ДА ЛИ ЈЕ РЕАЛНО

Најавио сам у претходној дописници и тема је и даље, КАЧАРЕВО – ОПШТИНА.

Наслов овог текста исказује и сумњу у пут до циља. Осим похвалних речи и подршке, има и оних који сумњају да је овај пут могућ. Међу њима су и неки моји пријатељи до чијег мишљења и речи држим.

Пре него што се упустим у развејавање скепсе, хтео бих да упитам – шта је сада у Качареву реално?

Да ли је реално да већ више од три деценије овде није урађена ни једна капитална комунална инвестиција!?

Да ли је реално да нас се политичке странке и њихови лидери, сете, обећавајући и капом и шаком, само уочи избора, а после забораве да Качарево и постоји!?

Да ли је реално да нам, свако мало, смрди депонија!?

Да ли је реално да нас плаве септичке јаме, а од канализације ништа!?

Да ли је реално да се Качарево празни, млади одлазе, три пута се више умире него што се рађа!?

Да ли је реално да у овдашњој здравственој станици: немамо лабораторију, зубара, дечијег лекара, бар повремено специјалисте, ноћног дежурног доктора…!?

Да ли је реално да у Качареву замире спорт!?

Да ли је реално да овде успешно раде три кладионице, а осим једног, једва „искуканог“ банкомата (уочи последњих избора), нема ни једне банкарске експозитуре!?

Да ли је реално да се на овакву стварност навикавамо као жаба која се кува у води која се непрестано загрева и на крају цркава!?

Да ли је реално да Град Панчево радије даје паре  за неке демагошке и популистичке пројекте него за комуналне послове који су насушна потреба насеља!?

Да ли је реално… могао бих овако до сутра, а верујем да бисте и ви могли штошта придодати качаревачкој стварности.

Коначно, да ли је реално да смо пре три и више деценија, били лишени већине ових садашњих животних неудобности које нам загорчевају свакодневицу. Реално, тада смо предњачили.

Уместо ка бољем, бржем, комформнијем, ми изгубисмо и оно што смо имали.

Коначно, реално – да ли се треба мирити са оваквом стварношћу и доживети судбину цркнуте жабе!?

Ако је Качарево у невољи, а јесте, да ли се мора тражити излаз из ове ситуације!?

Мора и зато позивам све скептичне реалисте да изнесу и предложе другачија решења. Радо бих их чуо. Свако боље решење од формирања општине Качарево, радо ћу подржати.

Али формирање општине Качарево сада је једина реална могућност, јер само  на овај начин може се доћи до новца и бржег комуналног развоја.

Град Панчево, никада добровољно неће дати тај, нама припадајући новац, јер за њих, овакви какви смо, најмање коштамо и најјефтинији смо за одржавање и пуко преживљавање. Сви досадашњи начини и покушаји обезбеђивања више пара за Качарево, од оних одборничких стидљивих и легалних  захтева у Скупштини Града, до понижајућих потезања за рукав разних „градских еминенција“, нису дали резултате.

Тек мрвице са стола. Мазање очију, као што рекох.

Да отклоним још једну примедбу сумњичаваца, да је тражење статуса општине за Качарево, некаква нереална фиксацији.

Не мора Качарево да буде општина, не мора да буде ни „безвредна“ месна заједница што сада јесте, не мора да буде, чак ни „задња пошта“, не мора да буде ни последњи јужнобанатски заселак, али више од седам хиљада становника тражи и још гласније ће тражити  право на пристојнији живот, а не назадовање.

Једини услов за покретање убрзаног комуналног развоја са мртве тачке је сталан новчани буџетски прилив, наших пара, које се сада задржавају у Граду. Наша реалност и свакодневни живот то траже.

Једини легалан и легитиман пут да се то оствари је формирање ОПШТИНЕ.

Дуг је пут до овог циља, али то не сме да обесхрабрује.

РЕАЛНО ЈЕ!

Ускоро нова Дописница – ПРАВНЕ, ЗАКОНСКЕ ОСНОВЕ  ЗА ФОРМИРАЊЕ ОПШТИНЕ.

СМИСАО У БЕСМИСЛУ

Ту и тамо по земљи Србији, опосле се понеки ванредни избори по месним заједницама. Како се ближе они главни избори у априлу идуће године и ова „изборна кукурзна лига“ у месним заједницама  постаје важна.

На телевизијама са националном видљивошћу славодобитнички се износе подаци да је СНС убедљиво узео свих „НН“ мандата и да је власт осигурана у тамо неким месним заједницама. С друге стране ово нешто мало опозиције, ако успе и приграби једног или двојицу веселника као своје представнике у органима МЗ, на сва звона у својим медијима, бубњају да је то велики успех и најављују да је овој власти одзвонило.

Политички аналитичари ће рећи да су ови избори важни јер су барометар расположења бирача у локалним срединама и да они такође служе изборном тренингу, учвршћивању партијске дисциплине пред оне важније изборне битке које ће уследити у: општинама, градовима, Покрајини, Републици и изборима за Председника државе. Дакле, важни су, пре свега, политичким партијама. Уствари, избори у месним заједницама, овакви какви јесу, искључиво су важни странкама, а грађанима уопште нису.

Да проблем конкретизујемо и упитамо се, да ли би избори у Месној заједници Качарево  могли заиста бити важни за нас који живимо овде?

Питам се, зашто је власти и опозицији важно ко ће седети у Скупштини месне заједнице, ко ће бити председник неког извршног одбора, неке комисије?!

Зашто би то било битно?

Зашто је то важно, кад ова „сила“ власти не вреди ни по“ луле дувана?

Месна заједница се више не пита ни о чему! Пара нема. Ничим не управља.

Важећи Устав Србије избрисао је месне заједнице и овај некадашњи, најнижи облик територијалног организовања још се помиње у неким нижим подзаконским актима, која су заостала из периода самоуправног социјализма. Ваљда је неко заборавио да и то „почисти“ из , практично, неважећих закона.

Нема више ни вредне имовине, јер све што је вредело, као и некадашње надлежности, пренете су из Качарева у Панчево.

Нема ни озбиљнијих злоупотреба и крађа, јер овде се више и нема шта злоупотребити и отуђити.

А зна се и ко се још гузеља и на ситно лоповише. Знају то Качаревци и, отприлике, њихов коментар гласи – „Кад отеше коња нек иде и улар“. К`о веле, што да се замајавамо са овдашњим ситним лоповчићима када се на све стране прича о милионима и милијардама евра које припадају високоседећим политиким фигурама Србије, које су новце посакривали у својим оф-шор предузећима у  егзотичним острвским државама.

Дакле, од када су месне заједнице потпуно развлашћене, ови и овакви избори немају никакав економски и комунални значај, а то би морао да буде једини и најважнији разлог ових избора.

Имају политичку вредност и значај, али, како се ови избори „не гађају“ са интересима обичних људи, онда је реч о кратковидој и непоштеној политици, где се грађани користе као „корисни идиоти“  који раде за другог, а не себе.

Него да ми све испразнији живот у Качареву и све досадашње бесмислене изборе, а нарочито ове изборе који нам следе, коначно, опослимо на сопствену корист. Да нађемо смисао у овом досдашњем изборном бесмислу.

Могу ли Качаревци да учине заокрет и спасе се од  три деценије  заустављеног комуналног развоја? Да ли је то могуће? Има ли решења?

Да, има!

Качарево у територијално-организационом погледу мора функционисати као ОПШТИНА.

За то се морамо изборити.

Општина, зато што је то, сада и убудуће, једини сигуран начин да се обезбеди више новца за ово место. Реч је о финансијским средствима која и припадају Качареву, међутим, доток новца сада је прекинут. Устава је у Панчеву. Тамо паре остају, тамо се  троше, углавном  за градске потребе. Од неких инвестиционих градских грађевинских и финансијских остатака, дрхтавом градском руком која се медијским манипулацијама проглашава за спаситељску, спорадично се нешто додели и Качареву.  

Са досадашњом расподелом буџета мора се стати, јер градско одлучивање: када, колико и где ће се нешто финансирати, једноставно речено, било је и јесте, мазање очију Качаревцима, куповање лажног мира и лојалности потпуно некомпетентних људи који сада фигурирају као представници овог насеља.

Тек са сопственим буџетом, који ће бити вишеструко већи од досадашњих градских дотација, у Качареву се може започети се планирањем  и комуналним развојем какав је грађанима неопходан. УСКОРО ДОПИСУЈЕМ НА ИСТУ ТЕМУ!

Живимо у времену тешких покушаја да се отресемо разних лажи: политичких, историјских, националних, медијских, личних …, о нама, око нас, у ближем и даљем окружењу.

Нимало лако прегнуће, некада скоро немогуће, а некада и некима то ослобађање од обмана није ни корисно, па радије лажу себе, шире неистине, производе нове обмане и љубе лаж као своју несумњиву истину.

Додатна невоља је што смо кроз историју и сами добровољно пристајали на лажи. Живели са њима. Каткад, комформистички и удобно. Да ли је ту било и принуде, па се морало тако зарад свакодневног опстанка, а бивало је и тога, или због духовне лењости, која је код већине купљена користољубивим кетманством,  тешко је разлучити. И у једном и другом случају резултат је поражавајући – прилично смо свикли на разне неистине.

Старих лажи се споро ослобађамо, а нове само пристижу.

Нашу 54-ту генерацију (не искључујем старије и млађе), обележила је „истина“ о Другом светском рату и збивањима на овим просторима. У школи смо учили – да је то био чист као суза народноослободилачки рат, обогаћен комунистичком револуцијом и,  „позлаћен“ искованим челичним братством и јединством наших народа и народности.

Ко друкчије од овог каже, клевеће и лаже. Тако се онда говорило, уствари претило.

Требало је да прође 40 година од овог рата да би се открило да је овде вођен крвави грађански рат у коме је почињен стравичан геноцид над српским народом.Та истина се зарад идеолошког мира у кући, деценијама гурала под тепих.  Сами себи смо говорили како треба заборавити све ружно из прошлости, окренути нови лист и ведро погледати у будућност.

Зарад сваке предострожности, ако би неко и указао на геноцидне злочине усташа у НДХ, одмах се тражила равнотежа у четничким злочинима са српске стране. На овом реципроцитету се дуго истрајавало, само да би се заборавило на спроведени геноцидни план НДХ.

Опет, требало је да прође скоро пола века да би историја установила да су у Србији постојала два антифашистичка покрета – партизански (комунистички) и четнички (ројалистички). Историјске чињенице и аргументи о овоме и у Србији се још увек тешко и са сумњом прихватају.  

У званичној историографији у Хрватској, четници и усташе се и данас изједначавају. Ова неистина и овај реципроцитет Хрватској користи и служи за негирање јединог геноцида који је почињен над српским живљем западно од Дрине.

Следи период СФРЈ са небројеним неистинама које су покривене идеолошким обманама од: обрачуна са остацима буржоазије, четничким елементима, ројалистима, кулацима, инфомбировцима, либералима, неолибералима, националистима, професорима са факултета, писцима, песницима … да би сви ти „виновници“, на почетку терора црвене власти, без суда, били масовно убијани, а  са опадајућом моћи комунистичке идеологије, били ослобађани, на крају рехабилитовани, а некима се  сада надокнађује у новцу или враћа имовина коју су поседовали пре 2. светског рата.

Пола века прође, и пуј–пике, ништа више не важи оно што сму учили и заклињали се у то.

Почетком 90-тих година прошлог века уследио је распад Југославије. Нарушавањем мира у Словенији и Хрватској, уследила је серија крвавих грађанских ратова, које су ондашње западне републике уз помоћ најснажнијих западних земаља, искористиле за сецесију и стварање сопствених држава.

Ни то не би доста, па  је у последњој години 20 века, уследила агресија и бомбардовање Србије од стране Нато пакта, због систуације на Косову и Метохији и  наводне хуманитарне катастрофе коју је изазвала српска власт. Бомбардовање и агресија са бројним злочинима локалних терориста и „светских хуманитараца“, престали су после 78 дана.

Питање окупиране јужне српске покрајине није решено. Отворено је и данас и велика је претња новим сукобима.

Последњих дана док слушам и посматрам шта се око нас и са нама збива, враћам се у време почетка распада СФРЈ. То јесте време сублимираних лажи о нама. Србију и данас нападају  још подмуклије  него пре три деценије. Атаци су политички и медијски. За сада. Лажљивим оркестром диригују најмоћније земље западне хемисфере, који за себе и даље говоре да су  међународна заједница и да истине о нама, осим њихове, нема.

А њихова истина је од почетка била – Срби су криви за све.

Сила: политичка, војна, медијска и судска свалила се на Србе и то траје до данас. Суштински се ништа није променило, само се у зависности од потреба, повећава или смањује број лажи којима се обасипа ова земља.

Сада нема оног братства и јединства, нема заводљиве комунистичке идеологије, нема Тите, којима би се сакривала истина, покрила одговорност за сва непочинства, прогоне, етничка чишћења и небројена зла која собом носе грађански ратови.

У међувремену, тражећи сопствени пут до истине потрошили смо  и многе националне политичке лидере. Неке смо убили тако што смо их предали и продали западним судским испоставама  намењеним искључиво за Србе, неке смо сами убили, неке послали у речито ћутање, неке скинули с модне писте, неке, са све женом, за дебеле народне паре, осликали на икони у једној шумадијској сеоској цркви…

Сасвим сигурно, ово горко и деценијама таложено искуство са западним земљама, које се све теже слуша и још теже трпи, допринело је да се последњих година ствари, ипак, мењају набоље. Процес идентитетског освешћивања иде у добром правцу.

Не може се рећи да у овом заокрету нема заслуга и актуелне власти. Србија се све одлучније ослобађа многих идеолошких заблуда и све успешније управља сопственом судбином не угрожавајући ни ближе ни даље комшије.

Али, не лези враже, ово српско идентитетско суочавање с истином, које подразумева, и, како се то сада каже, црвене линије  испод којих се не сме ићи у очувању елементарних националних интереса и основних људских права, изазива већ виђене реакције и медијску  реторику која је наговештај нових сукоба.

Ово успешно национално позиционирање сада посебно смета душебрижничким земљама са запада који су желели да нам напишу историју, скроје садашњост и отворе очи будућности. То им је од почетка био циљ и спроводе га већ више од 120 година. За њих, прљави посао изазивања грађанских ратова на Блакану још није завршен.

Стари, новостворени народи и новокомпоноване нације у оснивању из бивше заједничке државе, добрано су завађени и: блаћење, подметање, лажи и провокације су свакодневне. Западне земље су и без борбе у предности, јер и сада, као и раније, уместо њих, „пешадијско ура“ у припремама за напад на Србију преузеле су некадашње братске републике бивше СФРЈ.

Сценарио се понавља, а главни удар са запада тек следи.

Шта чинити? На ово питање у протеклих 30 година одговор се углавном сводио на покушаје да ту лажну слику других о нама, или имиџ, како се то данас каже, поправимо. Ништа ту не урадисмо. Крчаг је одавно пукао и он се више на воду не носи. Залудан посао.

Док је погнуте главе ћутала, таворила, увек била на услузи другима, нарочито богатим западним „партнерима“, слушала и спроводила све што се од ње тражи, Србија је била пожељна.

Сада, тек што је смогла снаге да подигне главу, каже шта неће, а све чешће каже и шта хоће, Србија не ваља ни дојучерашњој браћи, првим комшијама, а посебно богатим земљама запада. Јер, откуд право „кривцу за све“ да има своје интересе, да их јавно саопштава, да их брани, тражи право на безбедан и достојан живот за своје сународнике ма где живели, има савезнке и проналази путеве за бољи живот.

Због овога се Србија напада. Хајка је непрестана. И ово се мора издржати. Боље рећи са овим се мора живети.