О чему ћемо се изјашњавати на предстојећим изборима. Коме „даровати“ власт?

Демократију смо потрошили. Изгустирали људска права. Националне теме у последње време нису in. Полна, пардон, родна равноправност, није у фокусу. Привлачење страних инвестиција и драматичан економски развој, како то каже власт, такође више не привлаче велику пажњу, јер су постале део свакодневице и, капитал, инострани нарочито, кружи,  Србијом. Вирус Корона 19, мада се сваки дан „премењува“, више нема значајну политичку тежину, тако да се и на „вирусној пандемији“, власт не може  угрозити. Албанци неће да преговарају – забранили им западни ментори, јер то не одговара ни једнима ни другима.

Приче о непоштовању закона, о слабим институцијама, криманалу, Ивањици, мањку медијских слобода, трају колико и дневне новине. Жестоки коментари, за и против, на друштвеним мрежама, служе за емотивно пражњење хипертензичних особа и лако препознаљивих страначких ботова.

„Вел`ка је ово палитика болан“, рекао би Босанац,  а тога је преко главе. Нема ту чо`ече шта да се бира.

Ваљало је нешто смислити што није тако тешко за разумевање, а блиско је сваком човеку. Нешто што га се свакодневно тиче, загорчава му живот и игра по ганглијама, а што се може натоварити   власти као велики грех. Нека прича која још није ни пробана ни потрошена на изборима.

И, ево теме. Ето јада изненада.

ЕКОЛОГИЈА бато!

А, да све буде чисто и неукаљано, баш еколошки, ово, као не раде, онемоћале политичке станке раздробљене опозиције. Знају да нису достојни да се баве овом чистотом од идеје. Јер и за време њиховог властодржачког вакта било је и смрдњиво и прљаво, па су еколошку причу препустили разним удружењима грађана.

А материјала из области животне средине колико хоћеш. Како да се из места еколошки не освестиш и не почнеш да пратиш наше изненада просвећене екологе. Како да не будеш за чист ваздух, бисерно чисту воду, незагађено земљиште, како да не пожелиш да загризеш непрскану јабуку са већ дуго невиђеним црвом у њој, како да не пожелиш орошену зелену салату и кромпир са мирисом планинског ваздуха, пилеће месо које се морало жвакати пре гутања…

Да се не лажемо, Србија и није баш миришљава цветна башта. А да би то постала, „како Танјуг јавља“, долари као потпора борби за српску здраву животну средину, стижу и од Рокфелер фондације и још неколико западних земаља које су последњих деценија агресивно заинтересоване за нашу срећну и чисту будућност. Помиње се цифра од преко 8 милиона евра за дубинско прање са потапањем, испирањем и центрифугирањем, мусаве нам Србије. Ево баш ових дана, после дугог чекања, да ли случајно или не, и Европска унија, отворила  једно поглавље које се односи на „зелену агенду“, што Србију за „милиметар“ приближава чланству у ЕУ.

Негде средином ове године нама је и јављено са запада  да ће се они озбиљно позабавити екологијом на овим балканским просторима. Наша министарка за енергетику, лепа Зорана, о томе нам је летос данима причала. Сећате се како је красно зборила како је ова еколошка тема лишена политике – само здрава животна средина. Рече још како ћемо ускоро затрпати руднике, угасити термоелектране на угаљ, заборавити аутомобиле на дизел и бензин, а за коју годину, деценију највише, користићемо много више обновљиве изворе енергије и све ће бити на струју произведену од сунца и ветра. Уместо црепа на крововима кућа и зграда, биће соларни колектори, а сваки сељак ће у дну баште имати ветрењачу. Од сопствене струје (толико ће је много бити) има да нам се диже и коса на глави. Вишак електрике ћемо продавати посусталом ЕПС-у, кога ћемо, пошто не успе његово организационо уобличавање у  модерну компанију, морати, како другачије, него јефтино продати и приватизовати.  

Али, на министаркин помен затварања рудника, изађоше све три смене гаравих рудара преосталих угљенокопова Србије у протест. Ствар ублажи Председник државе и рече да од затварања рудника неће бити ништа, да нам угаљ и те како треба и да је Зоранина прича, далека будућност. Председник министарки опет спаси фотељу, истим потезом продужи савезништво са западном хемисфером, а Зорана, без кварења фризуре, увуче рогове под попридигнуту пунђицу, а ми  јесен дочекасмо са већ уобичајеним дозама емисија загађујућег угљен диоксида и осталих јесењих „миомириса“.

За сада киловати од угља не мањкају, а за оне који су под гасом, преговарачким умећем Вучића и милошћу Путина, уз светло сијалице можемо на руском плину да грејемо домаћу ракију.

Али еколошка прича није заустављена. Недавно су кренули, к`о Боже, спонтани протести грађана и блокаде саобраћајница широм Србије, због неких закона, чије називе тешко изговарам, али суштина им је да су против интереса и здравља народа. Горе поменута министарка је да би се додворила одмах рекла да су ови протести политички мотивисани и у функцији престојећих избора. Али председник Вучић је после исцрпних консултација са народом из околине Лознице и докторима права, све спорне законе повукао из процедуре и мудро рекао  –  „студенти су у праву“. Зорна са осталом министарском свитом са све Аном на челу владе, нит збори нит ромори.

У овој фази еколошка прича је мало смакнута са главног колосека, али слутим, да тема није спарушена.

За нас Качаревце сигурно није, јер имамо еколошке теме о којима свакодневно морамо да звонимо. У дописницама ћу, као и до сада, к`о баба о уштипцима, свако мало, помињати депонију, канализацију и укупан вишедеценијски комунални назадак Качарева. Угледам се на Председника. Па и он све чешће помиње ове теме.

Мота ми се по глави идеја да и ми у Качареву  оснујемо удружење грађана. Чуће се ваљда даље шта нам је најпотребније ради очувања здраве животне средине.

Обећавам да од Рокфелера нећу узети доларе.

КАЧАРЕВО ОПШТИНА – ЕКОНОМСКИ РАЗЛОЗИ

За последњих 20 година, да не идем у даљу прошлост, из буџета Града Панчева, Качарево на годишњем нивоу добија између 5 и 12 милиона динара. Да не сечемо длаку уздуж, бићемо широке руке и рећи, да Качарево из буџета годишње оприходује близу 100 хиљада евра.

То је наша вишедеценијска економска комунална реалност.

Тврдим, и то ћу поткрепити рачуницом, да је Качарево најмање шестоструко закинуто, јер у наше место требало би да се у току године инвестира најмање 600 хиљада евра наших пара. Сада замислите шта би се могло урадити са овим новцем и то упоредите са актуелном качаревачком реалношћу о којој сам овлаш писао у претходним дописницама.

Но, увек је то тако када вам туђа рука рука чеше леђа. Свраб не престаје, а болни чиреви се множе. 

Хајде да видимо какав је и колики је буџетски потенцијал Качарева и са колико пара ми учествујемо у пуњењу буџета.

Ради лакшег разумевања, пореску причу о формирању буџета максимално ћу поједноставити и она изгледа овако…

Око 90 посто новца који се слива у државни буџет, потиче од: пореза на доходак и добит свих привредних субјеката, затим прихода од пореза на зараде запослених и, трећи извор, су приходи од пореза на имовину. Од овако „убраног“ новца држава задржи око две трећине средстава за бројне јавне издатке, школство, здравство, војска, полиција…, а око једне трећине, чешће и мање од тога, остаје буџетима локалних и градских самоуправа.

Када држава узме своје, Граду Панчево на  годишњем нивоу остаје између 5,5 и 6,5 милијарди динара, или око 60 милиона евра.

Дакле, држава од свих убраних пореза са територије Града Панчева врати око 30 посто новца онима који су улагали у заједничку касу. Државе склоне децетрализацији више пара врате локалцима, а оне које љубе централизацију, (а богме наша јесте таква) шкртије су према нама доле.

Дакле, буџет  Града Панчева „тежак“ је на годишњем нивоу око 60 милиона евра. Од те суме,  Качарево за годину дана добије око 100 хиљада евра, или шездесети део овог богатог панчевачког „колача“.

То је сав новац који Град враћа Качареву.

Како би изгледало да Качарево има статус општине, а то значи и сопствене буџетске приходе?

Буџетски потенцијал Качарева почива; 1. на најмање 3 хиљаде запослених који плаћају порез на сопствена примања, 2. порез на имовину плаћа више од 2.250  власника различите имовине (кућарина, земљарина…) и 3. у Качареву је око 50, што  привредних субјеката, што трговинско угоститељских објеката и самосталних занатских радњи, који такође плаћају порезе држави.

Ево, како би конкретно изгледала пројекција Буџета Општине Качарево. Она три буџетска извора показују да Качаревци у централну државну буџетску касу годишње допринесу преко 200 милиона динара, или близу 2 милиона евра. Две трећине ових пара, као што малопре рекох, остале би у државном буџету, а у нашу, још увек замишљену касу, вратило би се више од 600 хиљада евра. Дакле, шест пута више него сада.

Ово је груба рачуница. Не тврдим да је у динар тачна. Порески стручњаци би могли да пораде на тачности ове математике. Иначе, од када пратим општински и сада градски живот Панчева, а чиним то поодавно, никада нисам видео рачуницу колико које насељено место, укључујући и Панчево, појединачно партиципирају у буџет државе. Тај податак би много пластичније  показао ко је дебело закинут у расподели буџетског новца.

Качарево добрано јесте и зато и треба да буде општина. То је сада једини пут да дође до својих пара и да их усмери у убрзан комунални развој.

ГРАДСКО ДЕТЕ

Из   напред реченог у будним сновима пензионерске дописнице, већ сам казао да у формалном, законском смислу, месне заједнице више не постоје. У важећем Закону о локалној самоуправи државе Србије, месне заједнице се нигде не помињу. Нема их. Изгубљене су у  Србији и свемиру.

Најнижи облик територијалног организовања који поменути Закон предвиђа је општина.

ПО ЗАКОНУ О ЛОКАЛНОЈ САМОУПРАВИ, КАЧАРЕВО БИ МОГЛО ДА БУДЕ ОПШТИНА.

Могло би да буде градска општина, јер Панчево има статус града од 2007. године, под чијом надлежношћу је девет насељених места. Нека од тих места, Качарево извесно, могло би да буде општина.

Члан 18. Закона о локалној самоуправи, ово директно и дозвољава. Преписујем га у целости и успут кратко коментаришем.

Члан 18.

Општина је основна територијална јединица у којој се остварује локална самоуправа, која је способна да преко својих органа самостално врши сва права и дужности из своје надлежности и која има најмање 10.000 становника.

(Овај услов не испуњавамо. Има нас (по последњем попису) нешто више од 7,5 хиљада, а ако  Качарево не обезбеди бржи економски и комунални  развој, сигурно ће нас бити мање. Бојим се да је већ сада тако).

Општине које су образоване до престанка важења Закона о територијалној организацији Републике Србије, могу имати мање од 10.000 становника.

(Овај став се не односи на нас, већ на општине које су задржале тај статус после Другог светског рата, а имале су мање, у неким случајевима, и мање од 2 хиљаде становника. Иначе, са мање од 3 хиљаде становника има и данас општина у Србији, углавном у планинским пределима. Да подсетим, Качарево је било општина до 1959. године).

Изузетно, када постоје посебни економски, географски или историјски разлози, може се основати нова општина која има мање од 10.000 становника.

(Овај став Закона односи  се на нас и отвара  могућности да се Качарево организује као општина).

Економски разлози су пресудни. Они широм отварају простор за општински статус Качарева. У времену у коме живимо, има ли ичег важнијег од тога, има ли развоја, има ли опстанка, имали ли живота ако нема економије.

Дакле, пут до општине је проходан и питање је само воље и енергије Качареваца, али и добре воље Града Панчева да се овај посао реализује.

Шта ће бити са формално не постојећим месним заједницама и стварно постојећим насељима која се још увек тако „титулишу“, а у којима живе око 2 милиона становника Србије, сада се не зна.  

Сасвим је извесно да ће се у планинским врлетним крајевима Србије, формално непостојеће месне заједнице, најпре претворити у задње поште, па засеоке, онда у две-три напуштене кућице и на крају у непроходне забити и вукој…..

Шта ће бити са већим, урбаним насељима, попут Качарева и на десетине сличних места у централној Србији и, нарочито Војводини, још се не зна.

Али,како се ствари одвијају, ни нама се не пише добро. Пут ка оним горе поменутим вучјим јазбинама је претећи отворен.

У наредној пензионерској дописници нешто ћу рећи о економским разлозима зашти би Качарево требало да буде општина, а ово писаније ћу звршити сећањем на школску лектиру и Нушићеву драму – „Општинско дете“.

Качарево, ево већ 15 година више није општинско дете. Аванзовало је и сада је градско дете. Формално смо унапређени, али смо и даље као онај Нушићев несрећник о коме, као фол, сви брину, а нико не брине, сви се користе о њега, лажу га, праве сопствене каријере и лепо о њему зборе, а уствари не чине много како би му помогли.