Категорија: ПОЧЕТНА

У кошмару информација око америчких председничких избора, ову сам запамтио.

 „Лакше бирају туђе, него свог председника!“

Ни сам не знам зашто, али, признајем, навијао сам да „шашави“ Трамп настави да још четири године блебеће на разне светске теме, сређује ствари по Белој кући и дубокој америчкој држави, ратује са „правилно усмереним“ новинарима и медијским кућама, а највише зато што није започео ни један хуманитарни рат ради ширења демократије и људских права.

Ваљда и зато, што није наставио да нас гуши као његови претходници демократског погледа на свет. Оставио нам је мало ваздуха и пред крај владавине наговестио да би нам могао отворити још понеку плућну алвеолу. То би нам баш значило, нарочито сада у време корона вируса кад плућа највише страдају.

Није да без резерве верујем у овакве наговештаје, али за разлику од ере брачног пара Клинтон, људима у невољи, а ми смо већ деценијма у стању велике нужде, оваква обећања нешто значе. Бар, колико за утеху.

Међутим, када је почело пребројавање гласова са све америчким медијским лудилом које се прелило преко Тихог и Атланског океана, све ме је мање занимало да ли ће се Трамп, или Бајден уселити и засести на председничкој фотељи у округлом кабинету.

Почео сам да сеирим над „лепотом“  демократског изборног процеса, пажљиво слушам извештаје о резултату гласања по државама и гласању уз помоћ поштанских писама које је започело десетак дана пре самог изборног дана. Испоставило се да је у,  „за сада закљученом изборном билансу“, у десетак држава које су у завршници пресудно одлучиле ко ће бити нови САД председник, било више гласачких листића и поштанских гласачких писама, него регистрованих бирача.

Кажу победио Бајден. Стижу му честитке. Трамп то не признаје и каже да је он изабран. Водиће се судски спорови. Одлучиће Врховни суд САД.

Ма дивота.

Ово неодољиво подсећа на наш политички и изборни мурдарлук кроз минуле деценије.

Краљевина Србија, а потом и прва Југославија оставила је такође сијасет изборних марифетлука.

Џак цемента пре гласања, други после, леви опанак пре, а десни после, међустраначке свађе, брат с братом не говори, подељен народ каткад и на ивици озбиљних сукоба.

После другог светског рата било је много неписмених и гласало се са гуменим куглицама које су се убацивале у гласачке кутије – једна била за „краља и отаџбину“, а друга је припадала „народном фронту“. Ону прву кутију из „милоште“ су звали и ћорава. Бирачки одбор је био до зуба наоружан и будно је пратио ко је где убацио гумени кликер. Изнад бирачког одбора  висила је парола – „Нећемо краља, балавога балавога, хоћемо Тита, Тита, народ се пита“!

Касније смо усавршили сто постотну излазност на биралишта и исто толико гласова за „нашу ствар“.

Кад смо почели да подбацујемо и излазимо испод сто посто, онда смо могли да гласамо уместо другог лица и, један, идејно и морално политички подобан члан породице, могао је да гласа за све пунолетне укућане. Ако је којим случајем заборавио личне карте пунолетних рођака, веровало му се на реч.

Онда смо имали и некрофилски период када су и мртви гласали, а кад је човек већ ту, на бирачком списку, што да пропада глас за праведну ствар.

Шећер, уље, рибље конзерве, макароне, прашак за веш, увек су били незаменљива стимулативна потпора изборних, референдумских и сваких других провера јавног расположења овдашњег народа.

Касније, а богме и сада, за организаторе избора код нас увек постоји леп резервоарчић гласова на Косову и Метохији, који се због актуелне ситуације на КИМ накнадно броје и по правилу увек преко 90 посто гласова освоје они који расписују изборе.

Пратећи ове америчке изборе, видим да они баш копирају и користе наше пребогато искуство. Ја мислио да ми још увек сричемо демократију и да треба да се угледамо на њих, кад оно и Амери, намичу гласове преко поузданих и морално политички подобних. Методе јесу мало другачије, али реч је о нијансама. Они то раде преко поште и унапред могу да гласају. Ко боже, тамо је време новац и да се не би дангубило, региструјеш се да хоћеш да гласаш, напишеш писмо, туриш свој глас и бираш председника. И тако неколико писама од исте персоне. Још ако се сете да и мртви могу да гласају.

 Куку нама, од кога ћемо сада да учимо!

Опраштајући се од митрополита црногорско приморског Српске православе цркве, који је сахрањен 1. новембра у Подгорици, чули смо, много лепих речи о покојнику.

Црногорци то знају да „наките“, тако да те горштачке некролог речи, изазивају изненадне титраје срца, а онда је сузи тесно у очима.

Сва заслуга за те речи, опет је Митрополитова који се овоземаљским животом и оним што је за 83 године међу нама радио, уздигао међу бесмртнике.

Он је огромну хришћанску православну духовност тако маестрално носио и спајао са великим делима и оштрим световним речима, тако да је, не остајући дужан ни једној овоземаљској, нарочито политичкој величини са ових простора, директно кресао у брк и јавно се противио, чак и благим наговештајима да би неке одлуке световне власти биле на штету обичног народа.

Када неко има овако животну мисију и чврсту симбиозу духовног и световног, Митрополит је за живота стекао и оне који га никада нису и неће разумети, бројне мрзитеље, зловољнике, фанатике, отпаднике…

Овом дописницом желим и да подсетим шта повезује Качаревце са Митрополитом Амфилохијем.

Међу више од 620 запуштених цркава, и разних сакралних објеката који су заслугом овог свештеника Српске православне цркве обновљени за скоро три деценије колико је радио у цетињском манастиру у Црној Гори, Амфилохије је, пре ове службе био Владика банатски и за време његове „владавине“, у Војводини су после Другог светског рата, подигнуте прве две нове цркве.

У  Карађорђеву и Качареву.

Темеље нашег Храма посвећеног Ћирилу и Методију, 1989. године осветио је Амфилохије и тада смо га упознали.

На молбу колега са Радио Панчева, Вест о овом догађају, сам пустио у етар, а и Танјуг је објавио кратку вест да је у Качареву почела изградња цркве.

 На тек започетом градилишту и после завршеног чина освећења темеља, тадашњи Владика банатски је, знајући да је дошао у насеље где се мештани нису могли похвалити верском посвећеношћу, самоуверено и оптимистички рекао:

„Биће то све како ваља, народ ће направити цркву, а црква људима треба“.

Тако је и било. На добрим темељима Амфилохијевим, изграђена је лепа црква од банатске цигле, коју су углавном даровали мештани Качарева.

Недуго затим одлази у родну Црну Гору. Тамо је обновио старе порушене манастире и цркве, подигао нове храмове, разгрнуо и распирио запретани православни дух у народу и уздигао се на небо.

Да су прилике дугачије, увелико би се „мастили и постили“ на крсним славама.

Зла вирусна година упалиће свећу „само“ у породичном кругу, а жито, славски колач и остале ђаконије са софре, сва је прилика, појешћемо сами.

Почетком 80. година прошлог века, почео сам у својој кући, с породицом, да  славим Светог Јована (20. јануар).

Могло би се рећи да осим сећања и прича о породичној крсној слави, што јесте саставни део духовног породичног потечења из Далматинске Загоре, о чему сам слушао од оца, слава је, у почетку, у мојој изведби, била, смерно признајем, овоземљска светковина са издашним количинама ића и пића.

Док ми је отац био жив, славски дан је, исто тако, био у знаку бољег породичног ручка. Као дечак чудио сам се зашто бoљи ручак у сред седмице, кад је то обично било само недељом, или неким празником.

Мајка би испекла погачу, вино је увек било ту, имали смо икону, али није била на видном месту и свећу нисмо палили, осим ако то мајка није у потаји урадила.

Оправдано сумњам да јесте.

Отац је био комуниста, касније и ми остали. Мајка то није била, али без обзира на наша идеолошка „застрањивања“, верно нас је  „симпатисала“.

Славски дан из детињства памтим и као кућну легализацију алкохола. Мајка никада није пила, али отац је нама, деци (брат, сестра и ја), сипао по мало вина у чашу.

„Ваља се данас попити мало вина“, говорио је, уз обавезан додатак – „Срећно, нам било! Добро вино, на камену дабогда родило“!

Временом, крсна слава, не одустајући од већ уобичајеног шарениша у облику преобилног ића и пића, све више је попримала обележја породичног духовног празника и сада је, хвалим се мало, како налажу црквени канони и обичаји уз крсну славу.

Можда је овоме придодала и једна моја службена посета црквеној општини у Панчеву почетком 90-тих година прошлог века, где сам са тадашњим протом Милованом Глоговцем имао један успешан пословни договор, који смо потом завршили уз опуштенији разговор и  ближе упознавање.

Он из Херцеговине, ја из Далмације, он старији и по годинама и по чину, па још и на његовом терену, пропитао ме је: из ког је тачно краја у Далмацији моја породица, који нам је манастир најближи, где смо крштени, коју славу славимо, долазили ли свештеник да свети водицу и сече колач, идем ли у цркву, да ли сам крстио децу…

После мојих искрених одговора, који му се сигурно нису могли допасти, а рекао сам углавном оно горе већ написано, са дозом горштачког очинског прекора, прота Милован ми рече:

„Мршав си ми православац“.

У међувремену, бар тако нескромно мислим, „подебљао сам православни дух“, али сигуран сам да то ни сада не би задовољило проту Милована, а ни најлибералније верске критеријуме цркве у којој сам крштен.

После  много година и крсних слава, која је у кући окупљала свечаре, драге госте, рођаке, кумове, пријатеље и комшије, слутим, да ми за Светог  Јована следи бољи породични ручак.

Већ сам „промашио“ Срђевдан код сестре и зета, Аранђеловдан крајње неизвестан, Св. Никола такође, а Игњатије Богоносац, као и Св. Василије и Крстовдан још су далеко.

Дакле, слава у породичној атмосфери.

Нешто се тешим да због овог вируса славе и не би личиле на ове досадашње. Углавном би се причало о болештинама и вирусима. А тога нам је преко главе.

Како год – Срећно нам било!