Још нисам пописан.

Равнодушно чекам пописивача или пописивачицу (да будем полно, пардон, родно равноправан) и спреман сам да распрострем део своје интиме за општедржавно добро, које ће се, како телевизор каже, користити у наредних десет година за разноразна демографска истраживања.

За попис баш нешто и не марим, али за наредних десет година, до следећег пописа, волео бих да се бар мало и питам. Не бих да ме уврсте међу отписане. Јер, свет око нас се прилично узбуркао, а и биологија има доста тога да припрети нама из генерације 54. Угрожени су и млађи, а и они старији, који су у годинама за респект.

Овдашњи демографи и статистичари већ сада говоре да ће садашњи попис становништва, скоро сигурно показати да је у протеклој декади Србија „краћа“ за пола милиона душа. Више се умире него што се рађа, а не смањује се и број оних који одлазе и окрећу леђа домовини.

Ако овако наставимо наши потомци ће можда запамтити још неколико оваквих десетогодишњих пописа и ето и нас на „златних“ пола милиона житеља. Скоро да ће се остварити оно Тарабићево пророчанство и сви ћемо стати под једну шљиву.

Нешто не верујем у пророчанства, сумњичав сам и у разне теорије завере, али да наша демографска стварност не ваља, видим свакодневно.

Основни и најважнији смисао овог пописа биће да се у Србији отворе сва врата животу и рађању. Џаба сви остали подаци из пописа који ће се анализирати за наредних десeт година.

Ток досадашњег рата у Украјини подигао је демографски улог у висину и сада се све чешће могу чути приче с разних страна о блиском сусрету са нуклеарним ратом. Све чешће се помиње и теорија о „златној милијарди“, колико би по предвиђањима разних геополитичaра и економиста из западне хемисфере, био најпожељнији број житеља на земаљској кугли. За више од ове бројке нема места, кажу они.

Ето, док се ми пописујемо, не би ли нас било више, ови на западу би да отписују.

Дакле, планету би требало „скресати“ за око 5 милијарди двоножаца.

То би донело срећу и просперитет онима који би преостали и то би, наравно, били они који су и сада најбогатији и који би пронашли начин како да преживе апокалиптична времена која следе, веле заговорници теорије о „златној милијарди“.

Како смо ми у Србији и још око пет шестина светске популације далеко од одабраних, следи нам: мањак воде и хране, болештине и пандемијске заразе (вирус „Ковид 19“ је само благи наговештај), биолошки ратови, изумирање појединих биљних и животињских врста, врела лета и сурове зиме, несташица енергената и многе друге апокалиптичне страхоте које ће наше мале страхове и неизвесности увећати до неслућених висина.

Ова суморна слика будућности завршава се са нуклеарним ратом, а није и никада неће бити познато ко ће за делић секунде отиће пре, а ко касније у небеса заједно са  печуркастом експлозијом.

Тамо негде у 18. и 19. веку живео је, извесни Енглез, Роберт Малтус, економиста, који је, смислио своју –  „Малтусову теорију“ – по којој је на ондашњем свету било превише људи који се вишеструко брже множе него што се производи хране и осталих потрепштина за њихов опстанак, па то угрожава целу планету. Већ тада, он је предлагао различитa решења за смањење рађања, а за ратове је имао само похвале, јер су они били пожељно чистилиште против пренасељености Земље.

Иако је за последњих 250 година било на стотине ратова и два велика светска у прошлом веку, историја није дала за право Малтусу. Од његовог доба, светска популација се повећала бар десет пута и ако ћемо поштено, највећу корист од овог „бејби бума“ имале су, а и сада имају,  најразвијеније земље западне хемисфере, посебно њихове елите.

Надам се да се предвиђања и жеље садашњих Малтусових наследника у ликовима најбогатијих људи на западној хемисфери који заговарају теорију о „златној милијарди“, неће остварити.

Какав је смисао ове катастрофичне теорије о планетоубиству? Какав је овде предумишљај? Има ли рационалног објашњења за овај егоизам, у коме би само богати и њихови јефтини послушни роботизовани сужњи, опстати у овом планетарном нихилизму.

Ове сумануте теорије увек се јављају у великим превратничким временима, а чини се да је такав историјски тренутак управо сада.

Рат  у Украјини је вишеслојан и крв која се тамо лије само је трагичан колорит опасног времена.

Али, овај рат је све очигледније средство наставе, које показује  да се данас у свету води борба за одбрану досадашњег система вредности који је  Западу доносио огромне користи, моћ и привилегије да управљају туђим животима. С друге стране Русија са многољудним земљама Истока, Јужне Америке и Африке жели промену садашњег система вредности и успоставу поштеније расподеле светских богатстава и већа права на самостално одлучивање и постојање народа.

Улог у овом сукобу је огроман и своди се на то ко ће управљати и имати моћ и право на расподелу богатства. Ово су увек били узроци свих светских ратова.

Нуклеарних средстава за унуштење и самоуништење има и на истоку и на западу. Ваљда има разума и мудрости да се то не догоди.

Боље да се пописујемо, него да се отписујемо!

Нисмо ни преполовили 2022. годину, а из Панчева нам стиже лепа вест. Градска Скупштина је усвојила ребаланс буџета за ову годину и у односу на градску касу од 56 милиона евра, са колико смо ушли у ову годину, сада ће нам на располагању бити скоро 64 милиона евра буџетских пара.

Седам милиона више него на почетку године.

Стварно, никад већи ни основни, а сада и ребалансирани буџет. Већи буџетски прилив није забележен у историји Панчева ни за општинска, а ево сада и, градска времена.

Ово повећање прилива у градски буџет, уследило је, пре свега, од  пореза на зараде запослених и од „убраног“ пореза на имовину грађана.

Централизована држава се одобровољила и део пара, како и доликује, вратила општинама и градовима.

Ова два извора и јесу два највећа „буџетска пуњача“ државне касе из које нам је враћен део припадајућих пара.

Уствари, не говорим добро. Умало да вас обманем.

Нама Качаревцима, од овог повраћаја државних пара у буџет Града Панчева, неће бити враћено ништа. Преко 95 посто буџетских пара утрошиће се за разне градске потребе, а ништа, или мрвице, уделиће се за нека од насељених места.

То  што преко три и по хиљаде Качареваца директно преко сопствених зарада и по основу плаћања пореза на имовину, учествује у пуњењу државног, а то значи и градског буџета, не завређује ни најмање комунално улагање у ово место, а још мање неку капиталну комуналну инвестицију.

Опет, шупаљ нос до очију.

Можда и грешим.

Можда ће се нешто, комунално инвестирати до краја ове године у Качареву. Можда и постоји план неких радова, а да за то нисам чуо?

Знате ли ви!?

Додуше, можда нико и није тражио да се нешто корисно уради овде, можда су неки и тражили, али нису одабрали прави тренутак и начин, можда они који су тражили нису озбиљно схваћени од градских главешина, можда је Качаревцима забрањено да било шта траже, можда нисмо ни достојни да било шта питамо и тражимо.

Јутрос ми се казало да никаквих дилема и никавих – можда – нема. Једноставно, што се тиче комуналног развоја Качарева, наставиће се строги буџетски пост.

А  ево и како ми се казало!

Преко банкомата, једне од ретких реализованих предизборних инвестиција пре две и по године, обиђох: све оскуднију пијацу, киоск, месару и самоуслугу и са све цегерима уђох у кафић, како бих надокнадио делић изгубљене течности, шетајући по отвореним и затвореним качаревачким маркетима.

За шанком стоје два радника овдашњег Јавно комуналног предузећа, које је већ годинама под градског управом. Брзински „отресају“ прву  туру „кратког“ и поручују још једну рунду. „Ексирају“ и одлазе.

Гледам како одлазе, не платише ништа. Конобар ми је разјаснио ситуацију.

-Пију на црту, нису примили плату од марта ове године! Фирма им дугује плату за два, или три месеца, рече ми.

Мало ми се смрачи. Упитах се да ли је ово могуће?

Део градског буџета се користи и за зараде и овдашњих, качаревачких комуналаца. Чуо бих ваљда да плате касне запосленима у градским јавно-комуналним предузећима, и чиновницима у градској управи. То сигурно није случај. Сигурно би се претило штрајком да тамо плате касне.

Са првим срком кафе би ми јасније. Двоструки стандарди у свету, у Европи, Србији, па зашто не би тако било и у Граду.

То што је буџет Панчева увећан за 7 милиона евра и што је укупно „тежак“ 64 милиона евра, не тиче се, не односи се, на све подједнако. Увек су неки једнакији.

Један аршин је за њихове градске комуналце, чиновнике и фукнционере, а други за њихове комуналце у насељеним местима.

А ми још сневамо о капиталном комуналном инвестирању. Настављамо живот и сневање на „буџетској цртици“.

Чин завршетка основне школе добио је сва обележја засебног и препознатљивог догађаја, коме се придаје све већа важност у: школи, родитељском дому, широј породици, понајвише међу младим матурантима, на улици, у медијима, а богме и кафани, кафићу, или неком другом месту одређеном за игранку до зоре.

Да ли ми је врана вршљала по мозгу, не знам, али не могу да се сетим како је било пре 54 године када сам „мало-матурирао“. Бољепамтећи из генерације 54 подсетише ме да никакве прославе није било, а ту и тамо су се последњег школског радног дана бацале свеске и цепали листови. Ако смо се онда руководили  идејом, да папир трпи свашта, то је могао бити неки вид протеста.

Боље меморишем време, када сам као отац, обавештен о прослави мале матуре старијег сина, средином деведесетих година прошлог века.

Време санкција, оскудица, пара нема, блокада, просветари више штрајкују него што раде, живи се од „голе хиперинфлаторне плате“, рат, (скоро к`о данас), а наследник, за мало матурско вече, хоће патике зване „старке“  и нове фармерице. Ја противан куповини и прилично незаинтересован за предстојећи догађај, убеђен да је „инвент“ неважни дечији хир, а  ни породичне финансије не омогућавају трошење ионако непостојећих пара.

Међутим, супруга на неки волшебан начин створи паре и; купују се патике зване „старке“, фармерице, лепа кошуља, никад нисам сазнао да ли је роба била фирмирана, али знам да је син отишао задовољан на прославу и, како сам уредно обавештен, такав се и вратио.

У случају матуре другог сина, две године касније и за нијансу погоднијег економског амбијента у држави и породици,  нит сам зборио нит сам роморио. Осетио сам да мала матура у себи носи потенцијал значајног догађаја, који онда нисам разумео, а ево тек сада, са пола века закашњења, покушавам.

Мала матура наших унука, данас је скроз победила.

Нашла је своје место у школском образовно-васпитном систему, међу наставницма, децом,  у породицама, у комерцијалној, јавној и медијској сфери.

Мала матура прилично личи на своју старију сестру, велику матуру, нарочито по женским и мушким тоалетама и осталим спољним обележјима. У међувремену, придодало се мало и од „меке моћи“ холивудских филмова, па по наше, до јуче мусаве унучице, а сада, мамине, татине, а богме и бабине и дедине лепе и стасите принзеце матуранткиње, у пратњи родитеља, са све аутомобилом, долази принц пратилац, школски друг, чији дрхтави пискави гласић ускоро наговештава баритон или бас стаситог момка.

Одлази се до школе, тамо гунгула, сија лепота и здравље младих матураната који у лепој гардероби изгледају и старије и озбиљније, ту су и лепо скоцкане маме, а и понеке бабе се „утегле“ па се скоро избрисале генерацијске разлике. Остала деца, тате и деде без одговарајућег „дрес кода“, али са срећним осмесима.

Уследило је фотографисање, видео записи, шетња до зграде Месне заједнице, заједничко сликање, аплаузи младости и лепоти. Насмејани и срећни, испратисмо наше потомке до сале за прославу.

Оно што је на први поглед препознатљиво код слављеника, нарочито девојчица, што могу потврдити и свакодневном кућном опсервацијом унуке матуранткиње, је жеља да се што пре укључе у свет одраслих. Код момчића то и није тако препознаљиво. Психологија је давно објаснила, да мушкарци мало касније сазревају, а једна мени блиска особа би прекорно рекла – „Вама мушкарцима фонтанела спорије зараста, а има неких којима никада и не зарасте“.

Жеља за бржим одрастањем младих је вечна и сада се спушта до, некада, безбрижног дечијег нивоа. У овој жељи генерације се не разликују. Другачије су само спољне манифестације.

Суштина је да се што пре и по сваку цену уђе у клуб одраслих, како би наступајућа генерација  понудила своје одговоре на сва животна питања.

Не журите!

Јер, велика је заблуда да одрасли имају исправне одговоре на многа животна питања.

Питања без одговора, код одраслих,  много је више него што на први поглед изгледа. Да је другачије зар би свет око нас био овакав.

Своје незнaње, неуспешност, несигурност и страхове, ми старији, само успешније скривамо.