Категорија: ПОЧЕТНА

На овим просторима, међу балканским народима, Србима посебно, бесмислено и ничим оправдано негује се тајна смрти. Тајна је чак и онда када се зна како је смрт уследила, ко је жртва, ко починилац, ко сведок.

Ово важи за појединачне али и масовне  смрти, попут оне генoцидне у Јасеновцу за све време трајања Другог светског рата, када су усташе Независне државе Хрватске реализовали национални, идеолошки, верски и политички пројекат искорењивања Срба, Јевреја и Рома.

О овој теми говори и недавно приказани филм „Дара из Јасеновца“, који се једном истинитом причом „дотакао“ и масовног убијања деце у једином концентрационом логору за децу у ратној Европи.

Ратни сукоби источно и западно од Дрине, а томе нас историја учи, увек су били и грађански. Ове масовне погибељи, бесмисао, дивљаштво, садизам и незамислива мржња међу људима који говоре истим језиком, обележени су скривањем истине, иако се негде у дубинама људске душе зна да ће она изаћи на видело.

Ова тајна смрти више се „негује“ међу народима где су погибељи бројније, где су стратишта пространија, јаме дубље, реке пловније, шуме гушће.

Често се оваква места страдања, са мање или више пригодним обележјима, сада називају „спомен обележја“.

Сигуран сам да је овакав  назив потекао од неког човека који је „натопљен“ идеологијом братства и јединства, вероватно имао добре и искрене помиритељске намере међу народима који су се у ратовима закрвили. Многи су искрено веровали да се бољи живот потомака може успешно градити, ако се болно, ружно и непријтно из прошлости, па и ако је реч о масовним убиствима недужних, заборави.

Али заборавити се не може. И не треба, јер ћутање и сакривање злочина ништа не може поправити. Напротив, само отвара нови круг злочина.

Наравно, не може се само идеологија бивше СФРЈ кривити за намеру да се забораве сва непочинства и клања за време Другог светског рата на простору ендехазије у којој је логор Јасеновац  само врхунац незамисливе мржње, бестијалног масовног убијања, дивљаштва и садизма.

Ова тајна смрти, као да је генетски утиснута у људе на Балкану. Овде, опет, издвајам прекодринске Србе, које је, Милорад Екмечић, наш познати историчар назвао, „остатком закланог народа“.

Јер, мало је породица западно од Дрине које се крсте са три прста које нису изгубиле бар једног члана домаћинства у Јасеновцу, али и на другим местима масовних и појединачних злочина ендехазије.

Дуго се на овим просторима чује и још увек се може чути питање – Како и где су за време Другог  светског рата страдали: деда, баба,тетка стриц, ујак, комшија… ?  

Чест одговор гласи – „Нешто (их) (је) (га) убило!“

То „нешто“, та неодређена заменица, свакако је старија од идеологије која нам је добрано помрачила ум после последњег светског рата.

То „нешто“ у основи значи – не питај, не копај, не истражуј, смири се, ћути, не љути ни себе ни друге, не соли рану, прошло је толико времена, што сада, каква корист од тога…

То „нешто“ је и нека натприродна сила,  природна катастрофа, божија воља,  ђавоља  казна и опет   закључак – Не питај.

То „нешто“ је много старије од сваке идеологије и упућује на закљуучак да се овде клало и убијало много раније.

Увек ће „нешто“ – некажњено убијати.

То „нешто“ – никада неће престати.

То „нешто“ –  је наша судбина.

Филм „Дара из Јасеновца“ је сигурно први филм који је то „нешто“, на емотиван, нимало острашћен и осветољубив начин објаснио и злочин именовао, што је једини пут наде да тако више неће бити, да ће то престати и да то није и не сме бити судбина. Ни народа, ни појединца.

Много је материјала да се сними на десетине нових филмова о Дарама из Јасеновца. Не због Оскара и других филмских признања и не због других који ће нас боље разумети.

Због нас. Само због нас, да би се сами боље разумели и да се више не би говорило – „Нешто их је убило“.

То није одговор, јер води у заборав. Води у смрт за живота!

Или ћеш бити са онима који сада воде игру, или бити следбеник и играти како они коло воде, што му дође на исто, или ћеш бити против и одапињати мрзитељске коментарчиће по друштвеним мрежама, јер на другим, реалним местима, тога је све мање, или ћеш лебдети између неба и тла и бити незаинтересовани неутралац, залуд се надајући да те сила гравитације неће „залепити“ за земљу.

Мање више то је у понуди на српској политичкој сцени, са којом хтели не хтели, живимо.

Сужен је избор, тесно нам је скројено, магловито је и сада на видику нема бистрине. То што се понекад назру неке  друге могућности, још увек су само допадљива интелектуална гео-политичка наклапања и не могу се назвати ни покушајем нечег битно другачијег, а о неком артикулисаном и целовитом политичком погледу, контра Александра Вучића, председника Србије и СНС-а, такође нема озбиљног збора.

Централна вертикала власти Српске напредне  странке је све јача и животни сокови српског друштва у овој пирамиди  широким каналима иду од основе ка врху, а уским цевчицама, ту и тамо, народу дотекне нешто „милости“ с врха. Сокови су, наравно, новац и као у сваком добром трилеру праћење новчаних токова открива узроке и последице и све пратеће мистерије главне драмске радње.

Овакве прилике, наравно, нису само због пандемијског вируса кога актуелна власт додатно користи у сужавању и иначе оскудног избора. Тако је било и пре Ковида 19. Већ годинама у Србији се све централизује, од економије до културе. Од почетка вирусног периода, пре годину дана, па ево до садашњег „вакциналног доба“, држава и политички амбијент у коме живимо, најприближније би се могли назвати режимом (не)просвећеног апсолутизма.

Често помислим да баш овакав режим, нама оваквима какви јесмо ( Бранко Ћопић би рекао – „Знам ја нас је.. ја нас“), некако највише и одговара. Да не улазим у маглине појединачне и масовне психологије, јер ту забасају и најумније главе и уважене националне институције, кажем следеће:

Како смо кроз деценије иза нас претрпели разне политике, вође и идеологије због којих смо гинули, па нас онда мрцварили разним санкцијама, транзицијама, пљачкашким приватизацијама, „даривали“ нас са неба бомбама са осиромашеним уранијумом и још се гомбамо и ко зна када ћемо престати да се сударамо са светским силницима који су се намерачили на ово мало наше разграђене окућнице, онда је чврста владаочева рука и просвећена глава Александра Вучића, некако логичан избор.

Није да не желим, али некако не могу да замислим: фину, пристојну, „ноталну“ расправу са интелегентним доскочицама изабраних народних предводника уз придржавање свих процедуралних демократских правила у Скупштини Србије и осталим институцијама државе, о темама као што су: колико су обрачуни са мафијашким круговима зашли у државне органе и институције, да ли су у изгледу нови политички атентати, хоће ли Београд експлодирати са цирка 200 хиљада кризирајућих наркомана уколико би полиција успела да брзо склони дрогу с улице, хоће ли се затворити разне школе за талентовану децу где раде „васпитачи педофили“ и ставити катанац на друге, назови образовне установе, школе и „кеш факултете“, хоћемо ли повући амбасадоре из земаља у окружењу зато што на пречац, гредећи свој идентитет краду наш, и успут нам отимају историју, хоће ли нас дојучерашња браћа и комшије још више мрзети, а ми наставити да их волимо, хоћемо ли се још више зближити са Русима и Кинезима, одбрусити Американцима, Европској унији коначно објаснити наше приоритете …

Ово је само део бремена наше политичке стварности, којој ми, већ скоро десетак година  одговарамо Вучићевом технологијом владања, која је у неколико наврата на изборима,  легално и по процедури, добила апсолутно поверење бирача. Форма је демократска, али владавина је тврда, но како смо ми у стадијуму развоја гусенице, на може се очекивати да нам брзо израсту крила и полетимо као лептири.

Хајд` да овде, ипак, кажем и нешто психолошки у одбрану широких гласачких маса које апсолутно гласају за апсолутизам. Како смо деценијама губили материјалну сигурност, то се неминовно одразило и на губитак духовне стабилности, грађанске куражи и непослушности, што јесу важна обележја слободномислећег човека. Све ово замењује просвећени апсолутиста, неприкосновени лидер који има одговор на свако постављено питање, а за узврат пучанство, кад год затреба, дисциплиновано пуни гласачке кутије. Ту и тамо он, онако очински, искритикује радни народ да баш и није много радан и да треба брже, боље и више. Нас пензионере за сада само хвали.

Ова Вучићева технологија владања, уз повремено противљење и „збуњозу“ неких елитних политичких кругова који Србију своде на београдски „круг двојке“, ипак, почива на недвосмисленој подршци грађана. То показују анкете, сондаже јавног мњења и коначно избори.

Поверење у вођу почива и на одлично организованој странци које је прекрила Србију до најмање задње поште у најудаљенијим планинским забитима. Партија је организована на најбољим искуствима  страначког рада и на истоку и западу, и уз теренски рад од врата до врата, који је посебно јак уочи избора,  СНС је овладала и свим чудесима информативног доба и не би ме зачудило да све крезубе бабе и деде који су преостали на планинским врлетима, за следеће изборе, буду опремљеним мобилним телефонима „на мазање“ и сви листом „уписани на фејсбук“.

За разлику од овога, Вучићеви и СНС политички противници, странку и партијску инфраструктуру не поседују, а нешто и не инвестирају у том правцу. Обашка што се двоуме око тога да ли је Авала у Србији, а за Јастребац су сигурни да није. Да нема уређених ски- стаза на Копаонику и Старој Планини вероватно би мислили да је и ово туђа територија.

Али, није партијашење најјачи стуб апсолутне Вучићеве власти. Важан сегмент да, али у реалном животу актуелна власт успешно одговара на највеће кризне изазове са којима се суочава држава. Ту су стране инвестиције, нове фабрике, смањење незапослености, београди на води, гондоле, метрои, путни и железнички коридори, изграђене болнице, осликани храмови, високи споменици, распеване фонтане, прваци у вакцинисању…

Овим успесима, уподобљен је и добро осмишљен кризни пи-ар апсолутне власти, који све заслуге за побројане и непобројане успехе, адресира према врху, додатно јачајући улогу вође, његову месијанску улогу и његову визују другачије и боље Србије.

Уколико се не догоди неко велико чудо ова апсолутна власт ће потрајати. Неће је угрозити политички опоненти јер су слаби, непрепознатљиви и неорганизовани, а у овакву алтернативу актуелној власти неће желети да помогну ни инострани спонзори, не зато што им је стало до Вучића и његове технологије власти, напротив, радо би му видели леђа, већ зато што су опозициони представници, слаби и непоуздани.

Претерани апсолутизам у једном моменту почиње сам себе да разједа, а то је тренутак и када поданици више не желе да буду пасивни посматрачи. Затражиће да се и сами питају  и управљају. Најпре, где су им паре и зашто овај новчани ток има само један правац у српској пирамиди власти? Зашто сами не одлучују о ономе шта је њима потребно?

Ова питања биће почетак краја и разрешења нашег драматичног друштвеног трилера.

Народ би се и онда радовао свим успесима власти, али онда би и грађани били творци тог успеха. Та радост би била искренија, значила би  мање апсолутне власти и више слободе.

Добре намере родитеља, да њихово талентовано дете научи што више, да прочита више од парњака и старијих, да буде слободније, да брже стекне животно искуство, да уради сада, оно што по Божијим и људским законима треба чинити касније, знају да буду додатни баласт за децу.

Циљ је успех – мораш брже, боље, оригиналније, запаженије. Утакмица је сурова и има високу цену. 

На друму сам којим сви ходе и подржавају сада познату глумицу која је храбро изашла у јавност и оптужила свог професора да ју је  као малолетну ученицу силовао.

Кроз ову београдску приватну школу,  за више од 20 година прошло је преко три хиљаде  деце, разиличитог узраста, од предшколског до 18 година. Школа, јавно хваљена и пропагирана, а за београдску чаршију још је значајније било да се у вамп друштву, од уста до уста, говорило да – желимо ли међ` светску елиту, врхунску културу, посебност и изузетност, онда наше надарено дете мора проћи кроз ову школу, где је правило да часови започињу са православним оченашем, а све остало што се тиче наставних садржаја у искључивој је надлежности  професора и ђака, док родитељи не смеју да знају шта се тамо ради. То је био основни педагошки принцип.

Власник и „педагог“ угледне школе притворен, чека се шта ће суд рећи. У међувремену оптужни предмет се поткрепљује и допуњава са изјавама још неколико младих глумица и јавних личности које такође оптужују „учитеља“ за силовање и друге видове педофилског злостављања деце.

Двоумим се око смртне казне, али за виновнике оваквих недела, уз претходну кастрацију, вратио бих и смртну казну, па нек се Светитељ љути што му се мешам у надлежност.

У овој медиској и јавној унисоности, ваљда због потпуне моралне изопачености која се, сва је прилика, догађала у елитној школи за децу и која никога не може оставити равнодушним, имам утисак да смо заборавили на друге васпитне изопачености у нас, почев од државних, локалних, породичних, све до улоге амбициозних и преамбицозних родитеља који су склони да од дечијих колица трасирају пут својим наследницима, ако не до националне славе, оно бар до кратке популарности, била она: уметничка, спортска, лекарска, инжењерска, новинарска…

Татина и мамина каријера и амбиције су биле спутане, али зато ћемо детету бити одскочна даска. Мање-више сви смо били у овој кожи, или као деца, или родитељи.

Само да се дете вине високо. Пратићемо га. За цену не питамо. Знамо да ће да кошта, али ако. Платићемо. Знамо да ће да боли, али ако. Делићемо и бол.

Сада делимо бол. Искрена је саосећајност.

Али тачно је и да је овај, несумњиво храбар чин глумица који терет одрастања и сазревања нису могле више да потискују у себи, па су јавно проговориле покушавајући да себи и другима који су прошли кроз сличне трауме, олакшају живот.

Сећам се исповести Нађе Команећи, најбоље румунске и светске гимнастичарке на крају каријере о томе колико ли је само тренерских шамара добила како би до сваршенства савладала: колутове, скокове, саскоке, наскоке, искрете…

Сећам се пливачица Немачке демократске републике (Источна Немачка пре пада Берлинског зида). Биле су као обрнуте пирамиде, пролазиле су кроз тренески дрил, сумануто вежбале, вероватно и уз разна хемијска средства, али су себи, родитељима и климавој држави, донели гомилу златних медаља на разним светским такмичењима.

Ономад ми прича један колега. Има два сина основца, одлични фудбалери, стручњаци му рекли да су талентовани. Тренирали у ОФК-у. Сваки дан их возио до Беогада и враћао у Панчево. Пратио како тренирају, видео да напредују, али кад год дође нека утакмица где се врши провера и селекција за виши ранг, његова деца не играју. Играју друга деца, посебно родитеља која вичу, прете, псују и јавно прозивају тренера да у игру убаце њихово чедо. После утакмице тренер, са родитељима који су га са трибина највише вређали, одлази заједно у кафану где их чекају менаџери и ту почиње прича о новцу. За тај ранг такмичења, и даљу надоградњу талента, колега није имао пара.

Има томе неколико година, качаревачки Дом културе позове на трибину Љубодрага Дуција Симоновића, нашег кошаркашког репрезентативца, који је на врхунцу спортске популарности, раскрстио са професионалним спортом. Сада, као доктор наука, свима који желе да га слушају и читају оно што пише, покушава да отвори очи и покаже наличје и отуђеност врхунског спорта.

Слушаоци ове трибине, међу њима и једна мајка, која вероватно није знала да је Дуци давно одустао од профи кошарке, у три наврата је затражила савете од госта, како да помогне сину који има жељу да тренира тенис и, наравно, идол му је Новак Ђоковић.

Дуци,  не издржа и подиже обе руке у вис и рече:

„Погледајте колико се ове две руке разликују. Са овом, скоро дупло већом водио сам лопту и шутирао на кош. Госпођо, знате ли ви колико Ђоковић дневно вежба како би равномерно развијао леву и десну страну тела. Оставите се тога. Водите децу на фолклор, нека се држе за руке и нека играју у колу. Заштите их, помозите, волите, али нека сами пронађу свој пут.