КАЧАРЕВО ОПШТИНА – ЕКОНОМСКИ РАЗЛОЗИ

За последњих 20 година, да не идем у даљу прошлост, из буџета Града Панчева, Качарево на годишњем нивоу добија између 5 и 12 милиона динара. Да не сечемо длаку уздуж, бићемо широке руке и рећи, да Качарево из буџета годишње оприходује близу 100 хиљада евра.

То је наша вишедеценијска економска комунална реалност.

Тврдим, и то ћу поткрепити рачуницом, да је Качарево најмање шестоструко закинуто, јер у наше место требало би да се у току године инвестира најмање 600 хиљада евра наших пара. Сада замислите шта би се могло урадити са овим новцем и то упоредите са актуелном качаревачком реалношћу о којој сам овлаш писао у претходним дописницама.

Но, увек је то тако када вам туђа рука рука чеше леђа. Свраб не престаје, а болни чиреви се множе. 

Хајде да видимо какав је и колики је буџетски потенцијал Качарева и са колико пара ми учествујемо у пуњењу буџета.

Ради лакшег разумевања, пореску причу о формирању буџета максимално ћу поједноставити и она изгледа овако…

Око 90 посто новца који се слива у државни буџет, потиче од: пореза на доходак и добит свих привредних субјеката, затим прихода од пореза на зараде запослених и, трећи извор, су приходи од пореза на имовину. Од овако „убраног“ новца држава задржи око две трећине средстава за бројне јавне издатке, школство, здравство, војска, полиција…, а око једне трећине, чешће и мање од тога, остаје буџетима локалних и градских самоуправа.

Када држава узме своје, Граду Панчево на  годишњем нивоу остаје између 5,5 и 6,5 милијарди динара, или око 60 милиона евра.

Дакле, држава од свих убраних пореза са територије Града Панчева врати око 30 посто новца онима који су улагали у заједничку касу. Државе склоне децетрализацији више пара врате локалцима, а оне које љубе централизацију, (а богме наша јесте таква) шкртије су према нама доле.

Дакле, буџет  Града Панчева „тежак“ је на годишњем нивоу око 60 милиона евра. Од те суме,  Качарево за годину дана добије око 100 хиљада евра, или шездесети део овог богатог панчевачког „колача“.

То је сав новац који Град враћа Качареву.

Како би изгледало да Качарево има статус општине, а то значи и сопствене буџетске приходе?

Буџетски потенцијал Качарева почива; 1. на најмање 3 хиљаде запослених који плаћају порез на сопствена примања, 2. порез на имовину плаћа више од 2.250  власника различите имовине (кућарина, земљарина…) и 3. у Качареву је око 50, што  привредних субјеката, што трговинско угоститељских објеката и самосталних занатских радњи, који такође плаћају порезе држави.

Ево, како би конкретно изгледала пројекција Буџета Општине Качарево. Она три буџетска извора показују да Качаревци у централну државну буџетску касу годишње допринесу преко 200 милиона динара, или близу 2 милиона евра. Две трећине ових пара, као што малопре рекох, остале би у државном буџету, а у нашу, још увек замишљену касу, вратило би се више од 600 хиљада евра. Дакле, шест пута више него сада.

Ово је груба рачуница. Не тврдим да је у динар тачна. Порески стручњаци би могли да пораде на тачности ове математике. Иначе, од када пратим општински и сада градски живот Панчева, а чиним то поодавно, никада нисам видео рачуницу колико које насељено место, укључујући и Панчево, појединачно партиципирају у буџет државе. Тај податак би много пластичније  показао ко је дебело закинут у расподели буџетског новца.

Качарево добрано јесте и зато и треба да буде општина. То је сада једини пут да дође до својих пара и да их усмери у убрзан комунални развој.

ГРАДСКО ДЕТЕ

Из   напред реченог у будним сновима пензионерске дописнице, већ сам казао да у формалном, законском смислу, месне заједнице више не постоје. У важећем Закону о локалној самоуправи државе Србије, месне заједнице се нигде не помињу. Нема их. Изгубљене су у  Србији и свемиру.

Најнижи облик територијалног организовања који поменути Закон предвиђа је општина.

ПО ЗАКОНУ О ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ, КАЧАРЕВО БИ МОГЛО ДА БУДЕ ОПШТИНА.

Могло би да буде градска општина, јер Панчево има статус града од 2007. године, под чијом надлежношћу је девет насељених места. Нека од тих места, Качарево извесно, могло би да буде општина.

Члан 18. Закона о локалној самоуправи, ово директно и дозвољава. Преписујем га у целости и успут кратко коментаришем.

Члан 18.

Општина је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и која има најмање 10.000 становника.

(Овај услов не испуњавамо. Има нас (по последњем попису) нешто више од 7,5 хиљада, а ако  Качарево не обезбеди бржи економски и комунални  развој, сигурно ће нас бити мање. Бојим се да је већ сада тако).

Општине које су образоване до престанка важења Закона о територијалној организацији Републике Србије, могу имати мање од 10.000 становника.

(Овај став се не односи на нас, већ на општине које су задржале тај статус после Другог светског рата, а имале су мање, у неким случајевима, и мање од 2 хиљаде становника. Иначе, са мање од 3 хиљаде становника има и данас општина у Србији, углавном у планинским пределима. Да подсетим, Качарево је било општина до 1959. године).

Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се основати нова општина која има мање од 10.000 становника.

(Овај став Закона односи  се на нас и отвара  могућности да се Качарево организује као општина).

Економски разлози су пресудни. Они широм отварају простор за општински статус Качарева. У времену у коме живимо, има ли ичег важнијег од тога, има ли развоја, има ли опстанка, имали ли живота ако нема економије.

Дакле, пут до општине је проходан и питање је само воље и енергије Качареваца, али и добре воље Града Панчева да се овај посао реализује.

Шта ће бити са формално не постојећим месним заједницама и стварно постојећим насељима која се још увек тако „титулишу“, а у којима живе око 2 милиона становника Србије, сада се не зна.  

Сасвим је извесно да ће се у планинским врлетним крајевима Србије, формално непостојеће месне заједнице, најпре претворити у задње поште, па засеоке, онда у две-три напуштене кућице и на крају у непроходне забити и вукој…..

Шта ће бити са већим, урбаним насељима, попут Качарева и на десетине сличних места у централној Србији и, нарочито Војводини, још се не зна.

Али,како се ствари одвијају, ни нама се не пише добро. Пут ка оним горе поменутим вучјим јазбинама је претећи отворен.

У наредној пензионерској дописници нешто ћу рећи о економским разлозима зашти би Качарево требало да буде општина, а ово писаније ћу звршити сећањем на школску лектиру и Нушићеву драму – „Општинско дете“.

Качарево, ево већ 15 година више није општинско дете. Аванзовало је и сада је градско дете. Формално смо унапређени, али смо и даље као онај Нушићев несрећник о коме, као фол, сви брину, а нико не брине, сви се користе о њега, лажу га, праве сопствене каријере и лепо о њему зборе, а уствари не чине много како би му помогли.

ДА ЛИ ЈЕ РЕАЛНО

Најавио сам у претходној дописници и тема је и даље, КАЧАРЕВО – ОПШТИНА.

Наслов овог текста исказује и сумњу у пут до циља. Осим похвалних речи и подршке, има и оних који сумњају да је овај пут могућ. Међу њима су и неки моји пријатељи до чијег мишљења и речи држим.

Пре него што се упустим у развејавање скепсе, хтео бих да упитам – шта је сада у Качареву реално?

Да ли је реално да већ више од три деценије овде није урађена ни једна капитална комунална инвестиција!?

Да ли је реално да нас се политичке странке и њихови лидери, сете, обећавајући и капом и шаком, само уочи избора, а после забораве да Качарево и постоји!?

Да ли је реално да нам, свако мало, смрди депонија!?

Да ли је реално да нас плаве септичке јаме, а од канализације ништа!?

Да ли је реално да се Качарево празни, млади одлазе, три пута се више умире него што се рађа!?

Да ли је реално да у овдашњој здравственој станици: немамо лабораторију, зубара, дечијег лекара, бар повремено специјалисте, ноћног дежурног доктора…!?

Да ли је реално да у Качареву замире спорт!?

Да ли је реално да овде успешно раде три кладионице, а осим једног, једва „искуканог“ банкомата (уочи последњих избора), нема ни једне банкарске експозитуре!?

Да ли је реално да се на овакву стварност навикавамо као жаба која се кува у води која се непрестано загрева и на крају цркава!?

Да ли је реално да Град Панчево радије даје паре  за неке демагошке и популистичке пројекте него за комуналне послове који су насушна потреба насеља!?

Да ли је реално… могао бих овако до сутра, а верујем да бисте и ви могли штошта придодати качаревачкој стварности.

Коначно, да ли је реално да смо пре три и више деценија, били лишени већине ових садашњих животних неудобности које нам загорчевају свакодневицу. Реално, тада смо предњачили.

Уместо ка бољем, бржем, комформнијем, ми изгубисмо и оно што смо имали.

Коначно, реално – да ли се треба мирити са оваквом стварношћу и доживети судбину цркнуте жабе!?

Ако је Качарево у невољи, а јесте, да ли се мора тражити излаз из ове ситуације!?

Мора и зато позивам све скептичне реалисте да изнесу и предложе другачија решења. Радо бих их чуо. Свако боље решење од формирања општине Качарево, радо ћу подржати.

Али формирање општине Качарево сада је једина реална могућност, јер само  на овај начин може се доћи до новца и бржег комуналног развоја.

Град Панчево, никада добровољно неће дати тај, нама припадајући новац, јер за њих, овакви какви смо, најмање коштамо и најјефтинији смо за одржавање и пуко преживљавање. Сви досадашњи начини и покушаји обезбеђивања више пара за Качарево, од оних одборничких стидљивих и легалних  захтева у Скупштини Града, до понижајућих потезања за рукав разних „градских еминенција“, нису дали резултате.

Тек мрвице са стола. Мазање очију, као што рекох.

Да отклоним још једну примедбу сумњичаваца, да је тражење статуса општине за Качарево, некаква нереална фиксацији.

Не мора Качарево да буде општина, не мора да буде ни „безвредна“ месна заједница што сада јесте, не мора да буде, чак ни „задња пошта“, не мора да буде ни последњи јужнобанатски заселак, али више од седам хиљада становника тражи и још гласније ће тражити  право на пристојнији живот, а не назадовање.

Једини услов за покретање убрзаног комуналног развоја са мртве тачке је сталан новчани буџетски прилив, наших пара, које се сада задржавају у Граду. Наша реалност и свакодневни живот то траже.

Једини легалан и легитиман пут да се то оствари је формирање ОПШТИНЕ.

Дуг је пут до овог циља, али то не сме да обесхрабрује.

РЕАЛНО ЈЕ!

Ускоро нова Дописница – ПРАВНЕ, ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ  ЗА ФОРМИРАЊЕ ОПШТИНЕ.