ТАКО ТО ПОЧИЊЕ

Недавни смрадови са локалне депоније, који у летњим данима постају наша Етна, али немају тај туристички значај као сицилијански вулкан, свакодневне муке са изливањем и пражњењем септичких јама, јер каналиације нема на видику ни уз помоћ најјачег звезданог телескопа, већ одавно изазивају оправдане спонтане реакције Качареваца.

Довољно је спорадично пратити друштвене мреже и прочитаћете коментаре незадовољства која све чешће прелазе у гнев.

Један наш суграђанин већ пар година у центру Качарева разапиње „транспаренте незадовољства“ и спреман је са сваким да подели сопствени чемер.

Недавно му се придружио још један који тражи од пролазника потпис на петицију за хитну изградњу канализације.

Кад код прођем кроз центар, а сваки дан прођем и тамо амо, иницијатор петиције ме повлачио за руку.

„Хајде потпиши, знам да се и ти залажеш за ово“.

Већ деценијама ништа туђе нисам потписао, посебно сам успешно бежао од разних петиција, а на ову сам ставио потпис.

Смрад са депоније претходне ноћи сломио ми је карактер.

Још ми се и брачна сапутница, без икаквог суфлирања, драговољно придружила.

Мој потпис је заведен под бројем 775.

Знам да од овог негодовања, транспарената и петиција, у овом моменту само врапци кашљу, али, једно знам сигурно.

Тако то почиње!

Каналисање незадовољства Качареваца –  негде, кад-тад, надам се брзо – уобличиће се у један добро утемељен концепт комуналног развоја. 

Поновићу се, да не кажем, цитираћу сам себе, али најкраћи пут до, преко потребног убрзаног комуналног развоја Качарева је политичка подршка  Српске напредне странке и оснивање Општине Качарево. Ова странка, којој и сам припадам, сада држи комплетну вертикалу власти, а власт се протеже од потпуно развлашћених месних заједница до врха све снажније државе.

Нешто мало друштвене моћи, која не иде без припадујећег дела финансија, ваљало би спустити до заборављених месних заједница.

Стварност нам је следећа:

Месна заједница, попут Качарева, иако има сопствени буџетски потенцијал, дакле следовали би нам и редовни сопствени изворни приходи, сада тавори и зависи искључиво од добре воље истакнутијих функционера који пронађу неку финансијску цркавицу у буџетским рестловима Града Панчева и то доделе за неки комунални послић у насељу.

Све је то корисно, јер у деценијама запуштеном месту и једна нова фасада је допринос комуналном напретку.

Поздрављам, отпеваћу песму свакој новој и најмањој инвестицији у Качареву, али…

…Али, далеко је то од онога што је нама сада најпотребније.   

( Златна брњица 2)

Дакле, има ли изгледа да свету рада (радничка класа ма шта она била, како се звала и како изгледала у садашњим условима) буде боље  са разједињеним и слабим синдикатима без моћи и утицаја, у сукобу са доминантном државом која је наклоњена свету капитала, нарочито иностраном?

Овакво државно економско опредељење, иза кога стоји актуелна политичка власт, подигнута је на ниво економске стратегије и једино могуће развојне визије Србије и ово се не доводи у питање. Јер, ето, промашених и изгубљених пола века иза нас, имају своју цену и, ко други него радни народ, ово мора ћутке поднети и највише платити.

Али, симбиоза државне власти, т.ј. владајуће политике и иностраног капитала, а све више и домаћег, неће вечно трајати. С обзиром да смо у нарастајућем капитализму, капитал ће неминовно тежити да што више истисне, за сада, наклоњену му државу и да, они, предузетници, у потпуности узме под своју контролу свет рада и ако узмогну, да и државу подреде својим интересима.

Јер, богати  сада нерадо слушају, за њих, претерану мајчинску (читај маћехинску) љубав државе према радном и пензионом становништву.

Не спорим, сада номинално расту плате и пензије, боље је него јуче, али ове „принадлежности“, ипак, реално падају. Тренутно је у Србији просечна плата око 62 хиљаде динара, реална потрошачка корпа је 74,5 хиљада, а од 2,2 милиона запослених, више од половине прима месечну најамнину од око 48 хиљада динара. Просечна пензија је око 30 хиљада динара. Ово је реалнија слика стандарда.

Шта је запосленима и синдикату у овим условима, чинити?

Пре свега, стално и непрестано морају бити примећени на јавној сцени. А њих, осим спорадично, нема нигде, а ако их и има онда причају о небитним стварима.

Питање позиције радника и синдиката, у основи је и политичко питање.

Да ли синдикат треба да се бави политиком?

Одговор је једноставан. Да! Чиме другим да се бави!? Синдикат је по дефиницији истурена организована снага преосталог измрцвареног радништва. На јавној је сцени. Шта се то на јавној, пре свега, политичкој сцени догађа, па да би се синдикат дистанцирао од тога? Догађа се живот. Какав-такав, али једини који имамо. Треба ли синдикат да бежи од овога? Можда синдикат нека збивања на јавној позорници и може да занемари. Међутим, никако не би смео да окреће главу од директног утицаја политике на све погубнији положај запослених, а основна невоља је да лидери синдиката то раде већ тридесет и више година. Окрећу главу од реалних проблема.

Својим нерадом и нечињењем они дају прећутну подршку политичким извођачима радова и тако су постали саучесници осиромашења сопственог чланства. Дугачак је и предугачак инвентар свега онога од чега је синдикат окрнуо главу, свега онога што је прећутао у протекле две деценије. 

Има ли синдикат са чиме у политичку борбу? – Одговор је потврдан. Потребно је само осврнути се око себе. Практично, бескрајно му је поље рада. Свуда му је место и прилика да се огласи, од  великих државних и мултинационалних инвестиција, до пара за топли оброк, регреса и надокнада за превоз.

Зашто се синдикат до сада није бавио политиком? Та констатација није тачна. Бавио се, али на најгори могући начин по себе и сопствено чланство. Синдикат је у политици био тајно. Тачније, илегално су се политичким радом бавили синдикални лидери. Извесно је да овај конспиративни политички ангажман радницима и Синдикату као организацији, није донео бољитак, осим можда понеку мрвицу са стола. Корист су, по свему судећи, имали само синдикални лидери, јер и речито ћутање има своју цену.  

Јасно је да у тајном бављењу политиком корист има политичка власт, капитал и, свакако, синдикални руководиоци. Ово је она прича о златној брњици.

Коме овакав синдикат нешто значи, коме доноси корист? Послодавцима, а и држави, која је највећи послодавац у Србији, користи. Политичким партијама биле на власти, или у опозицији, такође ваља. Онима који су сада на власти синдикат није озбиљна претња, чак ни вербално не зановета, а то годи и оним странкама које се власти надају. Ваља и синдикалним лидерима.

 Овакав какав је, синдикат НЕ ВАЉА само радницима. У позицији је „корисног идиота“.

Како синдикат треба да се бави политиком?  У тражењу одговора на питање, постоји лепеза одговора. Крећу се у распону од тога да синдикат може основати и своју политичку организацију , што је у овим условима тешко изводљиво, али и најлошије решење, до најупутнијег решења – да кроз јасно дефинисан синдикали програм у сваком моменту буде на јавној, а то значи и политичкој сцени и  потпуно слободно  износи своје ставове о свим питањима који се тичу чланства.

Само по себи је јасно да уколико синдикат јавно износи своје ставове да ће и у политичкој сфери бити препознатљив. Никакав страначки лого, или политички атест му за то неће бити потребан. Тада ће и остале политичке партије са много више респекта гледати на синдикалну организацију и њене лидере. Међутим, актуелни синдикални лидери не желе да буду препознатљиви. Не желе ни такав синдикални програм, не желе штрајк, не желе ни нове, актуелном времену прилагођене методе борбе, речју, не желе промене на боље за оне које представљају.

Бежање од присуства у јавности, бег од политике, ма шта се о политици мислило, лишава синдикат потенцијалне друштвене моћи и утицаја, што организацији радничких предводника и стварно и правно припда.

Присуство синдиката у свету реалне политике не би стварност заокренуло за 180 степени и не би суштински променило сада нарастајући капиталистички политички систем и садашњи лош положај запослених.

Али, дало би бар мало наде запосленима, а овом немилосрдном капиталу, бар мало људског лика.

Борба је непрестана. Биће је и сутра. Важно је узети део друштвене моћи и утицаја који припадају синдикату.

Важно је остати у рингу!

Ту око 1. маја, Међународног празника рада, војне параде у Москви, а раније и наших парада победа, увек се сетим једног од првих геополитичких вицева, који сам још у детињству чуо и само делимично разумео.

Гласио је овако:

„У сред Другог светског рата препиру се Рус, Немац и Енглез, око тога, ко ће бити победник рата. Рус каже, победиће класа, Немац вели, раса, а Енглез, трљајући палац и кажипрст, рече,  победиће каса“.

Навијао сам у овом вицу за Руса и дуго, све док нисам понешто прочитао и, посебно, док ме живот није наклепао по глави, веровао сам у „класног победника“.

Део те наиве и данас чучи у мени.

Неспорно је, да су Руси уз огромне војне и цивилне жртве, сломиле кичму нацизма. С правом, историјским и моралним, они и данас не дозвољавају да се ти дани огромних жртава за слободу, релативизују и заборављају.

„Бесмртни пукови“ преживелих потомака који 9. маја на Дан победе носе фотографије својих погинулих у рату  и са њима марширају у многим градовима данашње Русије, не дозвољавају да се историја заборави. 

Међутим, исход овог вица, у актуелном историјском пресеку, изгледа некако другачије:

Каса је победила и она је, нажалост, постала мера живота и мера успешности и појединца и друштва; Раса није, и то је добро, мада с времена на време букну рестлови таквог рата и тамо где се најмање очекују и;  Класа – радничка наравно,  највећи је губитник поменутог светског рата, последњих „мирних“ деценија и текуће свакодневице.

Првомајске прославе све су блеђе и ако би неко поводом овог празника могао себи да да највише одушка и бар прозбори о свом све јаднијем положају, онда је то радничка класа.

Али, то се не догађа.

Класа ћути, а наши синдикати, њени званични гласноговорници,  такође с брњицом на устима.

Све ми се јавља да је брњица од злата и да се уста не смеју отварати и да је мук радничких предводника, дебело плаћен.

У последње две године у промајске празнике, као и у све остале прославе и масовна окупљања, убаштрала се и „Корона“ која је и овај празник бацили у сенку. Због „сијамске“ везе са православним Ускрсом, ове године, раднички празник је додатно разводњен.

Ваљда због ове временске блискости са највећим верским празником, шарених јаја, барене шунке, роштиљања и других хедонистчких опуштања, потпуно су олабавиле везе са суштином овог, „класног празника“.

Док сам гледао извештаје из света како је обележаван и прослављан  раднички празник, чини ми се да се у „зрелим“ капиталистичким земљама овом датуму смисленије поклања пажња него код нас, где се деценијама  „другарски орила песма у славу раду“.

Тамо нешто и кажу, сете се о обесправљености света рада, преврну неки аутомобил, запале бакље и сукобе се са полицијом, а овде код нас, синдикати ни пасуљ нису скували.

А ако се само мало разгрне овај класно-синдикални проблем у Србији, видела би се провалија сахрањених радничких права, а ова рупетина се и даље пуни „бедом пролетаријата“.

Али зато расту  велелепне куле власника капитала.

Од како смо на добровољно-принудној бази забауљали у капитализам неолибералног типа, у држави и од актуелне власти овакав однос према запосленима својски се подржава. Капитал је раширио своја крила, а држава са законодавном, извршном и судском влашћу, пуним плућима дува у њих.

Трудим се, али ми не успева да се сетим и једног од десетина радно-правних закона који су донети у последих 20 година, а који су ишли у корист запослених.

Све је окренуто капиталу, иностраном посебно. Само што хорски нисмо запевали оде светским мултинационалним компанијама.

Наши званичници то и раде, а приде, тим истим компанијам, додељују и финансијску помоћ.

Где су ту запослени и незапослени, шта им је чинити, а где су синдикати и шта би они требало да раде?

Запослени данас не могу много. Скоро ништа.

Добровољно пристају да буду експлоатисани, слабо плаћени и обесправљени, јер материјална беда их приморава на подаништво.

Дебљина новчаника, (каса) постала је мера битисања, части, угледа, поштења. Мера живота.

Алиби за нерад има и синдикат, јер ето чланство добровољно прихвата овакав статус. Ту је и она златна брњица на уснама синдикалних функционера.

Има ли изгледа да буде боље за свет рада?

О томе у новој дописници.