове недостојне борбе, уствари бивши владари Србијом у првих 12 година 21. века. Они су Србију упропастили: срљањем у капитализам преко погубних приватизација, законима који су доношени, а никога осим света капитала и послодаваца нису штитили, суновратом образовања и васпитања, занемаривањем елементарних породичних вредности, разобрученом пљачком државне имовине, криминализацијом, буразерском економијом, уништавањем домаћег банкарства, незапосленошћу од блиу 30 посто….
У исто време, они су се у том периоду обилато обогатили. Ови професори, маме и тате, са солидним залихама, одлично су прошли и за време Вучићеве „страховладе“. Како им је све ишло, „подмазано, ко` по лоју“, надошле су и амбиције, деца порасла, па што да их мало не искористе, тек толико да дечица виде како се може лако и без рада живети. Потребно је само лепо причати, друго, мислити, а треће радити. И тако истурише студенте у прве редове, a сада су студенти остали само у „наслову“ изборне листе, а маме и тате са професорима се „угнездише“, као претенденти „на престо“. Каква болесна амбиција недостојних људи!? Какав пад морала!?
Не знам како ви, али ове парлментарне изборе , памтићу по невиђеној злоупотреби деце, како би се, незадовољни и фрустрирани очеви и професори, ничим заслужни, дочепали власти.
Тако дођосмо до сећања о – Татиним синовима на понос и до мучне стварности – Синовљевих очева на срамоту.