Категорија: ПОЧЕТНА

Преживесмо ову стару, вирусну, болешљиву годину и биће да је то највећи успех нас старијих, преко оних фамозних 65 година старости, који можемо уписати у животни тефтер.

Неки ће ову годину памтити јер су били заражени и вирус победили и до даљњег стекли имунитет. Већини других који су прокужени, а можда и нису, а тога нису ни свесни јер симптоматски, како кажу лекари, нису препознатљиви, остаје да и даље беже од вируса. Нисам препознатљив и ево већ десет месеци успешно се кријем.

Савета како да бегамо од короне не мањка и нико у земљи Србији не може рећи да нема могућност да о болести штошта зна. Пре ће бити да смо преинформисани и реалнија је опасност да нам се силно вирусно градиво не побрка у глави.

Када се у све оскуднијем  друштву, углавном „разређених“ рођака, или, што је чешћи случај, у телефонским разговорима са фамилијом и пријатељима, поведе реч о вирусу, морам да приметим да смо као народ по степену здравствене просвећености и медицинске науке, добрано узнапредовали. Ту смо негде при крају медицинског факултета. Апсолвенти. Још мало па ћемо и латински почети да говоримо.

Доситеј Обрадовић би сигурно био поносан на данашње Сербе који су се просветили и  узнапредовали, а он је муку мучио док је био попечитељ код Вожда Карађорђа, да своје савременике који су гладовали, једва приволи да једу кромпир, који је тих година стигао у устаничку Србију.

Сада је најважније питање како преживети предстојеће празнике, а посебно како безбедно организовати дочек Нове 2021. године. Крсна слава Свети Никола је већ проглашен за потенцијалну епидемиолошку бомбу и медицина ће за који дан сабрати утиске са свим последицама о повећаном броју заражених после николдањских породичних скупова. Слутим да ће се све невоље које нас могу задесити у последњој декади одлазеће године, натоварити на Светог Ниџу, кога ће искористити да нам припрете да будемо смерни  12 дана касније.

Како смо кренули са крсним славама, досадашњим празницима и прославама, које смо у међувремену успешно породично припитомили, не би требало ширити страх од Нове године, а још мање, у ту сврху, злорабити најчешћу крсну славу –  Светог Николаја.

Биће ово стерилан и тих дочек, без опасности и повећаних здравствених ризика.

Тргови празни, кафане замандаљене, разни клубови не раде, дућани ће имати скраћено радно време, а да заиграш коло испред апотеке или на бензинској станци опет не иде.

С друге стране, како нам је током 2020-те године све било испланирано, било би незахвално да сада показујемо самоиницијативу и да мимо државног кризног штаба смишљамо неке приватне оригиналности.

Пролете ми кроз главу слика – Пар раштрканих столова на расклапање на панчевачкој Бензинској станици „Плинара“, или код „Дејтонке“ у Београду, а леп је и простор на бензинској станици “Змај 1 и 2“ на ауто-путу.

Заседне се на пристојној удаљености друг од друга, из термоса се пије врућа ракија и вино и у глас се запева, „Иде Миле лајковачком пругом“, а пред поноћ, „Не може нам вирус ништа, јачи смо од…“.

Памтио би се овакав дочек. Било би то невиђено психолошко растерећење за наше напаћене стресне душе. Деловало би то, некако, мотивишуће. Телевизије би ово сигурно забележиле. На добар глас би дошла и Нафтна команија на чијој се локацији догодио овај инвент. Бензинска станица, слободна територија, точе се октани, пију се малигани, чује се песма. Мало ли је. Има ту и медијског маркетиншког потенцијала.

Да се, ипак, вратимо на прописани кућни дочек новог лета.

Како се државни кризни штаб за борбу против Ковида 19 није експлиците бавио празничним јеловником и како због ове ситуације разни нутриционисти сада не могу да мудрују на тему, како не треба претеривати у ићу и пићу, што су раније, у безвирусно доба, редовно чинили, слободни смо да новогодишњу софру учинимо како нам драго.

Ето слободе. Можеш да бираш шта хоћеш. Скопчано је то мало са дубином новчаника, али за четвртку прасета или јагњета, мало сармица, руске салате, неки слаткиш, коју чашицу жестине и бутељкицу две вина, ваљда ће се наћи. На искакање пампура из флаша с шампањцем баш и нисмо свикли, а пуцања и петарди ће у поноћ бити сигурно. Негде у  ходнику у ћошку ваља скрајнути и флашу расола.

Ваљаће за ујутро.

Добрано се заталасало умирање од корона вируса у овом налету. Уселили се вируси и у наше сокаке и сада имамо прилику да нам корона буде ту, поред нас, стално доступна, или како се то на српском каже – on line.

Седименти страхова се таложе у нама и ма колико да човек избегава преко мере да слуша из дана у дан све непријатније званичне информације о „учинку“ короне у земљи и иностранству: број заражених, оних који „респирирају плућа“ и оне који су престали да дишу, од ових вести  се не може побећи.

Чак и да одјавиш, запечатиш и жртвујеш понеки интересантан ТВ садржај и да престанеш да читаш штампу, срешћеш комшију који ће ти без уношења у лице, на прописаној дистанци, дојавити:

-Јеси ли чуо, однесе корона Станка?

-Он је био срчани болесник, хтедох да мало ублажим силу и значај короне.

-Да срчани, имао је и висок шећер, трокирали му мало и бубрези. Коморбитети, мој комшо, а корона само оверила, објасни ми комшија, кога је до јуче, здравство и медицинска терминологија занимала као лањски снег.

Хајд` сад ти побегни од теме!

Нема шансе. Ако се и сасвим намерно у времену од 3 до 5 поподне, евакуишем из куће, јер тада је ударно време када државни кризни штаб јавно саопштава  како нам је Ковид 19 смрсио конце за 24 минула сата, по повратку ме дочекују укућани.

-Данас 58 умрло!

Или звони телефон. Све ми је дража ова справица јер нуди бар глас родбине и познаника  као утешну награду, ако већ нису „он лајн“ у физичком смислу. Чује се ту и по која оптимистичка реч, а то божијем инсану годи.

Али и телефоном се шире лоше вести.

Ето, колико јуче, назва ме рођак и рече:

-У оном дворишту сви фасовали вирус. Било чупаво. За длаку нису мањкали.

Нема шансе да утекнеш од короне.

Недавно, скупих храброст и на ТВ-у гледам, ко боже, неко политичко надмудривање, кад тамо сви, како сада кажу, ток-шоу мудросери, који се по свему разликују, другачије мисле и мрзе се ко пас и мачка, једногласно, као за време Броза, предлажу да се бројне телевизије на другачији начин укључе у борбу против вируса и дају свој допринос. ТВ екипе са све скафандерима треба да зађу по свим болницама и да усликају последње ропце најтеже оболелих несрећника које је склептала корона, и да са овим застрашујућим приказима улију додатну и недостајућу озбиљност несавесним грађанима, који не носе маске и не перу дуго руке.

Новинари и сниматељи који су „забацили“ опрему и микрофоне  на најоптерећенијем респиратору и који би начинили нај-нај хорор видео запис са последњим кркљањем, првом приликом следовале би заслужне националне награде. 

Не спорим.

Вирус се баш лепо „забавља“ нашим животима.

Али што ми то сами досољавамо!?

 „Смањити разлике између села и града!“

Вероватно од настанка градова у средњем веку, а за последњих сто година посебно, ова парола је мање-више жива и не мења се, као што се не мења ни стварност коју би она да промени.

Све је већи понор између града и ових насеобина,  за које у Уставу државе не постоји ни  име, а ми их обично зовемо – села.

Близу три милиона становника у земљи Србији живи ван градова. Наравно, они имају своје задње поште, остареле житеље, али се не зна довољно како заиста живе  и каква им се будућност пише. Каткад ову пустош дочара понеки документарни филм на ТВ-еу. Да заплачеш.

Разумем да је тешко уставно дефинисати и категорисати појам – село. Селима се називају засеоци у планинским врлетима са пар димова и исто толико баба и деда. Њихова судбина је суморна и тешко поправљива и највише ових сеоца је у источној Србији дуж границе са Бугарском и Румунијом. Леп, али већ сада, пуст крајолик.

Ту су и већа насеља са 200 до 300 душа, али и они бију агоничну битку са малим изгледима на опстанак у родном месту.

Има и села са неколко хиљада становника, а таквих је највише у Шумадији и Војводини.

У ствари у овим последњим насеобинама је највише житеља, бар 80 посто од она три милиона. Реч је о местима која су релативно близо већим градовима, али баш та близина, како године пролазе, постала је препрека и велика отежавајућа околност за какав такав развој и напредак ових насеља.

Егоизам градова их све више удаљава од елементарног развоја.

Могу ли се бар ова већа села спасити пропадања? А управо то, таворење и назадовање,  догађа им се у сваком погледу: економском, демографском, еколошком, комуналном, здравственом, образовном, културном…

Сумњам да ће многа од ових насеља опстати. Зарашће у бршљан, кровови ће се накривити и падати, нехерени димњаци ће најдуже одолевати, али самоћа ће и њих оборити.

Не треба ићи далеко да би се у ову слику уверили. У богатој Војводини, Банату посебно, зађите у некадашња весела села, од Панчева по до изнад Кикинде и  видећете ове суморне слике.

Ово је реалност и ни најмање не распирујем песимизам.

Држава каже да има решење и да ће у опоравак села уложити силне милионе и милијарде евра. Направиће све, од модерних путева, канализације до интернет мрежа у сваком насељу.

Лепо звучи, али далеко од реалности. Научна фантастика.

Како ствари сада стоје, масован повратак на село могао би се извести са много мање државних пара, такорећи бесплатно. Сеоба к селу догодиће се кад сиромаштво закуца и уђе у градове. Ово ми, сто посто, звучи реалније, него државни план.

Још ако се ово сиромаштво „уфилује“ са разним болештинама, градским смоговима, еколошким инцидентима, или епидемијама каква је ова са корона вирусом, грађани свих врста, они поносни по рођењу на асфалту и све придошлице које су заборавили на блато из кога су дошли, почели би да се враћају у завичај.

Нема им друге, морали би да скупљају гранчице по запуштеним имањима предака и да запале ватру у зарђалом и чађавом смедеревцу и загреју себе и накривљени оџак.

У почетку ће морати без топле воде, мокрог чвора, а за велику и малу нужду мораће да прикрпе пољски ВеЦе ако је опстао, или ће, кад их притера, морати, иза оронуле куће.

Ваља трагати и за неким новим иновативним решењима о смањењу овог понора између града и села. На интелектуални напор у овом смеру, посебно су подстицајна нека решења која грађани смисле.

Ево, ови код нас, у граду Панчеву, ће добар део буџета, у коме су и наше сеоске паре, употребити да наткрију зелену пијацу и да испод пијаце направе велику подземну гаражу.

Људи смишљали, пројектовали, планирали, консултовали стручњаке из земље и ЕУ и пронашли да је на листи комуналних приоритета,  њима то најважније.

Нема везе што у граду има Лидлова, Максија, Дисова, Рода, малих и великих самоуслуга, који имају одличну понуду разног воћа и поврћа.

Али у Земуну је одлична покривена пијаца. А да само знате каква је наткривена пијаца у Паризу! А тек паркинг!

Зашто и код нас, тако нешто, ноблес, не би постојало?

Тако је то кад градски моћници одређују комуналне приоритете! Ови наши све ми више личе на пијачне накупце.