Са 18 година када сам великоматурирао у панчевачкој гимназији, нисам ни помислио да ћу на истом месту, после пола века, прославити 50 година од завршетка средње школе. Добро је што сам отишао на ову прославу. Сада су ми амбиције порасле и маркирао сам и наредне десетогодишњице матуре као циљ.

Те 1973. године за растанак и сада 2023. на састанку генерације отпевали смо Gaudeamus igitur (Радујмо се дакле). Додуше, тада смо знали и хорски отпевали цео текст ове песме која је била на првим страницама уџбеника латинског језика, а сада, добро смо се изборили са првом строфом ове песме гимназијалаца и студената. Надам се да је овај текстуални проблемчић последица „здравог старачког заборава“,  а не блиског сусрета са Алцхајмером.

Иначе, генерација 54 се добро држи. Сви „глођемо“ какву такву пензију, а има и оних који су у приватном бизнису  па још и раде. Највећи број ангажован је на пружању сервис услуга  деци, а највише унуцима.

Одокативни здравствени билтен генерације, показује да је генерација 54 „добра и квалитетна берба“. Има ту мало срчаних сметњи, артритиса, холестерола, шећера, шепавог хода, којег килограма вишка… али, руку на срце, заиста би било непристојно бити потпуно здрав са 69 година. Ако се неко тако и осећа, дајем бесплатан савет – Стави каменчић у ципелу, нека жуља. Клизаве су ово године.

Али, ако се осврнемо на све што смо прегрмели од наше законске зрелости до данашњих дана, са свим променама око нас и ко зна колико наталожених седимената стреса у нама, претрајали смо и трајемо. Са многима, што очекиваним што неочекиваним променама, „награђени“ смо бројним ожиљцима.

Могао бих наћи сто један разлог да смо за  протеклих пола века баш  ми, наша генерација,  прошли кроз трње живота. Али, поуздано знам да ће старије генерације рећи, да то није ништа спрам невоља кроз које су они прошли, а ако причам са младима, они ће обавезно казати – благо вама ви сте бар своје људски проживели.

Изгледа да је у овој земљи од постања свима најтеже.  

Зовем мудрог Његоша у помоћ који је рекао – „Пас (генерација) свакоји своје бреме носи“.

Уз ове Његошеве речи добро стоји и текст песме Gaudeamus igitur.

На некој од озлоглашених друштвених мрежа нађите текст ове песме.

Радујмо се дакле!  

Недавно ме је једна суграђанка, док сам шетао са унуком позвала да дођем на хуманитарни базар испред зграде Месне заједнице, купим нешто од понуђених слаткиша које су умесиле вредне Качаревке и приложим  нешто новца за лечење тешко оболеле девојчице.

Дан касније, опет са унуком, испунио сам обећање.

Има много истине и свакодневних потврда да је човек себично биће. Кроз еволутивни развитак, божанску руку или неки други вид креационизма, чини се да је данашњи хомо сапиенс, запатио више егоизма, него љубави и саосећања према другом.

Потврду за ово, дала ми је двогодишња унука, којој су вредне и саосећајне Качаревке на хуманитарном базару поклониле уз колаче и балоне.

„То мој балон. Нећу дам секи. Играм се ја“, рече она. Подржао сам је, све мислећи да је још мала за придику и подуку, али одмах ми се отвори низ хуманитарних питања.

Дакле, како бити човечан, како волети ближњег као себе, како бити добар и користан другом, колико и себи. Речју, како бити хришћанин по слову Библије. Да не будем искључив, треба рећи да и у другим монотеистичким религијама, постоји чврст морални кодекс да се другоме у невољи помогне.

Морала на папиру не мањка, али последњих деценија намножило се и разних хуманитарних манифестација, које покрећу поједици, удружења, установе, чак и политичке странке.

Рекло би се, било би логично, да ће уз оволику поплаву човекољубивих акција, људских невоља бити мање. Напротив, сиромашних и болесних све је више. Из државног система збрињавања, убоги и несрећни све више испадају. То и не чуди јер политички систем за који смо се определили, својом унутрашњом економском логиком, масовно производи сиромаштво и богате појединце.

Не спорим значај свих ових ванинституцијалних хуманих акција. Помогне се ту угроженим људима, крпе се немоћ и пропусти државе, а ако ништа друго сви ти позиви на помоћ, бар нас подсећају да невоља и сиротиња станују ту око нас.  

Атак на емоције самилости свакодневно је  присутан и на улици. Прошње је увек било, али све што смо богатији, (да ли смо)  ова ружна слика не нестаје. У Београду на улицама сваки дан испружену руку држи 2 хиљаде малолетне деце.

Хуманизам је сада обогаћен разним СМС хуманитарним порукама за помоћ гладнима, музичким концертима, донаторским вечерама, жиро рачунима за уплате, разним медијским позивима за помоћ, апелима угледних јавних личности, а снимају се читави ТВ серијали о помоћи најугроженијим…

Грешна ми душа, али понекад ми се учини да ова поплава хуманитарног активизма, личи на оне – корисне друштвене малверзације – из нашег социјалистичког периода. Подсетићу, реч је о људима који су у оно време били на истакнутијим положајима, тамо где се нешто успешно производило, или где су се сливале паре, па су ти људи, обично директори, сами, или на наговор својих блиских сарадника, чинили корисне ствари за заједницу. Нису давали из свог џепа, већ су користили своју моћ и положај да учине нешто корисно.

Када би се открило да су малверзације умногоме превазишле друштвену корист и новци неким чудним каналима доспевали у приватни џеп, а бивало је и тога, ови „хуманитарци“ знали су да одседе и иза решетака.

Искрена хуманост заиста има везе са џепом. Али, искључиво сопственим. Јер, хумано је и за похвалу када другоме дарујеш нешто своје из џепа, или из себе.

Да, мислим на сопствени новац, а пре свега, на добровољно давање крви и донирање органа. Нема веће човечности од овога. Дајете нешто своје, не тражите ништа за узврат, а другоме, кога не познајете и вероватно га никада нећете упознати, помажете, каткад и живот спашавате. Само овако давање је дуже од живота. Памти онај који је дао и за то не тражи никакву добит ни признање, а памти и онај који је добио. Племенитост обострана и овако се најбоље шири.

Слушао сам својевремено на радију да су неки докоњаци из богатог света на западу сачинили скалу хуманости народа и држава. Не знам који су све параметри човекољубља анализирани, само сам запамтио да је Србија у овом рангирању била при дну те скале. Добровољно давање крви ту се није помињало, али знам да су у врху хуманистичких земаља биле западноевропске  земље и Америка где се крв чешће купује него својевољно даје.

У Србији се крв не купује. Добровољно се даје. Тако би требало да остане све док се не роботизујемо.

Док је тако вероваћу да припадам душевном и добром народу. Истина, могли би више да порадимо на поклањању органа.

А они нека праве своје скале хуманости.   

Прочитао сам у последњем „Панчевцу“ (3.фебруар 2023. године) новинарски текст најаве 35. Сланинијаде. Не спорим искрену намеру аутора текста да допринесе да и предстојећа Сланинијада буде добро посећен вашaр сланине и свега осталог што свиња може понудити човековом благоутробију.

Но, у овом подужем тексту, не прочитах ни једно име, од зачетника ове манифестације пре три и по деценије, до садашњих организатора. Узгред, ти основни подаци мањкају и на званичном сајту Туристичког клуба Сланинијадe.

Ово прећуткивање вероватно је последица, деценијских размирица око тога – Чија је Сланинијада?

Да ли је она власништво Месне заједнице Качарево, што је била у почетку, или тапије има касније основано Туристичко друштво, па је то сада „приватна пекара“, или је то манифестација Града Панчева, или је власник један имућнији Качаревац, или …

Не бих да улазим у ове дилеме,  али судећи по тексту у „Панчевцу“, садашњи организатори 35. Сланинијаде, нападно инсистирају на анонимности  „власника капитала“ и још нападније избегавају да кажу ко је носилац идеје о оснивању ове манифестације.

Та „ситница“ о носиоцу идеје за оснивање Сланинијаде ми је засметала.

Не би требало прећутати да је идејни творац качаревачке Сланинијаде Милован Мики Ћировски, пре 35 година фоторепортер у „ТАНЈУГ-у“, сада пензионер који живи  између Париза и Качарева. Ауторство припада њему.

Као учесник и сведок првих корака Сланинијаде, могао бих овде набројати бар десетину имена, међу којима су, зашто то не рећи, и поједини садашњи организатори, али, осим Ћировског, идејног покретача, издвојио бих покојног Душана Шимића, тада директора ПИК-а Качарево који је првим годинама ове манифестације био логистичка подршка у сваком погледу.

Част и заслуге свима који су допринели, али када је реч о ауторству и добро постављеним темељима Сланинијаде, ова два имена се не смеју заборавити.

Зашто то крити?! Ни сујета, ни мања или већа лична корист, нису вредне те истине.

Не вреде ни каиша лоше сланине.