Категорија: ПОЧЕТНА

СКУП У ШИКАРИ

Присуствовао сам састанку Оснивачке скупштине групе грађана Качарева за спас овог места од даљег комуналног пропадања.  

Оснивачка скупштина, одржана је у шумици, боље рећи шикари, између Црепаје и Качарева. Ваљда због измаглице и густог шипражја на месту догађаја, ликови учесника нису баш лако препознатљиви. Све је некако било црно-бело.

После упознавања са елаборатом на чијим корицама сам, за чудо, јасно видео и прочитао наслов – Формирање Општине Качарево – сви учесници скупа подржали су овај документ и закључили да је формирање Општине, једини начин да се из Буџета Државе, Качаревцима директно врате припадајуће паре, које сада искључиво служе за комуналне и разноразне друге потребе Града Панчева.

Качареву само мрвице.

Сви говорници су у основи подржали елаборат, а сажетак свих говора се своди на реченицу – „Само на овај начин могуће је вишедеценијско заустављање комуналног назадовање Качарева“.

Десетак дрвокрадица који су побегли када су чланови Оснивачке скупштине за спас Качарева „окупирали“ шумицу код Црепајачког канала, опет се пришуњаше скупу и када су чули да ће Качарево бити општина, први су дали подршку.

„И ми ћемо да вас подржимо и нећемо више да крадемо суве гране и сечемо стабла. Ево, нисмо покварили ове палете од којих су  неки наши момци из Качарева направили клупе и сто“.

У том моменту у шикари се зачу нека тутњава и галама.

Пробудих се. 

Ларма на улици.

Дођох до прозора  и видех трактор са цистерном, који код комшије празни септичку јаму. Недуго затим ето и трактора са комуналцима како филују приколицу са кесама набреклим ђубретом. Лете кесе  у приколицу с обе стране улице. Има и промашаја па нешто осaтне и на друму.

Леп црно-бели сан и ружна јава у боји.

Знате за ону изреку – „Сео је на руду“. Тумачења ове народне умотворине је много, од: простачких, сексуалних, моралних, политичких до филозофских.

Изрека се обично односи на све оне, боље рећи на све нас, који добровољно или под принудом, брже или спорије, прихватамо нова животна правила. Нарочито она која нам нису по вољи.

Немоћни смо да се одупремо тој новој стварности, а ако, и када то покушамо, испостави се да је то било залудно трошење енергије. Зна и да се добро олупа о главу.

Због Ковид вируса ми већ више од годину дана живимо у новој свакодневици која се брзо „обогаћује“ новим ограничењима.

Непосредан повод за наше актуелне невоље је Ковид вирус. Међутим, није искључено да је вирусна пандемија само добродошла допуна неког још увек непознатог зла, које наше животе из дана у дан чини још неизвеснијим.

Све што је до јуче било дозвољено, нормално, препоручљиво, уобичајено, што се сматрало исправним и честитим, или што се могло планирати, сада је начисто пропало, или је под великим баластом сумње.

У сваком свом појавном облику ова измењена вирусна свакодневица носи у себи утеривање страха и најаву смрти.

Оптимисти кажу да ово невреме неће још дуго. Веле, да ћемо после масовне вакцинације и стицања имунитета извојевати победу над Ковидом и да ћемо се вратити нормалном животу.

Бојим се да ово није реално. Досадашња историја и искуство учи нас  да повратка на старо неће бити. У сваком случају повећаће се наше трпило и стећи ћемо навику да се послушно владамо у складу са још бројнијим животним непријатностима.

Мали су изгледи да скинемо маске. Ако и откријемо лице остаће беле линије и трагови на образима од дугог ношења.

РЕЦИМО:

-Сумњам да ће школарци ускоро поћи на редовну наставу и свакодневно уживо гледање с наставницима. Ако се то и догоди после ове спрдачине од „он лајно“ наставе, како је назива мој комшија Македонац, деца, родитељи и учитељи, биће још више слуђени. Нико ту више неће знати какву улогу има у подизању наших потомака.

-Кућни „он лајн“ рад запослених, само је потпуно разоткрио интересе власника капитала да се без ових запослених може и да је сума издатака за зараде запослених превисока, па ће се првом приликом, ослободити живог рада.

-У куповину са зембиљима све ређе ћемо ићи, јер се убрзано развија достава хране по становима и кућама. У градовима већ једу на телефонски позив или СМС поруку. Ми на селу се још, како тако, држимо и говеђу супу за недељни ручак кувамо три сата. Али и код нас су са истока стигле јефтине нудле, па ћемо брзо заборавити мирис домаће супе.

-За куповину беле технике и осталих уређаја такође не треба ићи у специјаизоване продавнице, јер и то се доставља на кућну адресу. Курирска служба ради к`о швајцарски сат.

-Свадбе се сада организују са петоро присутних: млада, младожења, кумови и матичар на дистанци. Све остало, лепо, весело и за памћење, а везано је за ову  и сличне масовне забаве, сада је у домену илегалних работа и има статус опасних корона журки.

-До скора све популарнија венчања у црквама, постају све мање привлачна.

-Новине се углавном читају електронски. Ту и тамо пред киоском можете видети понеког метузалема који деценијама купује примерак својих новина и понеки недељни магазин. Ваљда из поштовања према сопственом занату, ујутро им се придружим и ја, бивши припадник новинарске „шврљ професије“, па пазарим фришку штампу, иако сам ударне вести сазнао још синоћ. И даље се убеђујем да је ово добра навика.

-Хајде сада планирај годишњи одмор ако те је мајка родила. Какве ће регуле захтевати Грци, а какве ће нам страшне баријере наметнути браћа Црногорци.

Вучићу брате  шаљи им још вакцина па да се до јула намноже вирусна антитела и тамо и амо, па да се братски изљубимо и страх победимо.

Да се не постидимо Његоша и стихова – „Страх животу образ каља често“.

Закачити вирус у ово време жестоке вакцинације, дође му као да „попијете“ метак посред срца 8. маја 1945. године.

Годину дана си био толико посвећен борби, био дисциплинован и послушан медицинској струци, маскиран и вешт у сукобу са непријатељским вирусом, да би на прагу слободе и два безазлена убода у надлактицу у размаку од 21 дан, поклекао.

Идржите браћо и сестре још те три недеље. Цепите се и рецепите. Вакцинално је доба.

Јер, како каже један познати афоризам – „У говнима смо до гуше, сад је важно да не поклекнемо!“

А ми сада опет почели да клецамо. Болнице се опет муњевито пуне.

Никако да се припазимо и сви уђемо у ту једносмерну улицу и да се, како медицина каже, определимо за једну од понуђених вакцина. Све су добре и то су показали наши државни функционери који су се, за пример грађанству, вакцинисали различитим вакцинама и  као што видите, сви су живахни, глагољиви и по вас дан на телевизијама.

И даље смо у двосмерној улици – једни заврнутих рукава иду на вакцинацију, а други у дугим редовима иду да им установе да ли су фасовали вирус и ако јесу да крену пут болница, или кући са преписаним лековима.

Ове наше вирусне деобе и личе на нас. Власт је рационално одговорила и прозрела ове деобе и обавила куповину цепива са више страна, па – „Бирај аго што ти срцу драго“.

Они научно опредељени и у медицину верујући, желе да вирусу доакају вакцином. Уз мање или веће присуство страха, вакцинисање носи и неке ризике. Међутим, како ствари за сада стоје, опасности нема. Једино ће они који се нису конкретно определили које цепиво желе, мимо своје жеље, када стекну имунитет, заволети, или  балалајку, или бенџо, или ће почети да носе енеглески цилиндар, или ће да јодлују, или ће им се очи мало искосити.

Ови други који у инфовању не виде спас, опредељени су да у отвореном судару са вирусом стекну трајан имунолошки одговор на поганог вирусног непријатеља. Спремни су на витешку борбу прса у прса све до респиратора на лицу. Знам неке, нису преживели.

У део личне исповести дописујем:

Примио сам вакцину. Руску. Последица нема. Позитивне ефекте не  примећујем. Пажљиво сам гледао у шприц приликом вакцинације и колико сам приметио није било никаквих „чипића“. Не знам да ли се у реакцију на вакцину може рачунати то што док се бријем, на почетку мумлам  „Каљинку“, а на крају „Подмосковније вечера“.

Или је то можда неки мој лични багаж из прошлости.

Чекам ревакцинацију.

Понашам се!

Чим устанем проверавам чуло мириса кувајући кафу која ми и даље лепо мирише. Градиво утврђујем и са мирисом ракије. Најлакше распознајем мирис кајсије.

У фрижидеру „негујем“ намирнице од безмирисног и безукусног јефтиног паризера, до шваргле, између су алпска салама, патрљак чајне  и пар домаћих кобасица, а на доњој полици фрижидера је и бели лук.

Кад и овде утврдим „мирисно градиво“ дозвољавам жени да ми пипне чело и установи температуру. Констатује да нисам врео и да се постепено хладим.

После овог ритуала по већ деценијама наведеном распореду конзумирам поменуто иће и пића и започиње још један пандемијски дан у вакциналном добу.