За протекла три месеца уши су ми порасле, очи избечиле, слушајући, гледајући и читајући све до чега сам могао да дођем о рату у Украјини и свему осталом што се тога тиче. Умрежио сам се на нове друштвене мреже, шпартао уздуж и попреко, гледао стране ТВ канале помажући се руским и енглеским речником, све покушавајући да склопим неки мозаик истине, који би био лишен дебелих пропагандних наслага свих страна у овом сукобу.

Мало сазнадох. Из оног што сам разумео – истина далеко станује.

Како сам са пажњом пратио и домаће медије, могу рећи, да је ова наша Србијица у овим смутним временима, колико-толико, сачувала образ. Јер, овде, још можеш чути и једне и друге. И за и против! На многе начине ми смо и даље изоловано острво, али у медијском погледу, уз повремено  клецање, колико-толико држимо се основних постулата новинарског заната – „чуј и другу страну“. Не знам што нас сада бирократе из Европске уније нападају због мањка медијских слобода. Чини се да су у ЕУ сада ближи стаљинизму него ми у најгоре доба. Да којим случајем овог пута унисоно засвирамо у исту медијску тикву против Руса, нико нас више никада не би ни упитао и прекорио због мањка слободе у информисању.

На врхунцу прегнућа да дођем до поузданијих одговора и сазнам више, па и онда када сам успевао да превазиђем емотивну оптерећеност и пристрасност и почео да залазим у геополитичке висине хладне непристрасности у вези умирућег једнополарног-глобалистичког и назирућег мултиполарног-суверенистичког света, укључујући и апокалиптичне претње нуклеарним ратом, схватио сам да залуд замарам мозак.

Ми овдашњи земљани Србије са завидним санкционим и ратним искуством, могли би бити прилично добри сведоци око ове, специјалне војне операције, рата, агресије (како вам драго) између два словенска народа, или између сукоба Русије и Америке, преко леђа Украјине (опет, како вам драго).

Нешто слично пре три деценије одигравало се и овде  у некадашњој СФРЈ и, нажалост, још се није завршило. За оно о чему би као преживели ратни очевидци могли поуздано и истинито да сведочимо, за овоземаљске моћнике и пресудитеље, то је само лаж, или у бољем случају српски мит.

Зашто смо сада на тапету у вези сукоба у Украјини?

„Дебело смо криви и сумњиви“, јер ми, овакви какви смо,  нисмо склони да судимо само по последицама  неког рата, које су увек ружне и нељудске. Те последице ми већ сада осећамо, а око ове ружноће и нељудскости нема спора. Сагласни смо са западом, или како се то исправно каже – делимо заједничке европске вредности.

Али, западњаци нас силно притискају да само кроз последице гледамо на украјинску тужну збиљу.То нам натурају од распада велике Југославије и желе да нам лоботомирају мозак, да се понашамо другачије, да мислимо другачије, да заборавимо историју, а ако не узмогнемо, да бар селективно памтимо и не помињемо сва непочинства која су нам урадили, а да се тешимо како је то све урађено за наше добро.

А ми, како нас је Бог саздао, не заборављамо, јер лична искуства су најтрајнија и преносе се кроз генерације, па и у овом украјинско-руском рату, тражимо узроке.  

Анализирати узроке неког догађаја, рата посебно, сада, из западног угла, ни најмање није пожељно. А  ми хоћемо да завиримо, да тражимо разлог, смисао, оправдање, а за то нема времена. Пресуђена ствар. Готово.

О оном последњем рату на ондашњем простору СФРЈ, нама је већ пресуђено. Ми смо најпре стидно говорили да је то грађански рат и да у њему свако носи свој део кривице, али, западни, на брзину формирани судови, рекли су – Срби су криви, Срби су агресори, убице, злочинци, геноцидаши…

Моћни пресудитељи живе у црно белом свету где нема ни једне друге боје. А нама баш стало до нијанси.

Тражимо смисао и исконски разлог у свету где се силом  топуза, брзо суди и пресуђује. Све док је правда царовала у руци америчког топуза, у оправдан разлог за десетине ратних агресорских похода и „хуманитарне“ интервенције Американаца, нико није смео ни да писне.

Ми посумњали, још се и успротивили и 78 дана ратовали са 700 пута јачим од себе и ево где смо. Стварно смо непоправљиви!

Дакле, наук је следећи. Из западног угла, све што је било пре сто и кусур дана у Украјини, било је  лепота и рајска дивота, а оно после тога, руски ратни пакао.  Зато – русофобија, хистерија, невиђена медијска једностраност, мржња, дехуманизација читавог народа и скоро унисон позив са запада –  Уби` Руса. Овај политички и медијски сценарио добро нам је познат, јер пре три деценије „демократски запад“ овакве позиве годинама је слао на ове просторе, а „звери за одстрел“ били су Срби.

Гледајући вести које нам стижу са разних страна у вези рата у Украјини, проверавајући их и трагајући за узроцима рата, укључивати историјско знање и поуке, слушати искусне и мудре људе, сада, не да није пожељно – то је скоро па забрањено.

У европском окружењу једина смо држава који не уводи санкције Русији због рата у Украјини. Штрчимо, многи нас осуђују због овога, дојучерашња браћа и комшије предњаче у осудама, а ми,  као жедан о води, тражимо да се истраже прави, а не пропагандни узроци. Наравно, ово чинимо због себе, своје прошлости, садашњости и будућности.

Овде се сетих својих наставника историје, Тозе Милосављевића у оновној школи који нас је лењиром клепо по ушима да занавек запамтимо шта је био повод, а шта узрок неког рата и професора, Нађ Шиво Золтана у панчевачкој Гимназији који је посебно вредновао историјско знање, ако би неко од ђака рекао  реченицу две више о узроцима неког рата. Такав приступ, значио је да нам је истина важна и да за њом трагамо, а сагледавање узрока прави је пут да се сваки проблем реши.

Наша, још неконсолидована постизборна власт, у основи се држи овог принципа. Верујем да ће тако бити и када власт започне нови мандат.

Дакле, осуђујемо нарушавање територијалног суверенитета Украјине, јер тиме бранимо и сопствени,  али санкције Русији се не уводе и не подлеже се мржњи и антируској хистерији, коју ултимативно од нас траже западне земље, које пропаганадним лажима желе да сакрију сопствено учешће у овом рату и скривају праве разлоге и узроке овог сукоба.

Сврставање Србије уз западне земље, било би давање алибија злочинцу који нас је убијао. Непроцењиво вредан алиби, па су и притисци на нас огромни.

Ево нас у изборном финишу. Са дозом носталгије вирим у прошлост када смо слушали ондашња предизборна обећања.

Сећам се оног из „једноумног периода“ када је млади партијски јуноша из града обећавао бољи живот.

У заносу је говорио – „Направићемо: ово, оно, овде, онде, горе, доле, лево, десно, узбрдо, низбрдо… и да ствар зачини, рече – „Направићемо и мост!“

Један храбрији слушалац узврати – „ А шта ће нам мост, ми немамо реку!“

„Направићемо и реку“, спремно узврати скупљач народног изборног поверења.

Једноумног времена више нема. Сада, јел` тако, свако мисли како хоће. Слобода је и сви имају право на своју истину. Више странака, више идеја, више памети. То је нама наша демократија дала, па полифонијских  страначких предизборих обећања и сада има колико хоћеш.

“Праве се реке“ на све стране.

 Али, невоља је што сада мало ко хаје за садашња предизборна политичка обећања.

Избори су за који дан, али нису  у првом плану, јер све што се тиче нашег „празника демократије“,  у сенци је рата у Украјини. Ратују Руси и Украјинци и слутим да ће овај  рат трасирати почетак неке другачије стварности.

Та реалност је већ другачија. Сада, уочи избора, дилеме нас само притискају, а после гласања познати Лепин хит биће још актуелнији – „Од из(б)ора два путића“!

Изборне кутије ће се 3. априла „натрпати народном вољом“ и ако не буде неког „демократског учешћа западних доброчинитеља пре и после избора“, попут оног 5. октобра 2000. године, прогнозирам да ће, Александар Вучић, досадашњи, бити и наредни председник земље Србије, а да ће посланички састав Народне Скупштине Србије, бити „разноумнији“, што ће бити реалнији одраз српске политичке стварности од садашњег састава собранија и што, наравно, не значи, да ће законодавна власт бити паметнија и ефикаснија. Али, за нас посматраче, Скупштина ће бити, сасвим сигурно, забавнија. Брбљаоница је брбљаоница, и ту се може свашта чути, како рече један филозоф.

Ипак, збивања у Украјини су у центру пажње. Од свих држава у Европи, што милом, што силом, тражи се да се изјасне на чијој су страни у овом сукобу.

Ми смо се опет суочили са великим притиском.

Са запада и из Европске уније у коју смо забауљали пре скоро 20 година, под претњом и уценама, траже да се изјаснимо и да се приволимо њиховом царству, њиховој демократији и истини у коју се не сме ни посумњати. Од нас се очекује да искажемо русофобију. Наредбодавно, под претњом санкцијама, очекује се да мрзимо Русе.

 За почетак ће бити довољно само да их опљујемо и да им заведемо некакаве, било какве, санкције.

На пример, као доказ нашег започетог преумљења, било би довољно да у библиотекама „забункеришемо Јесењина“, па нек тамо, у гробној тишини, до миле воље Сергеј пише мајци, Исидори, жали за керушом и кучићима и мудрује са Мајаковским о смислу живота.

Ми, опет велимо да смо неутрални и да то не можемо учинити, тим пре што смо са Русима на много начина синергијски везани па би окретање леђа њима био пуцањ у  сопствене ноге. А ту су и разна историјска искуства наших компликованих словенских душа, када смо се свађали и волели, које они са запада не разумеју и тешко да ће икада и разумети.

Нагоне нас, и посебно им је стало до, баш наше, мржње према Русима.

Зашто им је стало до наше мржње, по чему је она важна и посебна, кад ми ту емоцију (мржњу) и не негујемо. Држимо је,овако, за, по кући, да нам се нађе са најближим, са супругом, братом, са сестром, са политичким противницима, али то су лагане међусобице и текуће омразе.

Ево, скоро да смо били и заборавили да су Американци, са све НАТО пактом, пре 23 године, 78 дана убијали овде код нас. Првих десет година од тог рата нисмо ни говорили да је то била агресија на суверену земљу. То је била „хуманитарна интервенција“, „ваздушна кампања“, „спречавање српског геноцида“, а убијање невиних људи је било „колатерална штета“.

Скоро да смо заборавили и убијену децу.

Разуларена мржња према Русима на западу је толика, да је ни тобожњи хуманизам, солидарност и сажаљење према сада страдалничком украјинском народу, не може сакрити. Препознатљиво је то неискрено човекољубље и види се да је иза сваке емпатије, према Украјинцима, реч о голом западном интересу. Јер, они подједнако не подносе и Русе и Украјинце. На нама још увек испробавају све врсте нечовештва.

Сада, када од нас траже да мрзимо као да нас престројавају и враћају на заборављени колосек нашег сећања. Ма колико било важније оно што се догађа данас од онога јуче и да, како нас саветују са Запада, прошлост треба заборавити и окренути се будућности, у Србији се, уз повремене амнезије, ипак, много памти. Историја је овде често знала да нам притисне мождану масу и да нас дотера до судбоносних одговора у временској изнудици.

И сада смо између чекића и наковња.

Некако смо, по правилу, у сличним ситуацијама у историји  проналазили прави одговор и смештали се на праву страну „учитељице живота“.

Не спорим, то нас је коштало многих погибељи.

Актуелна власт Србије, сада у финишу избора говори, да се територијални интегритет Украјине мора поштовати, али и да Србија неће уводити санкције Русији, т.ј. неће пуцати себи у ногу. Уз ова два става понавља се и трећи, чешће него прва два, и гласи – да ће политика Србије бити очување мира на овим просторима без обзира на све провокације које долазе од околних земаља и првих комшија које су стале у први ред емитовања мржње и завођења санкција Русији.

 С наше стране, прилично избалансирано и мудро.

Време после избора измериће чврстину садашњег опредељења Србије.

Са мирисом битумена и асфалта улазимо у круг изборних инвестиционих комуналија. Новим слојем асфалта пресвучено је пар улица у Качареву. Надлежни кажу преко 3 километра.

Још десетак изборних циклуса и бићемо равни као писта.

Не тако давно у некој већ одасланој дописници рекао сам, и то ћу сада поновити – Похвалићу све што се у Качареву уради. Како да то не учиним, када је овде све потребно. Све нам је некако зарозано и запуштено, па стога, сваки, па и најмањи инвестициони комунални напор, треба јавно истаћи.

Дакле, капа доле за нови слој асфалта.

Ако ништа друго добро је да се бар нећемо толико дупетрескати када се будемо возили „на точку“ или аутомобилом.

Градске маме и тате, када се постави питање – Шта је нама у Качареву потребно – уопште не могу погрешити. Јер, овде је потребно све. Од „ситница до крупница“.

Знамо, ово „пеглање пута“ ради се због предстојећих избора. Ваља (на)купити гласове за председничке и парламентарне изборе. А како је асфалтирање Србије уздуж и попреко, једна од јачих предизборних прича, зашто да се и наше, качаревачке рупе на путу, не изравнају.

Не знам колико ће се пара потрошити за равнање стаза и богаза, али начин извођења радова је познат. Реч је о јавно-приватном партнерству. На једној страни је јак приватник, правилно политички усмерен, а опет на пожељној удаљености од СНС огња, тако да се безбедно може финансијски грејати, а да се не опече. За исказану лојалност, њему је градска власт, уз помоћ јавног тендера, омогућила да распростире асфалт „через наши сокаци“.

Градски родитељи су нас изненадили. Ухватили су нас на препад. Затрпали су нас са асфалтом без најаве. Само да не претерају, па нас још прелију  катраном и уваљају у перје.

Него, хајде да се сада не оптерећујемо предизборним нападним комуналним инвестирањем, јер тога је било и биће. То су радиле све власти, па и ова.

Суштинско питање за нас Качаревце је – Ко то нама планира, ко одлучује, ко свакодневно брине шта ће се у години пред нама радити и урадити у насељу. Зар не би било логично да постоји чврст инвестициони комунални план радова за текућу годину. Зар не било разумно да се такав план зна већ у децембру, а да се већ с пролећа идуће године започне с релизацијом  онога што је договорено. Па нека су то и „комуналне ситнице“, ако не могу бити „крупнице“.

Већ деценијама, то мирне душе могу рећи, у Качареву се не ради са добро осмишљеним планом. Планирање комуналних активности, мањих, или већих послова у насељу,  не постоји. То су само инциденти који се догађају на спорадичне притиске и галаму из Качарева, или је реч о неким неутрошеним средствима која претекну у  градском буџету, па да паре не пропадну, брже-боље, уради се нешто неплански и изненада у насељу, или, као што је случај сада, изборна нужда, “пресвлачи“ стари асфалт новим.

Ево још неких важних питања без одговора! Ако је Качарево део Града, зашто се на градској Скупштина не усвоји годишњи инвестициони план изградње и за ово насеље? Зашто у Граду  не постоји, служба или бар професионално лице које би било задужено за комунални развој и које би у сваком моменту знало шта се планира и шта ће се радити?

Све док Качарево не избори и не преузме на себе бригу о сопственом комуналном развоју, тога нема и неће бити. То је изводљиво само када се обезбеди статус општине за ово насеље, што би донело и вишеструко већи буџетски прилив.

Планирања комуналних послова, наравно, нема јер нема пара за нас. После усвајања градског буџета, Качареву се удели толико мало да планирање овде не би ни имало  смисла. Новац који шкртом руком из Панчева дође у Качарево, није довољан ни за „расподелу беде“. То је наша реалност, само кратко, уочи избора она изгледа лепше него што стварно јесте.

Све док се то не промени, овде ће се комунални инвестициони послови сводити на случајност, инцидент, нечију добру вољу, хир. А мирис асфалта ће ишчилити после прве кише.