Категорија: ПОЧЕТНА

Са вирусом улазимо, или смо већ ушли, ђаво и кризни штаб то можда тачно знају, у нови пандемијски талас.

Досадашњи рат са Короном, према оном шта кажу наше здравствене и оне мање здраве власти, војевали смо успешно.

Сада нам ваља чинити оно што смо радили и до сада, али струка каже, да кроз овај нови талас морамо  пловити још дисциплинованије.

Дакле, маска у затвореном и отвореном простору, прање руку, дистанца и никако у групу.

Епидемиолози су рекли своје и уз мање „излете у нејасноће“, којима збуњују широке народне масе, то исто и сада причају. Помало су већ досадни, али њихова доследност, ипак, завређује поштовање.

Али ко мало шара по другим изворима који обраћују ово пандемијско време, а има нас подоста који завирујемо ту и тамо, могу се прочитати сасвим супротни савети, како се владати и борити са вирусом. Још ако баците поглед на разне друштвене мреже, тек ту влада право лудило разноразних коментара и предлога.

Знам неке пасиониране читаоце и радозналце од детињства. Срећем их често у мом све скученијем животном простору.

Неки од њих су већ крајем фебруара и почетком марта ове године носили маске и преконосирали ми што се јуначим и говорили ми да турим нос под маску.

Говорили су – „Ако ћеш ти да мреш, мри, али нас не вуци за рукав“.

Послушао сам их и ево већ седам месеци јавно живим са скривеним лицем.

Али, како год се ми маскирали, бежали од јавности и тонули у сигурну кућну анонимност где је мање ризичних вирусних опасности, што је, како неки теоретичари завера говоре, скривени и још недокучиви циљ „твораца и власника“ ове пандемије, остало је још подоста потребе за комуникацијом за коју се и сада морамо борити.

Мудри стари Грци су давно говорили да је човек „политичка животиња“, то јест политичко биће које се остварује са другим људима и без њих не може. У противном би био идиот, изоловани роб-усамљеник или бог на небесима.

Како избећи ову усамљеничку, да не кажем идиотску, позицију у времену садашњем у коју смо гурнути не нашом кривицом?

Већ су нам прилично дубоко усађене бројне кочнице у разговору и опхођењу с другима, рођацима, пријатељима, мање или више познатим људима. Човек и под маском, без обзира што се сада инсистира на бегу у анонимност, препознаје људе, радо би са њима прозборио, бар онако, с ногу, на кратко.

Ухватим себе да сада, под старе дане, не знам шта да радим, како да се владам, како да започнем разговор, коме да пружим руку, коме лакат, коме да климнем главом, махнем руком, намигнем, да неком покажем „двојку“, неког да отерам у три лепе…, дам неки знак да сам жив и да ми је до живота стало.

Подсети ме то на прве младалачке дане и муке како прићи девојци, позвати је на плес на игранци. Друге су то биле комуникационе муке. Са носталгијом их се сећам.

Ово сада је много горе. Глава је у питању, а не девојачка корпа.

Сумњам да ће се овог корона времена ико са носталгијом сећати, осим, можда оних „твораца и власника“ из теорија завера.

Има ли решења како да ово комуникацијско недоба  и отуђење, бар мало поправимо?

Изнећу мој скроман предлог, да не кажем иновацију, па нек се на одговарајућем месту размотри. Финансијску надокнаду за идеју не тражим.

Како смо ми увелико забауљали у дигитално доба, ваљало би искористити ова чудеса АЈТИ технологија и предлажем Корона семафор.

Једноставан уређај, сличан саобраћајном семафору, који би свако имао на капи, која би, попут маске сада, била обавезни саставни део гардеробе у јавности. Уз овај апрат са три лампице на батерије (зелена, жута и црвена), следовало би још неколико једноставних правила, која би, уз писано „наводило за упорабо“ и незнатну медијску подршку, грађанство брзо разумело и прихватило.

Упаљена зелена лампица на капи значила би да је лице у потпуности спремно за досадашњи, да не кажем, класичан облик дружења. То значи да је човек здрав ко дрен, да је прележао, или да је имун на вирус и било би му дозвољено да баца пет, да се шакотреса до миле воље са својим зеленим капа-пријатељима, да се грли, љуби, смеје, са све, кашљањем, подригивањем и кијањем на јавним местима. Ови „зеленаши“ би били позитиван пример за све. Ово би свим колебљивцима улило наду да се вирус може победити, да светла будућност постоји. Они би били јарко светло у тамном корона времену.

Ако је на капи упаљена жута лампица неопходна је доза опреза. „Зеленаши“ их могу поздравити како хоће, имају чак и обавезу да „жуте“ мало окураже и увере их да здравствена слобода није далеко. „Жутаћи“  међу собом могу да раде све као и „зеленаши“, да бацају „петице“, да се лактају, тапшу по раменима, али све то треба да раде са дозом обазривости док не добију зелени картон.

Црвена лампица на дигиталној капици била би на глави осталих и они би морали да се мало стрпе,  21 дан максимално, да држе дистанцу од свих осталих, баш како Кризни штаб предлаже. Када успешно прођу антивирусне тестове и два до три завлачења штапића у ноздрве, надлежни органи ће им блокирати црвено светло и дозволити, најпре употребу жутог а потом и зеленог светла на семафор капици.

Неко ће можда рећи да би ово јавно светлосно семафор-обележавање, угрозило приватност и разоткрило интиму људи и како би то било у супротности са лекарском етиком.

Мислите ви како хоћете, али ово би било добро решење. Ова „здравствено класна“ подела на „зеленаше, жутаће и црвенаше“, деловала би мотивационо на људе. Ово би изродило климу такмичења и подигло степен здравствене културе, којом се не можемо баш подичити и вирусу би брже видели леђа.

А ми би, како и приличи, наставили да се љубимо три пута, па нек пукну наши душмани.

Признајте, нисте веровали!

Међу бројним, да не кажем милионским читаоцма дописнице је и наш председник, Александар Вучић.

Како знам!?

Па не би Он, оно рекао и чврсто обећао, да не чита сочиненија једног пензионера из Качарева.

Не умишљам и не дајем себи на значају, јер вероватно му сличне приче причају генерални урбанисти српских просторних планова, грађевински стручњаци, архитекте, медицинари, еколози и разни ини саветници.

Не бих ни да се мешам с том  националном памећу.

Само, ваљда се случајно подударило оно што су свакодневне потребе малог човека, о чему сам ономад у пар дописница зборио и плановима државе о којима је говорио Председник.

А рекао је, страх ме да то кажем од речи до речи, да не кажем, цитирам, јер негде ћу сигурно погрешити, па ето мени јада изненада. А шта ће ми невоље те природе у касном пубертету.

Дакле, по сећању, и зато се драматично извињавам Председнику на евентуалним непрецизностима, али нема томе ни десетак-петнаест дана, а Он је обећао да ће, осим нових инвестиција у привреду и модерних аутопутева који су већ изграђени, са новим ауто страдама премрежити уздуж и попреко на више места читаву Србију, ускоро велике паре инвестирати и у решавање комуналних проблема који тиште маленог човека и да ће се у многим насељима започети са изградњом канализационе мреже са све модерним фабрикама за пречишћавање отпадних вода и људских фекалних изнутрица. Још је рекао, парафразираћу, да у Европу без овога не можемо, јер је и еколошки услов битан критеријум како би се сврстали међ пристојан, чист и умивен свет.

Уз ова обећања поменута је и сума од неколико стотина милиона евра које је  Европа спремна да  преточи у фекалне цеви и модерне фабрике за пречишћавање  отпадних вода.

Да без ових цевки и фабрика не можемо, слушамо већ 20 и више година. И претходне власти су са највиших нивоа говориле да без великог канализационог колектора нема ни великих инвестиција.

Обрадовале су ме речи Председника.

Годе мојој сујети и сада свима који су ми говорили да пишући дописнице „пуцам у празно“, славодобитнички могу казати да сам, не на линији, већ заједно са Председником, на широком друму који пуним гасом води у бољи живот обичног малог човека.

Нема сумње ове речи Председника разумели су и новоизабрани градски кадрови у Панчеву.

Они по задатку морају да делају и скоро сам сигуран да ће се неки комунални пројекти оставити да одлеже, а неки  ускладити са оним што Председник предлаже и обећава.

Његова се не пориче.

Уосталом, шта је прече, подземна гаража, покривање сада отворене пијаце у Панчеву,  ново шеталиште поред Тамиша, пасареле преко реке, бициклистичке стазе, замена дотрајалог градског мобилијара… или ово што Председник каже.

Навијам за Председника!

Како сам раноранилац, и ако немам дугачак диктат са списком дневних кућних потрепштина, отпешачим пар минута до трговине и киоска за новине. Као и широм руралне Србије, а виђа се то и на градским терасама, тако и у Качареву, прве препознатљиве септембарске  мирисе, оплемени ајвар који се упржава на врелим плотнама у многим авлијама. Ту и тамо,  у септембру, нарочито када су лепи и сунчани дани, ове миомирисе, „оплемене“ димови са месне депоније. Ко зна, ако је дим помогао вискију, далматинском пршуту и скупоценим сиревима, можда ће обогатити и укус качаревачког ајвара и тако ћемо имати још један производ на гласу.

Нећу о ајвару, новим производима и депонијама, већ о још једном лепом обележју септембарских, а ево већ и октобарских јутара.

Кренула деца са тешким ранчевима у школу. Један део пута идемо у истом правцу према школи.

Корона вирус је изазвао другачију организацију рада, па један дан половина ђака иде у школу, а другог дана су у „кућној дигиталној учионици“.

Но и да није вируса, ђака је вишеструко мање, него у ранија времена када је по образовање и васпитање у овдашњу школу ишло и близу 200 ученика у једној генерацији. Сада се једва могу саставити три одељења са 20 првака.

Не може се то ни поредити са временом када смо у буљуцима, униформисани у плаве блузе и кецеље, заузимали читав тротоар на главној улици и размицали се само када су нам старији ишли у сусрет. Прави ђачки ешалони. А у школском дворишту као у мравињаку, смех, граја, јурњава…

Дечију грају и нешто већу гужву сада једино можемо видети у пекари где школарци купују ужину. Ако се минути ближе осмом сату, ми старији смо увиђавни, дајемо им првенство  и пожурујемо их да купе шта су наумили, како не би закаснили на час.

Посматрајући децу чини ми се да им одлазак у школу тешко пада и све мислим, да се они којим случајем питају, вероватно не би ни ишли. Опет, та иста деца на другим местима: у луна парку, рођенданским забавама у закупљеним играоницама или у кућној изведби, показују завидан ниво, каткад и вишак, стари би рекли, разуларене енергије.

Нова је пракса и да децу у школу често прате родитељи, или бабе и деде, а неке и довозе пред школска врата и ту се дуго поздрављају и љубе, као да ће и једни и други на далек и неизвестан пут. И сам сам ово радио када сам пратио унуке до вртића, забавишта и школе. Срамота ме да се разликујем од других.

На први поглед могло би се закључити да су: уз оволику љубав и пажњу, мањи број деце, боље услове рада и савремена школска учила, резултати образовног процеса и знање деце много већи него раније и да је све боље него у другим државама. Наравно, све ове школске повољности, умањујем за мањак мотивације и вишедеценијско незадовољство просветног особља због ниских зарада.

Али, ствари не стоје добро и ако је веровати вишегодишњим истраживањима, наша деца заостају и са мање знања долазе на прагове средњих школа и факултета.

Мој кум, који је пензију стекао радећи као професор у средњој школи, рече ми једном приликом.

„Да ли верујеш да многа деца која уписују средњу школу не знају таблицу множења, а о разломцима да ти и не причам. Не можеш да верујеш какав је то поражавајући осећај када уђеш у разред, нешто говориш, а гледа те 20 пари празних и незаинтересованих очију“.

Враћајући се кући са купљеним провијантом, без свраћања у кафану, или на чашицу разговора у фамилијарној атмосфери, ево мог бистрог, јутарњег одговора на горенаведени проблем.

Проблем је у недоследној примени теорије игре у школском систему. Вама је сигурно смешно шта сада овај „расходовани“  булазни и дописује, али ево мог мудровања.

Већ више од 40  година светски просветни мудраци,  који се множе и код нас, упорно се труде да од школе направе школицу-играоницу, слободну зону где ће ученици бити равноправни са учитељима, где им нико ништа, укључујући и родитеље не сме рећи реч критике, ускратити нешто, попреко их  погледати, или не дао Бог, казнити.

За ове просветне иноваторе, а неки кажу да је реч о добро плаћеној господи који су продужена рука крупног мултинационалног капитала који жели да моронизује нашу децу и оспособи их само за слабо плаћене послове.

Наравно, јавно прокламовани циљ је да се кроз овакве школске системе едукације, од деце желе створити храбре, слободномислеће личности.

Нема шта, узвишен циљ!

Невоља је што се ова узвишена стремљења не остварују у пракси, а наша деца данас, сутра и унуци, раде и радиће за ситну пару, а толико су слободни да добровољно-принудно пристају на такав статус, јер никаквог избора већ сада немају.

Данашња школица-играоница их свесрдно припрема за  овај социјални положај. Зар дуално образовање, кога сада сви хвале, није једна „алoтропска модификација“, осиромашене школе која је километрима далеко од узвишеног циља да изнедри храбре слободномислеће људе.

Где је у томе фалинка?

Најпре, свака игра има чврста правила у којој сваки учесник тачно зна своје место и улогу и, друга ствар, резултат игре се не зна унапред, он је неизвесан до краја, до последњег звиждука судије, како би се то спортски рекло.

У школици у коју наша деца иду, све је побркано. Ученици су недодирљиви и заштићени, учитељима је одузет ауторитет знања и поштовања, директори су лебдећи, негде између деце, родитеља, и својих колега, али и тренутне политичке власти која им само уз обилне изливе лојалности, гарантује ново мандатно постављење.

Како да наставник прекори дете које нешто није научило, како да му да слабу оцену, сруши га на поправни, или га обори на годину, а озбиљна и доследна примена правила игре, баш ово подразумевају. У садашњем систему то би била траума не само за дете, које би било тешко обележено у читавој генерацији (њих је мало и сви се у главу знају), а оставило би и дубок белег на читаву породицу. С друге стране, из угла родитеља, па и директора, била би то лоша препорука за учитеља, који би сигурно понео епитет ленчуге који није у стању да „усади“  мрвицу знања малобројној деци, тако да и просветари не желе себи да навлаче беду за врат и са већ увежбаним ескиважама избегавају сваки конфликт с децом, родитељима, колегама, директром и, наравно, са „понеким“ педагошким принципом.

Уствари у школи нема праве, занимљиве игре. Игре са неизвесним крајем у којој, такмичар (ђак) може победити, бити први на табели кога ће сви поштовати, играти нерешено и остати у лиги и у следећем извлачењу  (полугођу) заиграти за врх табеле, једва прећи школску годину, али и  изгубити и пасти у нижу лигу у којој је већ играо претходне године.

Сада – никад више вуковаца, одликаша и врлодобраша, који се некад без тешкоћа уписивали жељене школе и факултете, а сада падају на пријемним испитима за више школе и иду на брзометне преквалификције не би ли се дочепали неког посла на покретној индустријској траци.  

Срозали су се критеријуми. Оцене и резултати рада ученика и њихових ментора се не мере по истинским правилима игре. За та правила више није спремна ни школа, ни друштво. Породица се такође расточила, родитељи раде до касно, или су у потрази за послом, тако да децу виђају увече с пољупцем за лаку ноћ.