Колега ме већ деценијама уредно зове на антиратне скупове, где је он један од виђенијих организатора и пропагатора мировног покрета у Панчеву. Мировни повод недавно је био, три деценије антиратних активности и акција Антиратне групе – Жене у црном.

Не одох ни овај пут.

Све некако мислим, да, као учесник последењег рата, носим неку „милитаристичко-агресорску мрљу на души“ и да ми не приличи да будем са „пис систерсима и брадерсима“. „Војевао“ сам у околини Илока, два и по месеца, крајем 1992. и почетком 1993. године. На ратиште сам отишао као мобилисани припадник качаревачке територијалне јединице у саставу ЈНА.

У то време, као и већина грађана, помно сам пратио све што се дешавало у држави која је нестајала. Назирало се и тада, да ће последња заједничка држава јужних Словена, скончати у још једном крвавом грађанском рату.

Одзив Качареваца на мобилизацију 1992. године био је скоро стопроцентан. У Илоку и околини, нисмо починили никакво непочинство, нико од преосталог становништва, није повређен. Хрватско становништво је пар месеци пре нашег доласка углавном напустило градић, а у две или три улице живели су Словаци који никада нису ни напуштали Илок. Наш основни војни задатак био је да даноноћно удвојено држимо стражу на одређеним пунктовима. Као јединица нисмо имали ни један војни окршај. Највеће опасности од погибије, у првих неколико дана претиле су од скоро паралишућег страха. Десетак дана касније, после бољег упознавања са тереном и ситуацијом на ширем ратишту, глава се могла изгубити од претераног опуштања, недисциплине и превелике количине алкохола. Тако је од рафала нашег стражара, који је ревносно поштовао стражарску процедуру, страдао један војник, припадник српске војне полиције, избеглица из околине Пакраца (Западна Славонија),  који је упркос упозорења прошао кроз стражарско место. Испаљени хици зауставили су његов живот и аутомобил којим је управљао на самој обали Дунава.

Качаревачки одред вратио се кући у истом бројном стању. Ако би се сумирао наш „ратни учинак“, могло би се рећи да смо  се часно одазвали позиву државе којој смо се као војници обавезали, а послове које смо као униформисана лица са обележјима СФРЈ имали, одговорно смо обавили. Наш допринос да очувамо земљу којој смо се заклели био је недовољан. Али као војници немамо се чега стидети. У тешким, хаотичним временима одазвали смо се позиву за одбрану земље коју смо волели и сматрали је својом.

Садашње време помало личи на оно пре три деценије. Провокације, запаљива реторика, затегнутост и звецкање оружјем на Косову и Метохији. Погледи преко нишана између западних и источних војних савеза. Пуца се у околним земљама на граници са Русијом. Нека чудна предмобилизациона атмосфера.

Мотиви за одлазак у рат су различити и могу се сместити од искрених родољубивих осећања, личне одговорности и жеље да се  допринесе очувању земље коју волиш, па до крајње нечасних побуда, од пљачке до убијања људи. Ту је, наравно, и политичка пропаганда о искључивој кривици оних других, ту су биле и заводљиве националистичке приче интелектуалаца, које су код неких рађале и идеју за осветом и намиривањем историјских рачуна.

Уз све магле тадашњег  времена, имао сам још једну личну  измаглицу у сопственој кући. Скоро сваки дан, враћајући се с посла, код мајке у стану заједничке куће, затицао сам „моје жене у црном“. Поред мајке ту су биле још четири њене другарице, а каткад и више њих.

Биле су обучене углавном у црно, јер су увек за неким биле у жалости. Окупљале су се и помно су пратиле домаће, и латиноамеричке серије на ТВ-еу, које су тада биле популарне. Наравно, пажљиво су слушале и ТВ вести са  ратишта и сузама испраћале погибије младих људи и различите породичне трагедије.

Када бих их обишао у шали сам питао – Ко данас председава АФЖ-еом (Антифашистички фронт жена) Србијанске улице?

Све је тако ишло, док син једне од маминих другарица није мобилисан и отишао у рат у Источној Славонији, где се, чули смо то и овде, свакодневно гинуло. Све чешће су ме у кући  дочекивале сузе. Остале су тешиле своју другарицу, а плакале су и саме. Лиле су се сузе више од два месеца.

Срећно се завршила и ова ратна прича. Са комшијом нисам много причао о овој теми. Само ми је уз чашу вина једном рекао да се нагледао смрти и да никоме не би пожелео да иде у рат.

Недуго затим стиже ратни позив и мени. Нисам се двоумио. Чудно ми је сада, са ове временске удаљености, како сам тада, лако одлучивао. Можда зато, што сам око себе видео позната лица Качареваца, а у кризној ситуацији, човек и не жели да се разликује од других. Те људе виђам, са њима се срећем, помажемо се у невољи, заједно се и веселимо и није баш часно одбити позив који су пре тебе такорећи сви прихватили.

Ко зна да сам се, у то доба улицама Београда шетао са женама у црном, да сам се дружио са Соњом Лихт, Наташом Кандић… , да сам пио виски са Весном Пешић, можда би било другачије. Можда сам на губитку, али нису моје друштво.

Са комшијом  и сада могу да попијем чашу вина. Наравно, не само због овог ратног сећања.

ХЛАДАН БУЏЕТСКИ ТУШ

Град Панчево, коме и ми у Качареву, као скоро непостојећа, а сасвим сигурно најјефтинија месна заједница у Србији припадамо, располагаће у години пред нама са највећим буџетом у историји.

У градску панчевачку касу ће се за 2022. годину слити, преко 6,6 милијарди динара.

Да преведемо на туђу, али нама блиску валуту, јер јасније звучи – Панчево ће идућег лета располагати са око 56 милиона евра.

Драги Качаревци, требало би да смо срећни и пуни наде да ће сутра сванути бољи дан. Са толико новца у буџету Панчева, то би морало бити.

Лове да се смрзнеш, рекли би млади.

Економисти би овакав буџет, с  бројним паметним разлозима, видели као потенцијално изузетно развојан и у њему би препознали, пре свега, убрзан комунални развој града и околних насеобина сеоског и  градског типа.

А ја, увек помислим да ће се од овог позамашног буџетског капитала, коначно, одвојити нека сума вредна пажње и са којом би се комунални живот Качарева одвојио од вишедеценијског таворења. Уосталом буџет пунимо и ми, па ако је Божије и људске правде, требало би да се нешто пара врати и овде.

Пред очима су ми машине које роваре по улицама и завршавају са постављањем канализационих цеви у преосталом делу насеља где то није урађено. Сањам фабрику за пречишћавање отпадних вода, видим еколошко одлагање комуналног отпада, а на локацији садашње дивље депоније  причињава ми се аква парк и још штошта лепог из „зелене агенде“.

Опет непоправљиво будно сањам.

А у стварности, Качаревци копају преливне септичке јаме, а ни један динар из оноликог буџета није одвојен да се започне радити бар на – скици, преднацрта неформалног предлога неког необавезујућег пионир пројекта за наставак изградње канализације или еколошког одлагања комуналног отпада.

Бар да су смислили неко Потемкиново сеоце за нас  Качаревце, чини  ми се, лакше би било. Овако, ништа. Нула динара. Шупаљ нос до обневиделих очију.

Све сам се надао, а уствари опет сам сањао, да ће због предстојећих избора, градска власт, бар нешто обећати за нас заборављене у Јужном Банату.

Али, проценили су да више нема потребе ни да обећавају. Више ни то нисмо завредили.

Нисмо више достојни, чак, ни лажних обећања.

Срећна нам буџетски историјска нова година Града Панчева!

О чему ћемо се изјашњавати на предстојећим изборима. Коме „даровати“ власт?

Демократију смо потрошили. Изгустирали људска права. Националне теме у последње време нису in. Полна, пардон, родна равноправност, није у фокусу. Привлачење страних инвестиција и драматичан економски развој, како то каже власт, такође више не привлаче велику пажњу, јер су постале део свакодневице и, капитал, инострани нарочито, кружи,  Србијом. Вирус Корона 19, мада се сваки дан „премењува“, више нема значајну политичку тежину, тако да се и на „вирусној пандемији“, власт не може  угрозити. Албанци неће да преговарају – забранили им западни ментори, јер то не одговара ни једнима ни другима.

Приче о непоштовању закона, о слабим институцијама, криманалу, Ивањици, мањку медијских слобода, трају колико и дневне новине. Жестоки коментари, за и против, на друштвеним мрежама, служе за емотивно пражњење хипертензичних особа и лако препознаљивих страначких ботова.

„Вел`ка је ово палитика болан“, рекао би Босанац,  а тога је преко главе. Нема ту чо`ече шта да се бира.

Ваљало је нешто смислити што није тако тешко за разумевање, а блиско је сваком човеку. Нешто што га се свакодневно тиче, загорчава му живот и игра по ганглијама, а што се може натоварити   власти као велики грех. Нека прича која још није ни пробана ни потрошена на изборима.

И, ево теме. Ето јада изненада.

ЕКОЛОГИЈА бато!

А, да све буде чисто и неукаљано, баш еколошки, ово, као не раде, онемоћале политичке станке раздробљене опозиције. Знају да нису достојни да се баве овом чистотом од идеје. Јер и за време њиховог властодржачког вакта било је и смрдњиво и прљаво, па су еколошку причу препустили разним удружењима грађана.

А материјала из области животне средине колико хоћеш. Како да се из места еколошки не освестиш и не почнеш да пратиш наше изненада просвећене екологе. Како да не будеш за чист ваздух, бисерно чисту воду, незагађено земљиште, како да не пожелиш да загризеш непрскану јабуку са већ дуго невиђеним црвом у њој, како да не пожелиш орошену зелену салату и кромпир са мирисом планинског ваздуха, пилеће месо које се морало жвакати пре гутања…

Да се не лажемо, Србија и није баш миришљава цветна башта. А да би то постала, „како Танјуг јавља“, долари као потпора борби за српску здраву животну средину, стижу и од Рокфелер фондације и још неколико западних земаља које су последњих деценија агресивно заинтересоване за нашу срећну и чисту будућност. Помиње се цифра од преко 8 милиона евра за дубинско прање са потапањем, испирањем и центрифугирањем, мусаве нам Србије. Ево баш ових дана, после дугог чекања, да ли случајно или не, и Европска унија, отворила  једно поглавље које се односи на „зелену агенду“, што Србију за „милиметар“ приближава чланству у ЕУ.

Негде средином ове године нама је и јављено са запада  да ће се они озбиљно позабавити екологијом на овим балканским просторима. Наша министарка за енергетику, лепа Зорана, о томе нам је летос данима причала. Сећате се како је красно зборила како је ова еколошка тема лишена политике – само здрава животна средина. Рече још како ћемо ускоро затрпати руднике, угасити термоелектране на угаљ, заборавити аутомобиле на дизел и бензин, а за коју годину, деценију највише, користићемо много више обновљиве изворе енергије и све ће бити на струју произведену од сунца и ветра. Уместо црепа на крововима кућа и зграда, биће соларни колектори, а сваки сељак ће у дну баште имати ветрењачу. Од сопствене струје (толико ће је много бити) има да нам се диже и коса на глави. Вишак електрике ћемо продавати посусталом ЕПС-у, кога ћемо, пошто не успе његово организационо уобличавање у  модерну компанију, морати, како другачије, него јефтино продати и приватизовати.  

Али, на министаркин помен затварања рудника, изађоше све три смене гаравих рудара преосталих угљенокопова Србије у протест. Ствар ублажи Председник државе и рече да од затварања рудника неће бити ништа, да нам угаљ и те како треба и да је Зоранина прича, далека будућност. Председник министарки опет спаси фотељу, истим потезом продужи савезништво са западном хемисфером, а Зорана, без кварења фризуре, увуче рогове под попридигнуту пунђицу, а ми  јесен дочекасмо са већ уобичајеним дозама емисија загађујућег угљен диоксида и осталих јесењих „миомириса“.

За сада киловати од угља не мањкају, а за оне који су под гасом, преговарачким умећем Вучића и милошћу Путина, уз светло сијалице можемо на руском плину да грејемо домаћу ракију.

Али еколошка прича није заустављена. Недавно су кренули, к`о Боже, спонтани протести грађана и блокаде саобраћајница широм Србије, због неких закона, чије називе тешко изговарам, али суштина им је да су против интереса и здравља народа. Горе поменута министарка је да би се додворила одмах рекла да су ови протести политички мотивисани и у функцији престојећих избора. Али председник Вучић је после исцрпних консултација са народом из околине Лознице и докторима права, све спорне законе повукао из процедуре и мудро рекао  –  „студенти су у праву“. Зорна са осталом министарском свитом са све Аном на челу владе, нит збори нит ромори.

У овој фази еколошка прича је мало смакнута са главног колосека, али слутим, да тема није спарушена.

За нас Качаревце сигурно није, јер имамо еколошке теме о којима свакодневно морамо да звонимо. У дописницама ћу, као и до сада, к`о баба о уштипцима, свако мало, помињати депонију, канализацију и укупан вишедеценијски комунални назадак Качарева. Угледам се на Председника. Па и он све чешће помиње ове теме.

Мота ми се по глави идеја да и ми у Качареву  оснујемо удружење грађана. Чуће се ваљда даље шта нам је најпотребније ради очувања здраве животне средине.

Обећавам да од Рокфелера нећу узети доларе.