Да ли је грешка у садашњем предизборном времену тражити: аргументе, уместо лажи и неистина, тежити рационалном, а не ирационалном, добром, не лошем, веровати својим очима, а не лажним сликама, бити добронамеран, а не злурад, толерантан, а не искључив, правдољубив, а не сведочити лажно, волети, а не мрзети…? Да ли се може мирно и достојно живети сваки дан, а не само пред изборе, ако не разлучимо добро и зло и ако не победимо мржњу.
Већ више година уназад, а посебно у последња два лета, разобручена мржња шета у јавној сфери Србије. Реална подлога за оволику мржњу не може се наћи ни у дијаметрално супротним политикама ни идеологијама. У Србији сада и нема таквих политика и идеологија, а ако их и има разлике су минорне.
За скоро четири деценије срицања демократије у Србији, требало би бар да смо свикли на различита опредељења и мишљења. Међутим, толеранције нема. Уместо тога, уследили су изливи мржње. Шта се крије иза те мржње? Да ли се иза мржње и апсолутне комуникационе искључивости, што је кључно обележје најпре студената у блокади, а сада и Студентске листе, крије некаква нова идеологија? Некакви интереси сигурно јесу.
Од првих студентских протеста када је Александар Вучић, легални и легитимни Председник Србије, за блокадере и опозиционе странке, постао „ненадлежна институција“ и када је престао сваки дијалог и комуникација са јавном влашћу, посејано је, ново, много јаче, семе мржње. Ово је неко ново, хибридно семе мржње и није домаћег порекла, већ је у облику специјалних донација, преко невладиних организација и брижних амбасада у Београду, стигло у Србију, сва је прилика, из жељене нам Европске уније. То семе зла је пажљиво одабрано, посађено на ђубревито тло једног дела српског друштва и почело је да се шири кроз правно-политичку надградњу државе. Универзитети Србије су били прва места клијања, а део студената, које су поједини професори инструисали, били су искоришћени за примену свих сервисних, техничких и (агро)политичких мера како би се семе мржње раширило. Семе се није примило у народу и међу јасно опредељеној националној и слободномислећој интелигенцији. Али, мржња је ту у јавној медиској сфери, а најекстремнији протагонисти, који се више не маскирају, су већ познати политичари и јавне личности некадашњег ДОС-овог режима. Они махом и чине студентску листу, а предводи их, први на листи, доктор медицине и професор Илија Срдановић, коме из досадашњих медијских наступа, највише приличе Његошеви стихови – „нема посла у плаха владара“. Најекстремнији међу њима позивају на насиље, хаос у изборној и постизборној ноћи, а ако се узмогне и на грађански рат.
Да, то јесте обојена револуција. Срце те револуције је баш мржња, она је и мотор те револуције. Ко то не види слеп је код очију.
О каквом хибридном семену је реч !?
Ко се маши овог семена и велебиља које изникне из њега, мора да мрзи све што је у последњих 14 година урађено у Србији. То ништа не ваља и на сваком јавном месту, од великих и малих телевизија до друштвених мрежа, све то мораш опљувати. Сви налози ЕУ се морају без укључивања мозга поштовати, што значи Устав Србије се мора погазити и прихватити незавност такозваног Косова. Ваљало би заратити и са Русијом, али у првој фази, биће довољно ако им заведемо и санкције. Ово су кључне ствари које представници Студентске листе морају да рецитују као оченаш. Наравно, није искључено, како се буде ближио изборни дан, ове налоге, по инструкцијама из Европске уније, „млађани“ са Студентске листе ће покушавати да закукуље и замуљаве. Избори су, време је да се лаже и обећава немогуће.
Велике жртве ове, већ добрано разобличене обојене револуције, су студенти и ђаци, који су део свог образовања и сазревања улудо потрошили. Уствари искоришћени су од својих професора на најгори могући начин. Одабрани су као млади, морално неукаљани, амбициозни и борбени, да буду неупитне иконе чистоте и памети, која ће донети општу срећу Србији. Сетимо се похвала и епитета којима се желео направити студентски култ, „златно теле“ наше академске заједнице, јер студетима се клицало као – „ небрушеним и брушеним дијамантима наше садшњости и будућности“. Како време одмиче, све ово је патетично, али исто толико неискрено као и Титова реченица 1968. године – Студенти су у праву.
Студенти на овај начин не побеђују. Напротив, губе. Студенти су „пролазни облик живота“, који ће се после теоријског сазнајног процеса, најпре суочити са сазревањем, доказивањем у пракси и тада се најбољи део њих, квалификује за „јашеће гарнитуре“ у разним друштвеним областима, па и за руковођењем државом.
После свега, пред изборима смо који су под дебелим хладом ледене мржње, која је предворје сукоба, хаоса, можда и грађанског рата. Многи ће нашу стварност релативизовати и у ове црне слутње неће повероваати, али ће категорички тражити исходиште сукоба у другима. На њих ће упирати прстом, а сваку и најмању одговорнст скидати са себе и сопствених поступака. За све су други криви. Живот у инверзији у Србији траје већ превише дуго. Мржња никоме не доноси добро. Осим непријатељима народа и државе.
А желите ли да сазнате где још станује мржња? Не лутајте! Најпре завирите у сопствено срце, ослободите душу и ум, па тек онда зашиљите писаљке и правац на друштвене мреже.