СМИСАО У БЕСМИСЛУ

Ту и тамо по земљи Србији, опосле се понеки ванредни избори по месним заједницама. Како се ближе они главни избори у априлу идуће године и ова „изборна кукурзна лига“ у месним заједницама  постаје важна.

На телевизијама са националном видљивошћу славодобитнички се износе подаци да је СНС убедљиво узео свих „НН“ мандата и да је власт осигурана у тамо неким месним заједницама. С друге стране ово нешто мало опозиције, ако успе и приграби једног или двојицу веселника као своје представнике у органима МЗ, на сва звона у својим медијима, бубњају да је то велики успех и најављују да је овој власти одзвонило.

Политички аналитичари ће рећи да су ови избори важни јер су барометар расположења бирача у локалним срединама и да они такође служе изборном тренингу, учвршћивању партијске дисциплине пред оне важније изборне битке које ће уследити у: општинама, градовима, Покрајини, Републици и изборима за Председника државе. Дакле, важни су, пре свега, политичким партијама. Уствари, избори у месним заједницама, овакви какви јесу, искључиво су важни странкама, а грађанима уопште нису.

Да проблем конкретизујемо и упитамо се, да ли би избори у Месној заједници Качарево  могли заиста бити важни за нас који живимо овде?

Питам се, зашто је власти и опозицији важно ко ће седети у Скупштини месне заједнице, ко ће бити председник неког извршног одбора, неке комисије?!

Зашто би то било битно?

Зашто је то важно, кад ова „сила“ власти не вреди ни по“ луле дувана?

Месна заједница се више не пита ни о чему! Пара нема. Ничим не управља.

Важећи Устав Србије избрисао је месне заједнице и овај некадашњи, најнижи облик територијалног организовања још се помиње у неким нижим подзаконским актима, која су заостала из периода самоуправног социјализма. Ваљда је неко заборавио да и то „почисти“ из , практично, неважећих закона.

Нема више ни вредне имовине, јер све што је вредело, као и некадашње надлежности, пренете су из Качарева у Панчево.

Нема ни озбиљнијих злоупотреба и крађа, јер овде се више и нема шта злоупотребити и отуђити.

А зна се и ко се још гузеља и на ситно лоповише. Знају то Качаревци и, отприлике, њихов коментар гласи – „Кад отеше коња нек иде и улар“. К`о веле, што да се замајавамо са овдашњим ситним лоповчићима када се на све стране прича о милионима и милијардама евра које припадају високоседећим политиким фигурама Србије, које су новце посакривали у својим оф-шор предузећима у  егзотичним острвским државама.

Дакле, од када су месне заједнице потпуно развлашћене, ови и овакви избори немају никакав економски и комунални значај, а то би морао да буде једини и најважнији разлог ових избора.

Имају политичку вредност и значај, али, како се ови избори „не гађају“ са интересима обичних људи, онда је реч о кратковидој и непоштеној политици, где се грађани користе као „корисни идиоти“  који раде за другог, а не себе.

Него да ми све испразнији живот у Качареву и све досадашње бесмислене изборе, а нарочито ове изборе који нам следе, коначно, опослимо на сопствену корист. Да нађемо смисао у овом досдашњем изборном бесмислу.

Могу ли Качаревци да учине заокрет и спасе се од  три деценије  заустављеног комуналног развоја? Да ли је то могуће? Има ли решења?

Да, има!

Качарево у територијално-организационом погледу мора функционисати као ОПШТИНА.

За то се морамо изборити.

Општина, зато што је то, сада и убудуће, једини сигуран начин да се обезбеди више новца за ово место. Реч је о финансијским средствима која и припадају Качареву, међутим, доток новца сада је прекинут. Устава је у Панчеву. Тамо паре остају, тамо се  троше, углавном  за градске потребе. Од неких инвестиционих градских грађевинских и финансијских остатака, дрхтавом градском руком која се медијским манипулацијама проглашава за спаситељску, спорадично се нешто додели и Качареву.  

Са досадашњом расподелом буџета мора се стати, јер градско одлучивање: када, колико и где ће се нешто финансирати, једноставно речено, било је и јесте, мазање очију Качаревцима, куповање лажног мира и лојалности потпуно некомпетентних људи који сада фигурирају као представници овог насеља.

Тек са сопственим буџетом, који ће бити вишеструко већи од досадашњих градских дотација, у Качареву се може започети се планирањем  и комуналним развојем какав је грађанима неопходан. УСКОРО ДОПИСУЈЕМ НА ИСТУ ТЕМУ!

Живимо у времену тешких покушаја да се отресемо разних лажи: политичких, историјских, националних, медијских, личних …, о нама, око нас, у ближем и даљем окружењу.

Нимало лако прегнуће, некада скоро немогуће, а некада и некима то ослобађање од обмана није ни корисно, па радије лажу себе, шире неистине, производе нове обмане и љубе лаж као своју несумњиву истину.

Додатна невоља је што смо кроз историју и сами добровољно пристајали на лажи. Живели са њима. Каткад, комформистички и удобно. Да ли је ту било и принуде, па се морало тако зарад свакодневног опстанка, а бивало је и тога, или због духовне лењости, која је код већине купљена користољубивим кетманством,  тешко је разлучити. И у једном и другом случају резултат је поражавајући – прилично смо свикли на разне неистине.

Старих лажи се споро ослобађамо, а нове само пристижу.

Нашу 54-ту генерацију (не искључујем старије и млађе), обележила је „истина“ о Другом светском рату и збивањима на овим просторима. У школи смо учили – да је то био чист као суза народноослободилачки рат, обогаћен комунистичком револуцијом и,  „позлаћен“ искованим челичним братством и јединством наших народа и народности.

Ко друкчије од овог каже, клевеће и лаже. Тако се онда говорило, уствари претило.

Требало је да прође 40 година од овог рата да би се открило да је овде вођен крвави грађански рат у коме је почињен стравичан геноцид над српским народом.Та истина се зарад идеолошког мира у кући, деценијама гурала под тепих.  Сами себи смо говорили како треба заборавити све ружно из прошлости, окренути нови лист и ведро погледати у будућност.

Зарад сваке предострожности, ако би неко и указао на геноцидне злочине усташа у НДХ, одмах се тражила равнотежа у четничким злочинима са српске стране. На овом реципроцитету се дуго истрајавало, само да би се заборавило на спроведени геноцидни план НДХ.

Опет, требало је да прође скоро пола века да би историја установила да су у Србији постојала два антифашистичка покрета – партизански (комунистички) и четнички (ројалистички). Историјске чињенице и аргументи о овоме и у Србији се још увек тешко и са сумњом прихватају.  

У званичној историографији у Хрватској, четници и усташе се и данас изједначавају. Ова неистина и овај реципроцитет Хрватској користи и служи за негирање јединог геноцида који је почињен над српским живљем западно од Дрине.

Следи период СФРЈ са небројеним неистинама које су покривене идеолошким обманама од: обрачуна са остацима буржоазије, четничким елементима, ројалистима, кулацима, инфомбировцима, либералима, неолибералима, националистима, професорима са факултета, писцима, песницима … да би сви ти „виновници“, на почетку терора црвене власти, без суда, били масовно убијани, а  са опадајућом моћи комунистичке идеологије, били ослобађани, на крају рехабилитовани, а некима се  сада надокнађује у новцу или враћа имовина коју су поседовали пре 2. светског рата.

Пола века прође, и пуј–пике, ништа више не важи оно што сму учили и заклињали се у то.

Почетком 90-тих година прошлог века уследио је распад Југославије. Нарушавањем мира у Словенији и Хрватској, уследила је серија крвавих грађанских ратова, које су ондашње западне републике уз помоћ најснажнијих западних земаља, искористиле за сецесију и стварање сопствених држава.

Ни то не би доста, па  је у последњој години 20 века, уследила агресија и бомбардовање Србије од стране Нато пакта, због систуације на Косову и Метохији и  наводне хуманитарне катастрофе коју је изазвала српска власт. Бомбардовање и агресија са бројним злочинима локалних терориста и „светских хуманитараца“, престали су после 78 дана.

Питање окупиране јужне српске покрајине није решено. Отворено је и данас и велика је претња новим сукобима.

Последњих дана док слушам и посматрам шта се око нас и са нама збива, враћам се у време почетка распада СФРЈ. То јесте време сублимираних лажи о нама. Србију и данас нападају  још подмуклије  него пре три деценије. Атаци су политички и медијски. За сада. Лажљивим оркестром диригују најмоћније земље западне хемисфере, који за себе и даље говоре да су  међународна заједница и да истине о нама, осим њихове, нема.

А њихова истина је од почетка била – Срби су криви за све.

Сила: политичка, војна, медијска и судска свалила се на Србе и то траје до данас. Суштински се ништа није променило, само се у зависности од потреба, повећава или смањује број лажи којима се обасипа ова земља.

Сада нема оног братства и јединства, нема заводљиве комунистичке идеологије, нема Тите, којима би се сакривала истина, покрила одговорност за сва непочинства, прогоне, етничка чишћења и небројена зла која собом носе грађански ратови.

У међувремену, тражећи сопствени пут до истине потрошили смо  и многе националне политичке лидере. Неке смо убили тако што смо их предали и продали западним судским испоставама  намењеним искључиво за Србе, неке смо сами убили, неке послали у речито ћутање, неке скинули с модне писте, неке, са све женом, за дебеле народне паре, осликали на икони у једној шумадијској сеоској цркви…

Сасвим сигурно, ово горко и деценијама таложено искуство са западним земљама, које се све теже слуша и још теже трпи, допринело је да се последњих година ствари, ипак, мењају набоље. Процес идентитетског освешћивања иде у добром правцу.

Не може се рећи да у овом заокрету нема заслуга и актуелне власти. Србија се све одлучније ослобађа многих идеолошких заблуда и све успешније управља сопственом судбином не угрожавајући ни ближе ни даље комшије.

Али, не лези враже, ово српско идентитетско суочавање с истином, које подразумева, и, како се то сада каже, црвене линије  испод којих се не сме ићи у очувању елементарних националних интереса и основних људских права, изазива већ виђене реакције и медијску  реторику која је наговештај нових сукоба.

Ово успешно национално позиционирање сада посебно смета душебрижничким земљама са запада који су желели да нам напишу историју, скроје садашњост и отворе очи будућности. То им је од почетка био циљ и спроводе га већ више од 120 година. За њих, прљави посао изазивања грађанских ратова на Блакану још није завршен.

Стари, новостворени народи и новокомпоноване нације у оснивању из бивше заједничке државе, добрано су завађени и: блаћење, подметање, лажи и провокације су свакодневне. Западне земље су и без борбе у предности, јер и сада, као и раније, уместо њих, „пешадијско ура“ у припремама за напад на Србију преузеле су некадашње братске републике бивше СФРЈ.

Сценарио се понавља, а главни удар са запада тек следи.

Шта чинити? На ово питање у протеклих 30 година одговор се углавном сводио на покушаје да ту лажну слику других о нама, или имиџ, како се то данас каже, поправимо. Ништа ту не урадисмо. Крчаг је одавно пукао и он се више на воду не носи. Залудан посао.

Док је погнуте главе ћутала, таворила, увек била на услузи другима, нарочито богатим западним „партнерима“, слушала и спроводила све што се од ње тражи, Србија је била пожељна.

Сада, тек што је смогла снаге да подигне главу, каже шта неће, а све чешће каже и шта хоће, Србија не ваља ни дојучерашњој браћи, првим комшијама, а посебно богатим земљама запада. Јер, откуд право „кривцу за све“ да има своје интересе, да их јавно саопштава, да их брани, тражи право на безбедан и достојан живот за своје сународнике ма где живели, има савезнке и проналази путеве за бољи живот.

Због овога се Србија напада. Хајка је непрестана. И ово се мора издржати. Боље рећи са овим се мора живети. 

ОГРАЂЕНИ ГРАД

Рекох недавно да ћу похвалити све што се у Качареву ради, па и на најмањем подизању нивоа квалитета комуналног живота.

Ових врелих дана било је асфалтирања око гробља и последњој улици према Језеру, а колико јуче, проширен је и уређен део паркинг просторa на главној качаревачкој улици. Пре овога изграђен је и тротоар с једне стране Улице Народног фронта.

Све је ово корисно и потребно. Како да и не буде, како да се не примети и не забележи, кад се у насељу већ деценијама није капитално комунално инвестирало.

Зато се и „комуналним ситницама“ мора дати значај.

Јер, кад нема путера, ваљаће и маргарин.

Да ли  су ови мали комунално инвестициони  радови, наговештај већих улагања, која нам живот значе?

Хоћемо ли се изборити са канализацијом и депонијом, а то су жеље, које се поклапају са насушним потребама Качареваца?

Централна власт каже и обећава да ће у наредних пет година уследити прави инвестициони бум робусног инвестирања у изградњу канализационих мрежа са фабрикама за пречишћавање фекалних вода, као и еколошко збрињавање разних врста отпада.

Није то далека будућност. Чак и ми пензионери ово би могли дочекати.

Али, некако бих волео да видим тај план са списковима градова, општина и насеља која су „нациљани“ и у којима ће се започети са овим „комуналијама“.

Тога још нема и бојим се да ми сумња нагриза наду  да ће се овакав конкретан документ ускоро и појавити.

Ето, пре неки дан враћам се старим путем од Панчева до Качарева, кад на мостићу код Штиркарске баре, преко пута Фабрике скроба, забоден саобраћајни знак са обавештењем да се на том месту напушта територија  Панчева.

Жацнух се за тренутак и помислих како нас се Панчевци одричу. Док је Панчево била општина овог знака није било.

Опет, пребирам даље по глави и јави ми се – да можда неће да нас „прикопчају“ за ковачичку општину. Возим даље и ту око некадашње локације Дебелог дрвета, паде ми на ум и идеја – да можда у Граду почињу озбиљније да размишљају да Качарево буде општина, па нас, ето, и преко саобраћајног знака обавештавају да се привикавамо на другачији организациони статус.

Лукави грађани. Едукују нас на време.

На кривини, на улазу у насеље, дочека ме рампа и ту се дозвах стварности.

Раније, док је Панчево била Општина, а Качарево Месна заједница са каквим-таквим правима одлучивања и богатијим финансијским приходима, ми сељаци и они грађани, некако смо били ближи једни другима. Боље смо се разумевали и помагали.

Додуше, онда смо за комуналне потребе паре давали из свог џепа и нисмо зановетали и нешто посебно тражили од Општине.

Па јесте, зато су нас тада боље разумели.

Од када је Панчево статусно аванзовало у Град, а ми  остали у МЗ која је у међувремену  законски сведена на добровољно певачко друштво и без икаквих полуга одлучивања и финнсијски ојађена, Град  узима више него онда општина.

Град се некако оградио од нас. Гледа нас попреко. Као да му сметамо.

А добре су нам намере. Ни Граду не би шкодило ако би се мало боље загледао, промешкољио, бацио поглед на нас сељобере, па и Сам предложио да у оргнизационом смислу  нека насељена места аванзују на општински ниво.

За овакву одлуку, градски „смртни скок“ би био, да се одрекне наших пара и врати их, да омогући да ово насеље почне самостално  да планира и уређује свој комунални живот, да више укључе младе људе са фришким идејама, да се осети живот и воља за животом, а то овде у Качареву, посустаје.

Не би се ми ни тада одвојили од Панчева. То је и немогуће. Штошта би опет морали заједно. Нарочито велике капиталне комуналне инвестиције, попут канализације и збрињавање депоније.

Не спорим да  они горе, мислим на централну власт, без  питања узимају и граду. Панчеву посебно, јер имају и од кога и чега.

Па не би се градска власт онако веселила и на сва медијска звона ударала само због поправке (сада кажу рехабилитације) једне улице у Панчеву, а ономад су у „Тамишграду“ за два петогодишња плана ницала читава градска насеља.

Још кажу да су паре за овај посао углавном стигле из Покрајине, нешто мање из градског буџета, а за комплетан завршетак улице биће и кредитног здужења на терет Града. 

Па зар је могуће да се од 6,6 милијарди динара, колико се годишње слије у буџетску касу Панчева, а то је сума од скоро 57 милиона евра, не може више урадити на подизању квалитета комуналног живота у  самом Граду и околним насељима!?

Од ових пара, да подсетим, на годишњем нивоу у Качарево стигне око десетак милиона динара, или око 85 хиљада евра.

Но ово је прича о лошијој страни централизације, а и о томе ћу дописивати.